Хоће ли западни колонизатори коначно морати да плате – то сада подржава и Србија

Идеја о томе да некадашње колонијалне силе плаћају репарације за трансатлантско ропство није нова, али сада добија замах и присталице широм света. Поред тога, покренута је и иницијатива за успостављање специјализованог трибунала који би се овим питањем бавио. Србија ову иницијативу подржава, а могла би јој бити од користи и због сопствене историје.

Министар спољних послова Ивица Дачић поручио је након састанка са министром спољних послова Суринама Албертом Рамдином да ће Србија подржати поново покренуту идеју афричких, азијских и латиноамеричких земаља да се направи спацијализовани трибунал који би се односио на одлуке за плаћање одштете за трансатлантско ропство.

Неке од земаља које су коспонзори резолуције о Сребреници би вероватно прво требало да погледају шта ће с тим, шта ће ако од њих буду тражили одштету за трансатлантско ропство. У том погледу, Србија је апсолутно расположена да помогне у реализацији те идеје, рекао је Дачић.
Иако је ова иницијатива и раније покретана и има дугу историју, била је снажно оспоравана. Сада су се ствари преокренуле, па је чак и генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш изјавио „да је расизам био заснован на вековном поробљавању и колонијализму, а да репарације за ропство треба да буду део напора да се то реши“.

Политиколог и хиспаниста Рајко Петровић сматра да овакав обрт не треба превише да нас чуди. Глобална дешавања у свету, где се полако иде од униполарног ка мултиполарном свету, уз јачање земаља попут Русије и Кине, које су познате као једне од носилаца деколонизације из 20. века, допринело је томе да се земље које су некада биле жртве колонијализма данас осете довољно храбрима и способнима да овако нешто покрену.

Петровић подсећа и на то да је Суринам некада носио назив Холандски Суринам, у времену када је био холандска колонија где је постојао експлоататорски ропски рад, те да је то земља која је свакако позвана и има шта да каже по овом питању.
Западни колонизатори – пионири геноцида
Петровић набраја да би списак колонијалних сила које би требало да плате за своја колонизаторска недела био дугачак. На њему би се нашла Француска, када је реч о земљама Магреба и западне Африке, Шпанија када је реч о латиноамеричким земљама, Португалија када је реч о Анголи, Мозамбику и другим острвским деловима Африке, Холандија када је реч о Суринаму, али и Индонезији која је била њена колонија до краја Другог светског рата.

Те репарације никада нису биле исплаћене, а ми говоримо, у неким случајевима, о вишевековној експлоатацији природних ресурса. Нема никакве сумње да би прва на листи за плаћање одштете била Велика Британија, односно Уједињено Краљевство. Они су у једном тренутку владали над готово једном четвртином наше планете и вршили су бруталне злочине који се мере са геноцидним размерама у Индији и другим местима, рекао је Петровић за Спутњик.

Он додаје да некадашње велике силе свакако дугују много поробљеним народима и да су основе за плаћање одштете вишеструке. Такође треба поменути и чињеницу да је модерни капитализам, који су успоставиле поменуте земље, био директно индукован не јефтином, већ дословном бесплатном робовском радном снагом и бесплатним коришћењем ресурса широм планете.
Довољно је поменути само да су потомци британских и холандских колонизатора у јужној Африци били ти који су ударили темеље савремених метода геноцида, односно истребљивања народа, изјавио је Петровић.

И Србија би имала право да тражи одштету
Свакако да би оваква резолуција или акт за Републику Србију био јако повољан у овом тренутку, сматра Петровић, јер би донекле растеретио удар једног дела колективног Запада по српским интересима, конкретно када је реч о резолуцији о Сребреници. Такође би се, додаје он, и у симболичком смислу показало шта су прави геноциди, а шта је тежак злочин.

Свакако да бисмо имали вишеструку корист. Поменуо сам симболичку, али не бих изоставио ни материјалну. Наша земља има пуно право да тражи одштету због НАТО агресије, али не треба заборавити ни то да је наш српски народ, који је тад био апсолутна већина у Босни и Херцеговини, пуних 40 година био жртва аустроугарског колонијализма, док је Босна и Херцеговина била њихов протекторат. Када је реч о српском народу, заиста има елемената да се говори о тој врсти колонијализма и експлоатације.

Србија, каже он, има пуну основу да се прикључи овој причи, иако није била жртва оне врсте најбруталнијих облика колонијализма, чије су последице осетили афрички, азијски и латиноамерички народи.
Мислим да ми имамо пуно право да будемо у групи тих малих народа који су били поробљавани, али који су данас довољно слободни и поносни да се томе супротставе заједно и да о томе јасно и гласно говоре. Наравно да прича о репарацијама у вези са колонијализмом не може бити потпуна без наше улоге као земље која је имала пресудан утицај у формирању Покрета несврстаних, а који је био једна од кључних полуга за деколонијализацију у другој половини двадесетог века, закључио је Петровић.