Годишњица Битке код Курска: Спектакуларна победа Црвене армије

Била је то кључна прекретница Другог светског рата, која је започела још са Стаљинградском битком, а завршена је Битком на Дњепру и чувеном операцијом “Багратион”

Битка код Курска представља једну од највећих совјетских и савезничких победа током Другог светског рата. Сматра се за “највећу тенковску битку у историји”, која је утрла пут за “велике совјетске офанзиве од 1944. до 1945. године.”

Битка код Курска започела је немачком офанзивом под шифрованим називом “Цитадела”, која је означавала нацистичку одсудну одбрану “европске тврђаве”, али је завршена катастрофалним немачким поразом.

Као резултат совјетске контраофанзиве, према плану “Кутузов”, такозвана орелска групација немачких трупа је поражена и ликвидиран је орелски стратешки мостобран. Била је то кључна прекретница Другог светског рата, која је започела још Стаљинградском битком, а завршена је Битком на Дњепру и операцијом “Багратион”.

После завршетка битке, стратешка иницијатива коначно је прешла на страну Црвене армије, која је наставила да ослобађа земљу од нациста и до краја рата изводила углавном офанзивне операције. Вермахт је, током повлачења са територије СССР-а, спроводио тактику “спаљене земље.”

У Бици код Курска је, са обе стране, учествовало готово два милиона људи, шест хиљада тенкова и четири хиљаде авиона. Црвена армије имала је одређену бројчану предност. Битка је трајала тачно 50 дана: од 5. јула до 23. августа 1943.

Кључне промене у односима две силе

Током 1943. године, одвијале су се велике промене у односима зараћених страна, у којима се уводе нови модели тенкова и авиона.

Изгубљена је и превласт у ваздуху, коју је немачка Луфтвафе имала током 1941. и 1942. године. Совјетска армија постепено избацује застарело и убацује нове типове наоружања.

Курској бици претходила је једна обавештајна епизода. Руководство Црвене армије било је тачно обавештено о почетку немачке офанзиве. У граду Ровну, 31. маја 1943, десио се кобан догађај за немачку војску: совјетски обавештајац Николај Кузњецов, под лажним именом натпоручник Паул Зиберт, успео је да од немачког рајхскомесара Ериха Коха дозна тачно место и циљ будуће немачке операције, о чему је истог дана обавестио совјетску команду.

Сазнавши да се команда Вермахта припрема за снажну офанзиву, Стаљин је сазвао састанак команданата фронтова 2. јуна 1943. године, на којем су разрађени планови за одбрану. Ка Курску су у тајности кренуле дугачке композиције са наоружањем, трупама и ратном опремом.

Одлучни моменти битке

Главне војне операције за одбијање немачке летње стратешке офанзиве, или операције “Цитадела”, одвијале су се на северном и јужном делу истуреног дела одбране Курска.

Пре почетка копнене операције, 5. јула у шест часова ујутру по московском времену, Немци су почели бомбардовање и артиљеријске ударе по совјетским одбрамбеним линијама. Језгро немачких снага чинили су самоходни топови “фердинанд” и тенкови “пантер”.

Како би ослабила почетни удар немачких трупа, совјетска команда је претходно, према идеји генерала Рокосовског, извела артиљеријску противприпрему. Наношењем снажног ватреног удара на немачке артиљеријске положаје значајно је ослабљена артиљеријска припрема Немаца и обезбеђен је опстанак првог ешалона армије, који је успешно одбио напад тенкова и пешадије.

До вечери првог дана битке, 55 одсто немачких самоходних топова било је уништено. Тенкови који су кренули у напад суочили су се са чврстим отпором тенковских формација генерала Родина. Пошто на овом правцу нису постигли успех, Немци су 9. јула започели напад на железничку станицу Понири, али ни овде нису могли да пробију руску одбрану.

Тенкови Т-34 пружали су жестоки отпор немачким тенковима, зашли дубоко у позадину и успели да потисну непријатеља. Групација немачког генерала Модела на северном крилу успела је да продре у дубину само 10 до 12 километара, после чега је, већ 10. јула, изгубила две трећине тенкова и прешла у одбрану.

На крају, после две недеље жестоких борби, немачки генерал Раус је закључио: “Група армија Југ више није имала стратешке резерве. Иницијатива је сада припадала Русима. Напад на Курск је отказан…”

На Берлин!

Током саме битке уништене су неке од најбољих немачких јединица. Подаци о немачким и совјетским губицима остају нејасни. Према совјетским подацима, ликвидирано је око 420.000 немачких војника, према историчару Рудигеру Овермансу, нацисти су изгубили три пута мање, свега 130.000 војника.

Међутим, немачки генерал Хајнц Гудеријан је касније признао да је пораз код Курска био “одлучујући”:

“Оклопне снаге, попуњене тешком муком, биле су дуго ван снаге због великих губитака у људству и техници. Доведена је у питање спремност за извођење одбрамбених операција на Источном фронту и за организовање одбране на западу. Непотребно је рећи да су Руси брзо искористили свој успех. Више није било тихих дана на Источном фронту. Иницијатива је у потпуности прешла у у руке непријатеља.”

Завршетком Курске битке окончана је и последња велика немачка офанзива на Истоку. Значај ове битке тешко је преценити. После Битке код Курска, немачка војска се налази у константном повлачењу. Совјетска војска од тада, мање-више стално, напредује ка западу, све до пада Берлина.

Током Курске битке у Црвену армију уведена су нова возила и наоружање, као и тактика и стратешке доктрине. Промењени су начини дејства, бројност,  опремљеност и формације јединица.

Значај победе код Курска

Победа код Курске избочине и касније покренута стратешка офанзива означили су завршетак темељне промене у току Великог отаџбинског рата. Курска битка представља прекретницу Другог светског рата, а њеним завршетком стварају се услови за ослобађање целе Украјине.

Такође, Битка код Курска је убрзала савезничке припреме и отварање другог фронта у Европи.

Након завршетка битке, немачка команда је изгубила могућност да води стратешке офанзивне операције. Локалне иницијативе, као што су “Стража на Рајни” (1944) или операција “Балатон” (1945), биле су неуспешне.

Маршал Жуков је накнадно забележио: “Изнервиран неуспесима и изузетно тешким губицима, Хитлер је, као и увек у таквим случајевима, сву кривицу за неуспех пребацио на своје фелдмаршале и генерале. Уклонио их је са позиција, заменивши их, по његовом мишљењу, способнијим.”

Фелдмаршал Ерих фон Манштајн, који је развио и извео операцију “Цитадела”, касније је записао: “Био је то последњи покушај да задржимо иницијативу на Истоку. Операција Цитадела била је одлучујућа прекретница у рату на Источном фронту.”

Према сажетом опажању немачког министра за наоружање Алберта Шпера: “Претерано самопоуздање поново је изневерило Хитлера. После две недеље жестоких борби морао је да призна узалудност својих нада.”