ГОРЕЛЕ СУ КУЋЕ, ПАДАЛЕ СУ ГЛАВЕ, РЕЛИКВИЈУ НИСУ ДАЛИ: Андровићи чувају крст првог српског светитеља
Фото: Новости
Реликвију стару цео миленијум, Крст Светог Јована Владимира, покушавали су из руку барског братства Андровић да отму многи. У село Микулићи надомак Бара долазили су освајачи и војске, разбојници и белосветски хохштаплери, надајући се да ће се дочепати светиње чија је вредност немерљива. Никоме није успело. Од Османлија преко Аустроугара, до војски у Другом светском рату, сви су из Микулића одлазили празних шака. Гореле су куће, падале су главе, али крст се није дао!
Братство Андровића је најстарије братство у овом крају, за то имају и доказ – крст који чувају као зеницу ока, и то више од девет векова. Андровићи светињу са којом је, на превару, погубљен српски кнез Зете Владимир, чувају животима.
Само једном у години, светиња угледа светлост дана, о Тројчиндану, када га износе на планину Румију, где је, каже легенда, некада била црква. У тој цркви су, по легенди, згрешили чобан и чобаница, и она је одлетела на друго место. Легенда, даље, каже да ће се, када верници на врх Румије изнесу довољно камења, црква поново сама направити.
Вековима припадници све три конфесије, православни, католици у муслимани, о Тројчиндану излазе на Румију, за Светим крстом који носи један од Андровића. Свако у руци носи по камен који оставља на врх ове планине са које пуца поглед на сву Црну Гору и Албанију.
Андровићи су, наизглед, обична породица, каквих је много у Црној Гори. Они се тако и осећају, тако и живе. Ипак, ореол мистериозног крста је увек око њих.
– Нама је то све нормално, ми смо расли и живимо са тим заветом, наши очеви, ђедови и преци су умрли спокојни, наша деца са тим расту – причају нам браћа Горан и Милан Андровић, који већ неколико година износе крст на Румију, увек спремни, ако затреба, за њега и живот да дају.
Најмање 19 поколења Андровића су чувари Светог крста, а недавно је цела та прича, култ Светог Јована Владимира, проглашена за нематеријално културно добро Црне Горе. Од легенде о Владимиру и Косари, преко кнежеве погибије, до доласка крста у Андровиће, па све до данашњих дана.
– Крст је у братство Андровића стигао недуго после трагичне смрти кнеза Вадимира. Његове мошти су заједно са крстом пренете у манастир Пречиста Крајинска, а крст је у нашу кућу донела у мираз кћи свештеника те цркве. Друга кћи је добила у мираз барјак, а трећа бунаре. Барјак је нестао, а бунари и данас дају питку и чисту воду – прича нам Горан.
Фото: Новости
У Андровићима се са колена на колено преносе легенде које прате Крст Светог Јована Владимира, а истина је, веле, да се и Књаз Никола био на њега „намерачио“.
– Било је то у време када је књаз ослободио Шушањ од Турака. Тада је, љут на Турке, наредио да се посече све што се не крсти са три прста.
Андровићи, који су православци, бринули су за своју браћу по крви. Један од православне браће, Никола, отишао је код књаза да моли за милост, и овај му обећа да их неће дирати „ако никакво зло нису чинили“. И затражи да види крст.
– Донећу, господару ако ми чврсту веру даш да ћу га и вратити – рече Никола. Књаз обећа и Никола донесе крст. Књаз га је дуго загледао, окретао и на крају рече:
А… шта би било да ти га не вратим? Никола се укочи. – Господару, дао си реч. И, књаз пружи крст Николи Андровићу.
Крст је, мимо Тројчиндана, када се носи на Румију, изношен за полагање камена темељца и освештања Храма Светог Јована Владимира у Бару. Крст на куполи Саборног храма идентичан је оригиналу, само што је много већи. Светиња је изношена и приликом отварања завичајног Музеја краља Николе у Бару.
– Колико наше сећање сеже, крст никада није напустио Бар – каже Горан. Једини забележени „одлазак“ био је у 16. веку, када је ношен у Италију где је опшивен сребрном гравуром преко које је урађена позлата.
