Проф. др Хајнц Тајсен (Heinz Theisen) професор политичких наука на Католичкој високој школи Северна Рајна – Вестфалија у Келну, гостујући професор на бројним истраживачким установама у источној Европи и на Блиском истоку. Студирао је политичке науке, социологију, историју, као и државно и уставно право на универзитетима у Гетингену и Бону. Докторат из области политичких наука одбранио је у Бону код познатог професора Карла Дитриха Брахера (Karl Dietrich Bracher). Аутор је више књига из области међународних односа и односа међу културама, нарочито на Блиском истоку. Његова последња књига која се појавила прошле године носи наслов „Самопотврђивање. Зашто се Европа и Запад морају ограничити” („Selbstbehauptung. Warum Europa und der Westen sich begrenzen müssen”). 

***

Да ли је проширење БРИКС-а један од индикатора растуће мултиполаризације света?
– Почнимо са БРИКС-ом. То је један нови феномен, да су земље у развоју почеле да се повезују. Дакле, Кина и Русија су се повезале и стиже им подршка из Аргентине и Бразила, па се поставља питање где је веза између тих држава? Та веза између њих не почива на старој подели између демократија и диктатура – него у томе да те државе, без обзира на њихове политичке разлике, желе да се уједине против америчке хегемоније. Оштрије речено, то је савез који жели да сломи доминацију долара.

Каква ће бити улога мањих држава у мултиполарном свету?
– Дакле, мање државе, попут Мађарске или Србије, не би требало да се привезују за једну велику силу, него да покушају колико је год то могуће да остану неутралне, јер је то једини начин да сачувају суверенитет. На пример, иако је Мађарска део ЕУ и НАТО-а, она инсистира на томе да одлуке поводом рата у Украјини доноси самостално. Тако оставља себи простор да игра посредничку улогу између Истока и Запада. Исто се односи и на Србију.

Да ли се то икада догодило у историји? Да ли је мирна коегзистенција између различитих култура и цивилизација могућа?
– Узмимо пример Југославије, то је било могуће извести само у оквиру диктаторског система. У демократији је то много теже извести. Тренутно је у Европи стање такво да све државе у Европи имају једну, водећу, доминантну културу. Али мултикултурализам и демократија не функционишу скупа.

У контексту Хантингтоновог Сукоба цивилизација, важно је рећи да се културе могу налазити и у коегзистенцији, односно да ниједна од њих не би требало да показује универзалистичке претензије, односно тенденције да друге потчини или интегрише. Универзалност значи борбу култура, а коегзистенција значи мир међу културама. Нама је, наравно, потребан један мулти-културални међународни поредак, и велика је грешка покушај стварања културно јединственог светског поретка. Али, унутар једног друштва увек мора постојати једна водећа култура. Западна политика тренутно ради потпуно супротно томе: мултикултуралност према унутра и једна, западна, водећа култура за цео свет.

Да ли је Европа данас само геополитички привезак САД и постоји ли шанса да се то промени?
– Ствари су раније стајале боље, али кроз наше стално одбијање да сами себе бранимо, постали смо амерички вазали. Дакле, ми сада као вазали морамо да учествујемо у свим америчким авантурама, а штетне стране тих авантура долазе нама на наплату, иако нисмо доносили одлуке о њима.

Из ове непријатне ситуације можемо изаћи само тако што ћемо организовати сопствену одбрану, независно од САД. На првом месту то би била јединствена европска заштита граница. Потом би та заштита граница еволуирала у заједничку европску одбрану, јер без заједничке морнарице нема одбране Средоземља од прилива миграната.

Тренутно у Европи траје највећи рат од Другог светског рата. Шта је циљ украјинског рата? Како видите његов потенцијални исход? Хоће ли се ићи на примирје или очекујете ескалацију?
– Рат у Украјини има двадесетогодишњу предисторију. Од 2002. године, САД и ЕУ се труде да наруше неутралност Украјине и да државу окрену ка Западу. Пре рата 2022. Украјина је практично била НАТО партнер (званично није била члан, али фактички је имала партнерски однос). Украјина је тако упала у замку јер је то значило да НАТО није могао да гарантује њен опстанак, али више није била ни неутрална, јер је била партнер западне војне алијансе. Повратак у неутралност после свега што се у међувремену издешавало вероватно више није ни могућ.

Исход ће вероватно ићи ка корејском сценарију, што би значило да ће западни део Украјине постати део НАТО-а и ЕУ, док би источни део припао Русији. Наравно, такав исход није у складу са међународним правом, али одговара геополитичкој реалности. То је једина могућност да се коначно успостави примирје.

