ГЛАСОВИ РАЗУМА: Побуна се мора зауставити, ми смо исте крви, ми смо ратници

Генерал Суровикин, обраћајући се борцима ЧВК Вагнер):

„Пре него што буде касно, потребно је и неопходно урадити ово: послушати вољу и наредбу свенародно изабраног председника Руске Федерације, зауставити колоне, вратити их на места сталног размештаја и концентрисања, све проблеме решавати само мирним путем. под руководством врховног команданта. Заједно смо се борили, ризиковали, губили, заједно побеђивали. Ми смо исте крви. Ми смо ратници. Позивам вас да се зауставите. Непријатељ само чека погоршање унутрашње политичке ситуације у нашој земљи. Не можете играти на руку непријатељу у овом тешком времену за нашу земљу.”

Александар Ходаковски, командант „Востока“:

Хвала Богу да и поред свег метежа који се дешава, наши војници стоје на својим позицијама и обављају своју дужност. Не знам како да квалификујем ситуацију, али ако се сад нешто деси на првој линији, то ће такође бити последица онога што се дешава у позадини у ужем и ширем смислу. Предвиђајући развој догађаја, писао сам да монопол на употребу силе треба да буде у рукама државе. Одајући почаст подвигу руских бораца који су се борили у ЧВК Вагнер, забринуто сам посматрао шта се дешава пред нашим очима и надао се да се то неће догодити. Искушење да исправите рамена и покажете снагу у време кад су сви ресурси земље усмерени против непријатеља је веома снажно, и показало се да му је немогуће одолети. Ауторитет Врховног врховног команданта је висок, а догађаји још нису ушли у неповратну фазу – ускоро ће се све стабилизовати.

Једном су пукови у Петрограду, не желећи да буду послати на фронт, подржали бољшевике, не размишљајући о томе да на територијама које ће непријатељ заузети живе руски људи, и не мислећи да ће тада њихова сопствена деца поново враћати те територије, проливајући много више крви него што су очеви могли да пролију у свом тренутку. Не желим да мој син завршава мој посао уместо мене – желим да га завршим сам. За разлику од тих пукова, Вагнерови борци никад нису бежали од рата, и поднели су више невоља и недаћа на својој грбачи од многих. Али, свесно или несвесно, опет можемо доћи до закључка да ће наша деца касније исправљати наше грешке. Верујем свом председнику и сигуран сам да његова позиција није емотивна позиција лидера који је изгубио контролу. Треба да се ујединимо не на основу незрелих симпатија, већ разумевајући последице и перспективе.

Алексеј Чадајев:

Разлог неуспеха свих досадашњих покушаја да се реши дуго очекивана (још од сукоба око „дајте нам гранате”) ситуација са Пригожином коју данас видимо назива се корпоратократија. Логика управљања државом је заснована на претпоставци да су сви њени грађани нешто попут запослених на плату, који могу бити унапређени, деградирани, награђени, критиковани, отпуштени. И, сходно томе, долази деградација система управљања…

Чак и кад је ситуација већ постала отворено критична, после повлачења Вагнера са фронта и познатих јавних оптужби Пригожина на руководство Министарства одбране, покушали су да реше проблем чисто административним мерама: обавезујући све структуре да потпишу уговор са Министарством одбране. Наравно, то није функционисало, јер је до тада сукоб већ месец дана прешао са апаратурног на политички план.

На екранима и снимцима видимо стил неке централноафричке државе: у кадру се појављују људи у униформама, оптужују актуелну власт за корупцију, преузимају контролу над кључним објектима – а онда је питање ко има лојалније безбедносне службе под оружјем. Отуда суморни закључак да ако дуго завирујете у Африку… па, разумели сте.

Сад иде парада лојалности – сви редом јављају да су са Председником, а не са побуњеницима. Па ко је против? И ја сам са Председником, не са побуњеницима. Али, поштовани Врховни Команданте, након гушења саме побуне и отклањања њених последица, као Ваш бирач, свесрдно молим да се хитно позабавите њеним узроцима.

