Како је протекла 2020. година променила међународне односе и шта је следеће што очекује свет – каква је Ваша прогноза? Да ли ће државе смањивати или повећавати контакте у овим условима?

– Наравно, на међународној арени се дешавају велике промене. Пре свега због пандемије, али и из других разлога. Потребна је веома дубока анализа. За мене је главни закључак да је сарадња неопходна.

Актуелно је питање вакцинације, постоје финансијски проблеми, проблеми војних расхода. У садашњим условима ови трошкови су претерани. Ја сам још током пролећа затражио да се размотри њихово смањење за 10-15 процената.

Еколошки проблеми куцају на сва врата. Све ово се не може решити без контаката. Надам се да ће сада државе научити да користе Интернет како би интензивирале и убрзале сарадњу. Али, наравно, потребни су и лични састанци лидера.

Прошле године се навршило 35 година од вашег састанка са Роналдом Реганом у Женеви. Тај самит се сматра прекретницом совјетско-америчких односа. Да ли је такав преокрет могућ данас? Како ће се променити односи Русије са Сједињеним Америчким Државама доласком Џоа Бајдена на место председника? Постоје ли шансе да се сачува Споразума о смањењу стратешког офанзивног наоружања (СТАРТ 3)?

– То је главна тема. Оно што се догодило пре 35 година и даље је актуелно. Главни закључак из разговора са америчким председником је забележен у заједничкој изјави: „Нуклеарни рат је неприхватљив, у њему не може бити победника. Стране неће тежити војној супериорности“. Иначе, Русија је недавно понудила Американцима да потврде ову изјаву. Сада долази нова администрација и требало би обновити овај предлог.

Са Џоом Бајденом сам се сретао неколико пута, сећам га се. Као сенатор подржавао је све совјетско-америчке споразуме о нуклеарном разоружању. И као потпредседник, наравно, подржао је СТАРТ-3 који су потписали Обама и Медведев. Током предизборне кампање рекао је да би споразум требало продужити. Али ово је, верујем, само први корак.

Морамо да преговарамо о даљем смањењу наоружања. Неопходно је разговарати и кориговати војне доктрине. Потребно је преговарати у смислу да не употребимо нуклеарно оружје, а не у смислу спуштања прага за његову употребу, као што је сада.

Затим, потребно је укључити и друге нуклеарне силе у преговоре. Ово је врло велика и врло сложена тема. У случају да се Сједињене Америчке Државе и Русија ухвате у коштац са тим, онда ће победити и они и сви остали.

Шта мислите о ситуацији на постсовјетским просторима, пре свега о кризама у Белорусији и Киргизији? Да ли ће постигнути споразуми о Нагорно-Карабаху постати гаранција за решење сукоба и корак ка дугорочној стабилности у региону?

– То што се дешава нашим суседима ме веома брине, али тешкоће представљају пут ка демократији. Да смо могли у неком облику да сачувамо Совјетски Савез, сматрам да би их било мање. Међутим, верујем да ће народи успети да их преброде.

У септембру сам дао интервју за лист „Тајмс“ и рекао сам да се дивим Белорусима. Какве је изазове претрпео овај народ, какве губитке поднео, бранио се и оживео републику!

Морамо да пружимо прилику том народу да сам пронађе пут, они то могу, сигуран сам. Ако је неопходно извршити уставне промене, Белоруси ће то сами урадити, нема потребе за мешањем. Неопходан је одговоран став свих учесника процеса. То сам рекао пре три месеца и сада имам исти став.

Што се тиче Карабаха, то је веома тешко питање, које потиче из прошлости. Када је дошло до заоштравања ситуације ми смо покушали да помогнемо републикама, како би два народа пронашла решење. И после тога Русија је покушавала да помогне. Сада, након завршетка непријатељстава, важно је да се не зауставимо на томе. Не остављајте проблем деценијама нерешеним.

Надам се да ће Русија моћи да помогне, али главну улогу имају стране које су у сукобу. Јерменија и Азербејџан су се обавезали да ће водити преговоре. Решење мора бити у интересу обе стране, без победника и поражених.