Готово читав арсенал руске војске — наоружање и техника — конструисан је за рад на температурама од минус 50 до плус 50 степени. Када је реч о великој врућини, све је мање-више јасно, док борба по највећем мразу подразумева озбиљне промене у тактици и стратегији. Како то узимају у обзир прописи и команда?
Према војној науци, зима и лето се сматрају најповољнијим за борбене акције, будући да се тада земља замрзава или исушује. У пролеће и јесен отапање увелико отежава напредовање војних колона. Међутим, зими је изузетно тешко спроводити велике офанзивне операције.
Пре свега, врло кратак дан значајно смањује време које је на располагању команданту за одлучујуће акције.
Друго, ударне трупе су везане за путеве и стога имају уску формацију, што значи да су слабе на бочне нападе.
Треће, изненадна мећава може озбиљно кориговати планове, јер снег сакрива унапред задате оријентире на земљи.
Четврто, нестаје зеленило. Ударним групама је много теже да се тајно крећу кроз шуме, јер се чак и мали одред може лако уочити из ваздуха међу голим дрвећем.
И пето, борбене операције током хладноће захтевају максималан напор служби које снабдевају војне трупе, и које треба да обуку и обују читаву групацију, да на време да испоруче зимска мазива у оклопне јединице и да обезбеде благовремену испоруку муниције на положаје.
Историја је више пута доказала да борац без топле униформе на оштром мразу није способан за борбу. Истраживачи верују да је један од разлога неуспеха Црвене армије у првој фази Зимског рата тај што су фински војници били много боље опремљени. Многи војници Црвене армије су кренули у напад у летњим униформама. Већ у првим недељама оружаног сукоба хиљаде совјетских војника са промрзлим ногама је послато на позадинске борбене линије. Укупни губици од смрзавања војника достигли су осам одсто. А у Првом светком рату и до двадесет.
У децембру 1941. године несташица зимских униформи грубо и окрутно се поиграла са Немцима. Упркос почетном успеху операције „Барбароса“, нацисти су до зиме исцрпели своје ударне способности. Вермахт је превише развукао своје службе за комуникацију, тенкови нису могли да се покрену на великом мразу, а војници су један за другим испадали из строја због болести. Хитлер се надао да ће рат завршити пре хладноће, па се његови генерали нису побринули за топле униформе.
Није тајна да су пресудан допринос победи код Москве дале добро опремљене свеже сибирске дивизије које су благовремено пребачене на фронт. Међутим, „генерал Мраз“ је такође играо важну улогу у успешној контраофанзиви Црвене армије.
Са тактичке тачке гледишта, много је лакше бранити се зими него нападати. Војна јединица која је размештена у складу са свим правилима, са опремљеним резервним положајима, рововима, капнијерима за војну опрему и добро организованим залихама представља застрашујућу силу. Непријатељ мора организовати јуриш на овај бастион фронтално, под митраљеском и артиљеријском ватром, заглављујући се у снегу и газећи на минска поља.
Пример успешне зимске одбрамбене кампање је опсада Бастоња која је трајала од 19. децембра 1944. године до 17. јануара 1945. године. Двадесет и три хиљаде америчких војника, углавном из 101. ваздушно-десантне дивизије, заузели су мали белгијски град Бастоњ, где се спајало седам стратешки важних путева. Немци су се надали да ће заузети Бастоњ како би слободно пребацивали трупе у различитим оперативним правцима. Међутим, америчке десантне трупе су поквариле њихове планове.
Немци су имали више него двоструку бројчану предност, као и комплетну супериорност када је реч о тенковима и артиљерији. Американци су доста страдали због несташице зимске одеће. Због лошег времена и густе магле, окружена војска није могла добити тактичку ваздушну подршку, нити успоставити снабдевање из ваздуха. Међутим, добро организована одбрана је омогућила Американцима да се одбране од свих напада. Одбрана Бастоња је такође имала велики симболички значај. Саопштења о упорности заштитника града утицали су на борбени дух савезника дуж читавог Западног фронта. О окрутности борбе најбоље говори однос броја жртава: Американци су имали око три хиљаде људи, а Немци више од 12 хиљада жртава.
Браниоци совјетског Арктика су се такође јуначки борили. Немци су покушавали да пробију одбрамбене линије трупа Карелијског фронта од 1941. до 1944. године, али нису постигли значајнији успех. Зими је температура понекад падала и до минус 30, а Црвена армија је била боље припремљена за велике мразеве. У биткама су се посебно истакли совјетски извиђачи и диверзанти који су ишли у дуге нападе на непријатељске фронтове иза прве линије, и месецима су живели у шумама које су биле покривене снегом.
Савремена руска војска је спремна за борбу и по врућинама и по мразу. Формација која се сматра „најотпорнијом на мраз“ је Северна флота, која ће од 1. јануара 2021. године постати једина флота у историји Русије која има овлашћења војног округа. Зона њене одговорности се протеже од Мурманска до Анадира, а то је више од пет хиљада километара. Услови за службу нису једноставни, али је стратешки значај Арктика за Русију тешко проценити.
У региону постоји мрежа војних постројења која штити војнике и официре од изузетно оштрих мразева. На пример, чувена је арктичка база „Арктички тролист“ на Земљи Франца Јозефа. Овде у топлоти служи гарнизон од 150 људи. Сва постројења су на шиповима који су закопани дубоко у трајном мразу. Данас су јединице ПВО смештене на „Арктичком тролисту“. Овде се углавном шаљу борци из северних региона Русије који су навикли на хладно време.
Војна техника се такође посебно бира. Ове године је постало познато да ће јединице обалних снага Северне флоте добити модернизоване тенкове Т80БМВ. Главна „арктичка“ предност овог возила је мотор са гасном турбином, који је много лакши и бржи за покретање по великим мразевима, него, на пример, дизел мотор.
Поред тога, арктичке јединице имају тегљаче, теренска возила, ПВО системе и оклопне транспортере који су прилагођени ниским температурама. А војници 80. одвојене моторизоване бригаде често путују користећи јеленске и псеће запреге.