ЗАХАР ПРИЛЕПИН, мајор Росгвардије, заменик командира батаљона „Оплот“:

Батаљон „Оплот“, који смо створили ја и мој саборац, пуковник Сергеј Завдовејев, који се ротацијом враћао из зоне СВО, ноћу је добио узбуну и померен је са места дислокације, пошто је добио борбени задатак.

Из добро познатих разлога, сад не могу да будем са својом јединицом.

Али без обзира на однос према суштини и узроцима сукоба, као официр који је положио заклетву, ја сам свим срцем и душом уз своје војнике и старешине.

Оно што је суђено да се деси – то се не може избећи, јер постоји реч „дужност“ и постоји реч „наредба“.

Наредба мора бити извршена и биће извршена.

Господ беспоштедно учи Русију: из онога што се дешава морају коначно да извуку закључке све стране, више не конфликта, него трагедија.

Али, као и сви мислећи људи, и даље се надам да руска крв неће бити проливена.

 

ЈЕВГЕНИЈ ПРИМАКОВ:

Ми имамо једну Отаџбину. Она се не састоји из некаквих административних свађа, не лежи у хрпама папира по канцеларијама, не мери се чак ни бројем жртава или грешака. Она од свега тога не постаје мање Отаџбина, или нека неправилна Отаџбина. Вагнеровци су проливали своју врелу крв, и војници су отишли ​​непоражени, а ми смо се (и ја такође) дивили њиховој храбрости, јунаштву, вештини, срећи. Истинском хероизму.

Али сетите се, можда, старе мисли нашег филозофа Григорија Померанца: „Ђаво почиње пеном на уснама анђела који је ступио у битку за свети праведни циљ. Све се претвара у прах – и људи и системи. Али дух мржње у борби за праведну ствар је вечан“.

Да ли су Вагнеровци „анђели”? Не, наравно, они су себе називали „најбољим у паклу“. Па чак и ако се изненада сложе, затварајући очи, да нису, нису „против“ државе, већ „за“; само хоће да „казне“ војсковође, па макар и поверујемо у ове речи, онда – гле – свима иза леђа стоји главни јунак наше руске историје: рат.

Током рата, бајонет окренут унутра, против својих, вишеструко је страшнији од „противнапада“ и напада непријатеља. Каже се – лоши бојари, лоши команданти, па хајде да их ставимо на виле, на бајонете. Ми смо и кроз то пролазили. А свака кампања „за правду“ наноси земљи страшну смртну рану. Последњу рану.

То више нису само претње, већ крв својих – већ се пролила у руску земљу. Ђаво је окренуо полугу за млевење меса. Опет нас наша крвава историја ставља пред избор, јасно је да нам је судбина таква да једном у сто година морамо да се тестирамо на мржњу према себи и својима.

О преступничким грешкама и погрешним прорачунима ћемо се касније питати, исправљаћемо, почистити… А сад је главно да останемо људи и грађани. Да подржимо нашу Отаџбину и нашег Председника.

Побуна и грађански рат су најлакша, најукуснија шанса да нас непријатељи униште. Није случајно што се створења из „добровољачког корпуса“ који су недавно убијали наше цивиле у Шебекину толико радују „маршу правде“, није случајно да Пољаци, Британци и Американци одмеравају шансе да баш сад провале у Русију са гвожђем у рукама. Ко ће им стати на пут, украјинским крвопијама и колаборантима, док се руски народ одушевљено убија „за правду“?

Дозволити Вагнеровцима да преузму власт равно је грађанском рату, а уништавање Вагнероваца на потпуно исти начин је једнако грађанском рату. Али покушај побуне се већ десио, точак је почео да се окреће: више га није могуће окренути назад и сматрати да „није било ничега“, баш као ни оних који су погинули у овом обрачуну.

Председник, људи који су беспоговорно верни заклетви и Божијој помоћи – то је оно што ће нас спасити. Тога има много, верујте ми.

