Годину дана од напада Хамаса: Како је рат у Гази променио Блиски исток

Почетком 2023. године, Блиски исток је деловао мирније него у било ком тренутку у последњих двадесетак година.

Иако је ситуација била далеко од савршене, постојала је нада да би тај регион коначно могао да уплови у мирније воде. Иран и Саудијска Арабија у су у марту те године постигле споразум о нормализацији односа уз посредство Кине, примирје у крвавом грађанском рату у Јемену било је на дохват руке, а сукоби у Сирији, Ираку и Либији, иако нису били окончани, ушли су у мирније фазе.

А онда се догодио 7. октобар.

У раним јутарњим часовима, милитанти Хамаса у Појасу Газе спровели су до тада највећи ракетни напад на Израел, док су борци на тлу пробили заштитне ограде и упали на територију свог суседа. До краја дана, у крвавом пиру палестинских милитаната убијено је 1.180 Израелаца – од којих су 797 били цивили – док је њих 251 одведено у Газу као таоци.

Напад шокирао је не само Израелце, већ и читав свет, а медији су га убрзо прозвали „израелским 11. септембром“ и „најкрвавијим даном за Јевреје од окончања Холокауста“. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху убрзо је објавио рат Хамасу, док је министар одбране Јоав Галант најавио потпуну окупацију Газе, наводећи да се Израел „бори против животиња“.

Касније истог дана, израелске снаге започеле су ваздушне ударе на Појас Газе, чиме је отпочео рат који је током последњих годину дана читав Блиски исток изврнуо наопачке – а коме се ни годину дана касније не назире крај.

Годину дана рата у Гази

Рат у Појасу Газе, густо насељеној енклави која се простире дуж обале Медитерана, довео је до огромних људских жртава и масовних уништења инфраструктуре. Према подацима тамошњих власти, у бруталним израелским нападима погинуло је најмање 41.800 људи – а према појединим проценама, тај број би могао бити и значајно већи.

Више хиљада људи и даље се води као нестало испод рушевина, док је званични број рањених близу 100.000. Рат је довео и до избијања глади у деловима Газе, као и до ширења заразних болести.

Борбе нису заобишле ни друге регионе, пре свих окупирану Западну обалу и Либан. У окршајима израелских снага и Палестинаца на Западној обали погинуло је више од 700 људи, док је више од 5.000 повређено. Број жртава у Либану нагло је порастао током последњих неколико недеља, и данас износи близу 2.000.

Бруталност израелске војске изазвала је бес широм света, а пропалестински протести организовани су широм света – од Њујорка и Лондона до Техерана и Каира. Притисак на Израел – али и на њиховог најважнијег савезника, САД – из недеље у недељу постајао је све већи.

Администрација америчког председника Џозефа Бајдена је у први мах пружила безрезервну подршку Тел Авиву, али је након оштрих критика јавности делимично променила позицију и почела да се залаже за примирје. Америчке дипломатске иницијативе, међутим, нису дале резултате, а амерички утицај на Блиском истоку доживео је тежак ударац.

Крај мита о израелској непобедивости

Успех Хамасовог напада представљао је највећи ударац на израелску репутацију од успешне арапске офанзиве током Јомкипурског рата 50 година раније. Напад је био последица катастрофалног пропуста израелских обавештајних служби, које су до планова Хамаса дошли годину дана раније – али су их одбацили, сматрајући их нереалним.

Неуспех израелске војске да спречи пробој бораца Хамаса осоколио је и друге милитантне групе у региону, попут Хезболаха, који је дан касније кренуо са (ограниченим) ударима на север Израела, и јеменских Хута, који су крајем октобра почели да нападају бродове у Црвеном мору.

Ескалација насиља на Блиском истоку није избегла ни америчке трупе у Ираку и Сирији, које се од краја прошле године налазе на удару проиранских група у региону.

Од самог почетка рата, у центру пажње се нашао и главни савезник Хамаса – Иран. Иако су западни медији убрзо пренели да је извесно да Техеран није био директно умешан у организацију самог напада, Израел је главног кривца за крвопролиће видео управо у Исламској републици.

Иако је директи окршај Израела и Ирана до сада избегнут, он из дана у дан делује све реалније. Иран је у априлу 2024. први пут у историји директно гађао територију Израела као одговор на убиство свог високог официра у Дамаску почетком тог месеца, да би 1. октобра поново гађао јеврејску државу као одмазду на убиство лидера Хезболаха Хасана Насрале.
Како је Нетанјаху искористио рат

Иако је напад Хамаса несумњиво представљао озбиљан ударац за Израел, Нетанјаху је убрзо увидео да најновија криза може бити и шанса за коначни обрачун са непријатељима у окружењу.

Израелски премијер је искористио кризу како би се обрачунао не само са Хамасом, већ и са другим милитантним групама које су подржале палестинске милитантне – пре свега са либанском Хезболахом, који се последњих недеља нашао у центру пажње.

Израелске снаге имале су доста успеха у елиминацији лидера проиранских организација. Они су спровеле низ циљаних удара на лидере Хамаса и Хезболаха у којима су, између осталих, убијени Насрала, високи командат Хезболаха Фуад Шукр и вођа политичког крила Хамаса Исмаил Ханије.

Резултати војних кампања против те две организације су, ипак, мање јасни. Иако је Хамас претрпео значајне губитке након годину дана бруталних борби са израелским снагама, ИДФ и даље није успео да изврши свој главни задатак – елиминацију те групе. Како ствари стоје, тaј циљ још увек делује недостижно.

О исходу директног обрачуна израелских снага са Хезболахом, који је започео пре свега неколико недеља, и даље је рано говорити.

Израелски премијер је искористио напад Хамаса и како би пажњу јавног мњења скренуо са домаћих тема које су претходних месеци потресале Израел – пре свега контроверзне реформе правосудног система, која је била окидач за масовне протесте током прве половине 2023. године.

Нетанјаху је у томе несумњиво успео, пошто су недавна истраживања показала да је његова партија Ликуд поново најпопуларнија у Израелу, али и да јавност углавном подржава његову ратоборну политику према Ирану.
Има ли наде за Блиски исток?

Годину дана након напада Хамаса на Израел и избијања рата у Гази, окончање борби и постизање примирја не делује извесно – напротив, стиче се утисак да Блиски исток никада није био ближи отвореном рату.

Израелски војни и политички врх је обећао да ће одговорити на ирански напад од 1. октобра, што би могло да настави талас ескалације који се не смирује већ неколико месеци.

САД очигледно више нису у стању да обуздају Нетанјахуа, а питање је да ли ће моћи да му помогну ако сукоб са Ираном буде наставио да ескалира. На будућност сукоба на Блиском истоку утицаће и амерички избори почетком новембра, односно да ли ће се у Белој кући наћи Доналд Трамп – који би могао да води још оштрију политику према Ирану.

Ипак, једно је сигурно – напад од 7. октобра несумњиво ће престављати прекретницу на Блиском истоку и прелазак из једне ере у другу. Какве ће бити његове дугорочне последице – остаје нам да видимо.