Каква је глобална улога Кине? Хоће ли Кина и САД ући у врсту хладноратовског надметања какав данас видимо између САД и Русије?
– Постоји велика опасност да ће Тајван преузети улогу Украјине. Ми не знамо да ли ће и када ће Кина напасти Тајван, али можемо са сигурношћу рећи да ће се то догодити. Тада када се то деси, Запад би морао да се евентуално ограничи на испоруке оружја, али не би смео да се директно инволвира у сукоб. Међутим, ту се мора разумети да Кинези осећају да их Америка окружује од Јапана до Аустралије, и да покушавају да пробију ту блокаду. Зато је важно разумети да Кина из те улоге окружене земље жели да изађи и да добије већи маневарски простор.

И желео бих да додам само још једну ствар: потпуно је легитимно што Америка жели да брани демократске државе од Јапана до Аустралије, али увек се мора имати на уму и да Кина не жели да буде окружена у политичком и економском смислу. Због тога је јако важно да се разликују функционални системи у смислу културе, и да се политике разликују од морала. Морамо са Кином живети у коегзистенцији. Морамо престати да се жалимо на унутрашње стање у Кини, али у смислу техничке и научне сарадње, морамо радити на повезивању.

Дакле, научно-економско одвајање од Кине би требало обуставити? Како коментаришете то што је председница ЕК Урсула фон дер Лајен најавила могућност увођења тарифа на кинеске електричне аутомобиле? Будући да ти аутомобили не загађују околину, због чега се Зелени нису успротивили тој одлуци?
– То би могло зауставити глобализацију. У интересу смањења ризика сарадње са Кином, вероватно је могуће ограничити сарадњу у различитим областима, али постоји интерес да се генерално шири сарадња у економском и технолошком смислу.

Шта је важније, геополитика или економија? Видели смо да Урсула фон Дер лајен жели забрану кинеских електричних аутомобила, али нисмо видели Зелене да се томе супротстављају, иако би то допринело економији ЕУ.

Геополитику не можемо да променимо, то је судбина, и утолико је она најважнија и прва. Што се тиче Зелених, њихов једнострани моралистички поглед на свет је такав да ће они пре или касније морати да се поставе против глобализације. У свом једностраном морализму они ће морати да се супротставе не само Русији, већ и Кини. У том смислу је то што Зелени раде штетно и за светски мир, али и за екологију. На пример, рат у Украјини је и у еколошком смислу катастрофалан.

Причајући о Немачкој: Да ли је могућа другачија геополитичка немачка ако АфД дође на власт?
– Изузетно се надам да ће се то догодити. Надам се да ће Немачка играти важну улогу у оквиру ЕУ, која би прерасла у јединствену Европу која штити Европљане. Европа мора бити снажна према споља, а децентрализована и разнолика изнутра. У овом тренутку ствари стоје обрнуто. И утолико је задатак свих снага које желе да заштите Европљане, рачунајући ту и АфД, да тренутно стање ствари промене.

Нама је потребна Европа која би – како сам рекао у наслову књиге – била према споља самоограничавајућа, а изнутра самоафирмишућа.

Како коментаришете низ пучева у Африци? Буди ли се Глобални југ и какве ће то имати геополитичке последице?
– Ти пучеви у Малију и у Нигеру су били усмерени против западне доминације њиховим земљама. Једнако против Француске као и против Америке. Исламистички процеси у тим друштвима су у културном смислу усмерени против Запада. И то значи да је постколонијална доминација Запада у Африци дошла до свог краја.

Дакле, Западу не преостаје ништа друго него да – попут Кинеза – у Африци гради путеве и мостове, а да политику препусте Африканцима. И наравно, Запад би морао да се заштити од афричке имиграције. А пошто то не могу да раде појединачне националне државе – попут Италије и Шпаније –  због тога је потребна јединствена европска војна снага, са јединственом морнарицом.

Многи сматрају да САД напуштају Блиски исток а да Кина попуњава вакум моћи. Слажете ли се са том оценом?
– Кинези су паметнији. Они не врше агресије, не шаљу војнике, али економски продиру у те просторе. Кинези немају хришћанску, просветитељску, универзалистичку традицију каква постоји на Западу. Стога они много једноставније могу водити реал-политику која је усмерена на остварење њихових интереса. У том смислу – ми морамо учити од Кине.

Можемо ли направити поређење између данашње немачке протестантске радне етике, о којој је писао Вебер, и радне етике коју данас видимо у Кини и на Далеком истоку?
– У прошлости је то било могуће поредити. Али протестантска етика Немачке је растворена у декаденцији. У Немачкој се више не ради тако као раније, стара радна етика је нестала. Немачка, ако могу то да додам, може много да научи од централне Европе, која је успела да се ослободи историјских утопија.

У Мађарској, где сам живео неколико месеци, влада здрав разум, у Немачкој владају глобалистичке утопије. Будућност Немачке лежи у учењу од средњеевропских суседа, који су, у смислу социјалне и мигрантске политике реалистичнији него Немци.

Интервју водио Александар Вујовић за Нови Стандард

Превод Душан Достанић

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Bibliothek des Konservatismus/bdk-berlin.org