АНДРЕЈ МЕДВЕДЕВ:

У руској војсци нема људи који не би поштовали борца „Вагнера“. Јер смо се борили раме уз раме са њима. И видели смо њихову храброст.

И у руској војсци сад нема људи који себи баш сад не постављају питање: зашто, док Оружане снаге Украјине упиру на све стране, са њима нису њихови ратни другови? Шта се уопште дешава тамо у позадини?

Верујте ми, нема наших војника – поготово младих официра – који немају замерке на руководство. И војно и политичко. Колико сам пута ово чуо у приватним разговорима. Ма, шта у разговорима… Сабирања за фронт, рецимо. Мислите ли да момци који траже, на пример, нишанске уређаје, веома ласкаво говоре о великим генералима? Наравно да не.

Али скоро сваки од њих сасвим јасно раздваја та два појма. Русија/Отаџбина и држава. Држава и чиновници могу да буду сто пута несавршени. А Отаџбина је безусловна. Она се не може издати или изгубити.

Мој пријатељ Владлен Татарски (ово није тајна, писао је о томе у књизи) побегао је из колоније у Доњецкој области 2014. године да би се придружио милицији. Годину дана касније, већ у ДНР, приведен је и враћен у затвор. Борци су отишли ​​код Захарченка, који му је дао амнестију. И Владлен се вратио на фронт, у своју јединицу. Без љутње, без злобе, без потраживања према земљи. Са иронијом је писао да у Русији није лако бити патриота, добро је ако те због тога не казне.

Али Владлен, односно руски ратник Максим Фомин, бескрајно је волео своју земљу и борио се за њу до своје смрти. За њега, питање с ким да буде никад се није постављало.

Више пута је дословно писао „Изражавам подршку Врховном главнокомандујућем“. Не зато што није видео наше проблеме, већ зато што их је видео. Сећам се његових прича о јуришу на Мариупољ. И зато што је веровао у Русију.

Русија је све, остало је ништа. Задатак руског човека је да заштити Русију. Не увлачите је у грађански рат.

Све је крајње једноставно. Сад се заправо не поставља питање да ли је лош овај или онај генерал, или чиновник. Сад је реч о очувању Русије као такве.

Земља има Врховног команданта. Он је све рекао.

 

Герман Садулајев:

Извините, ја не желим да се збијам око Врховног.

Путин није успео у својој мисији. Није испунио свој главни и једини задатак, са којим је постављен на царство – да буде арбитар у споровима између феудално-олигархијских кланова који владају Русијом.

Јуче, прекјуче, пре месец дана, он је био дужан да позове Шојгуа и Пригожина код себе, да их стави једног испред другог и регулише то непријатељство. Овако или онако. Ако је неопходно, жртвовати нечију главу. Чију – не знам. То је он морао да одлучи.

Али Путин ништа није урадио. Избегавао је директну комуникацију и решавање сукоба. Као резултат тога, сукоб је ушао у врућу оружану фазу. То је фијаско. То је Путинов неуспех као арбитра.

Дакле, ја сам за Русију. Ја сам против међусобне свађе. Побуна се мора зауставити. Морамо се ујединити пред спољном претњом. Спреман сам да се окупим око Русије. У реду, Бог с њим, око институције јединства командовања и врховне власти Председника у складу са Уставом.

Али ја сад не бих фетишизирао Путина као особу. Сви, укључујући Путина и његову председничку администрацију, треба да извуку поуке из онога што се догодило и да признају своје грешке.

Сад је најважније да не ширимо панику и да не провоцирамо грађански рат тезама о побуни и издаји, у стилу: све строго казнити, све побити. И да се нађе решење по коме, напротив, неће страдати ни вагнеровци ни војници Оружаних снага Русије.

Ни Пригожина ни Шојгуа мени лично није жао. Нека узму аутомате и запуцају један у другог. Али обични војници и команданти морају бити спасени.