Гнусни покушаји прекрајања историје: Минимизирање улоге Русије у Другом свјетском рату

У посљедње вријеме све су видљивији отворени покушаји прекрајања историје. Највећи њихов дио се односи на преиспитивање «историјског ткива» Другог свјетског рата, предуслова и посљедица овог геополитичког земљотреса прошлог вијека. Посљедњи у низу таквих покушаја се тиче чувене Курске битке, која је преломила развој ратних догађаја и постала полазна тачка у побједничком маршу Совјетске и савезниче војске према фашистима.

Њемачки новинар Свен Феликс Келерхоф не жели да вјерује да су нацисти поражени у бици код Курска, тврдећи да је битка код Прохоровке, која се сматра за преломни моменат операције, тобоже, прецијењена. Као одговор на овај покушај фалсификовања историје, у Русији су затрашили стварање Института памћења, аналогно ономе, што постоји у Пољској.

Новинар њемачког издања Die Welt, Свен Феликс Келерхоф, је испровоцирао скандал, предложивши да се сруши звонара, која је подигнута на Прохоровском пољу, у знак сјећања на грандиозну тенковску битку у јулу 1943. године.

Преиспитивање историје на њемачки начин

Меморијал није потребан, како тврди новинар, јер код Прохоровке, тобоже, није било никакве велике битке. Он се позива на истраживања њемачког историчара, Карла – Хајнца Фризера и британског истраживача, Бен Витлија. Посљедњи је нашао у америчким архивима авионски снимак поља битке, који су направили њемачки пилоти.

Према прорачунима Витлија, 168 њемачких тенкова супротставило се 672 совјетских. Тога истог дана њемачки губици су, тобоже, износили пет јединца технике, а СССР – 235. По мишљењу Келерхофа, акције совјетске армије могуће је назвати „нападима камиказа“, јер су се тенкови Црвене армије нашли у пролазу „грло боце“ у виду уског моста, поствши лака мета за СС.

Према општеприхваћеној верзији, највећа тенковска битка у Другом свјетском рату одиграла се у току битке за Курск, 12.јула 1943. године. У њој је, са обје стране, учествовало око 1200 јединица војне технике. Црвена армија је успјела да разбије групацију Вермахта, након чега су Њемци прешли у одбрану. Губици на обје стране процјењују се од неколико десетина до неколико стотина тенкова. Године 1995. откривен је меморијални комплекс „Прохоровско поље“, а 2010.године „Треће ратно поље Русије“.

Предлози за преиспитивање резултата битке код Прохоровке, која се сматра преломним тренутком битке за Курск, покретани су више пута. Посебно је историчар Валериј Замулин сматрао да је њемачка команда унапријед планирала битку, а да совјетско руководство није било у стању да изврши постављене задатке. Међутим, он, ипак, сматра да је ова битка кулминациони моменат отпора.

Службене власти Савезне Републике Њемачке нијесу жељеле да коментаришу ситуацију. „Процјену таквих догађаја треба да утврде историчари“,. објаснили су у њемачкој влади агенцији ТАСС.

Реакција Русије

Разлог је за чуђење да њемчки новинар због нечега позива да се сруши меморијални споменик, који се налази на територији Русије. Са овим се слаже саговорник из Цариграда – историчар, Михаил Смољин. Он сматра да сличне радње представљају грубо мијешање њемачког грађанина у унутрашње ствари Русије.

„Мијешање такве врсте у унутрашње послове Руске Федерације и било какво подизање меморијалних споменика на њеној територији, је неумјесно поступање некаквог реваншисте, Њемца, који сматра да се тамо дешавао некакав мањи оружани сукоб“, објаснио је он.

Историчар не доводи у сумњу значај битке код Прохоровке. То је уистину, била битка великих размјера, у оквирима још крупнијих и масовнијих ратних дејстава на јужној страни Курске дуге. Два њемачка тенковска корпуса имала су задатак да успоставе контролу Прохоровке, међутим, совјетски контраудар је пореметио све планове. Што се тиче процјене снага и губитака, они су ствар за разматрање.

Предсједник Комитета за међународне послове Савјета Федерације, Константин Косачов, је отворено изјавио да Савезна Република Њемачка у посљедње вријеме све чешће говори о Другом свјетском рату, без осјећаја кривице. У предвечерје 75-годишњице Великог Отаџбинског рата ово представља за Москву важан сигнал о активизацији напада.

„Пред нашим очима се проширује редовна епизода „преписивање“ историје“, преноси његове ријечи „Руска газета“.

Шта треба радити?

Армен Гаспарјан, публициста, изјавио је Цариграду да је овај покушај њемачке стране да преписује историји Прохоровске битке, већ давнашњи. Нарочито је била објављена велика количина сјећања учесника битке са њемачке стране, који су тврдили, да су они, тобоже, однијели побједу. Као резултат тога, ово гледиште се укоријенило у главама одређеног дијела њемачког друштва.

Нико не спори да током рата њемачки војници нијесу извојевали импресивне побједе. Али на другом тасу ваге су многобројни злочини режима Адолфа Хитлера. Што се тиче процјене губитака, њих су могли да преувеличавају, како у Њемачкој, тако и у Совјетском Савезу. Зато овдје треба да предузме активност Министарство одбране Русије, и да учини јавним документа о Курској бици.

„Појавила се генерација, која не памти рат, ни у каком погледу. Чак ни у успоменама њихових родитеља. Њихове представе су о томе оригиналне, што они демонстрирају са завидном постојаношћу. Једноставно, ово је риједак предмет пажње руских новинара, као и данас, али у суштини је ово прилично редовна појава. Против овога се треба борити, објављивати документа и редовно о томе говорити. На различитим теренима“, објаснио је Гаспарјан.

Михаил Смољин је такође саопштио своју варијанту борбе против фалсификовања: Русија мора да формира свој Институт памћења, како је то урадила Пољска, који би реаговао на испаде овакве врсте из других земаља и истовремено припремао би неке аргументоване одговоре.

„Они би чак више били намијењени за унутрашње кориснике, како би наше становништво схватало суштину онога што се дешава, суштину оних реваншистичких тенденција и истовремено наш службени став у вези са овим, или оним питањем“, објаснио је он.

Да ли се сјећате Нирнбершког суда

Министар иностраних послова Русије, Сергеј Лавров, сматра да сада опоненти Москве на све начине покушавају да минимизирају улогу СССР у Другом свјетском рату, називајући Москву главним кривцем за конфликт, поредећи је са нацистичком Њемачком. Међутим, Нирнбершки суд је јасно одредио и раздвојио добро и зло у том процесу.

За побједу антихитлеровске коалиције Совјетски Савез је жртвовао милионе живота. На Западу се, међутим, минимизира подвиг совјетског народа и преувеличава значај искрцавања у Нормандију. Разлог за немир су и покушаји власти САД и Европске Уније да дају подршку својима.

Ипак Руси не желе рат и репризу ужаса и страдања. Историјска мисија нашег народа је – стајати на стражи мира.

„Заузет је курс на подривању постојећег међународно-правног система, његове замјене за неко „уређење, засновно на правилима“.Тај поредак желе да граде на принципу „ко је јачи, тај је у праву“, по „закону џунгле“, објаснио је он.

Владимир Путин, предсједник Русије, такође је изразио своју забринутост оваквом ситуацијом. Рушење споменика, приписивање хероизма нацистима и слични безобразлуци руском руководству нимало се не допадају.

„Прекрајање резултата Другог свјетског рата, хероизација нацизма у земљама Источне Европе, рушење споменика је скандал, то је одвратно“, – показао је свој став предсједник.