Геополитичар Лоренцо Марија Паћини за РТ Балкан: Русија ће диктирати услове мира у Украјини

Лоренцо Марија Паћини је ванредни професор политичке филозофије и геополитике, консултант за стратешке и обавештајне анализе из Италије.

САД су оболеле од колективне шизофреније, тврди Паћини у интервјуу за РТ Балкан, а порекло ове болести није тешко пронаћи уколико се обратимо америчкој историји: Америка је настала као друштво криминалних изопштеника, отпадника, који су протерани из енглеских затвора. Отуда и „физиолошка потреба“ Американаца да се стално доказују као „најјачи“.

У ствари, сам појам „америчке нације“ је лаж, сматра италијански геополитичар, јер су САД су стекле само формалну, а не и суштинску зависност независност од Лондона. Отуда потиче стална америчка потреба за експанзијом, што је наслеђе британске таласократије (владавине путем мора), чак и по цену нуклеарног рата.

Највећа жртва америчког експанзионизма је, међутим, Европа, примећује Паћини. Европска унија данас баца милијарде долара на Кијев, али то не може да промени основну чињеницу у овом сукобу: Украјина је изгубила рат, а услове мира ће диктирати победници. То је узрок економског колапса ЕУ.

За Сједињене Америчке Државе нуклеарно одвраћање није само политички или стратешки, већ егзистенцијални проблем, написали сте. Зашто САД имају „физиолошку потребу“ да се доказују као најјача глобална сила? Чак и по цену претње нуклеарним ратом?

Да бисмо разумели ову врсту колективне америчке шизофреније, морамо погледати америчку историју. САД су настале инвазијо на прекоморске територије, које су извршили криминални изопштеници, одметници протерани из пренасељних британских затвора. Ове територије су добиле назив „Америка“.

Они су потчинили староседеоце, пљачкали их и претварали у робове. Ови криминални отпадници претворили су се у касније у „очеве ходочаснике“, у осниваче „новог света“. Лепа мала бајка, која веома добро звучи. После дугих година унутрашње и спољне борбе са британском круном, која је заступала своје интересе, амерички народ су стекли формалну, али не и фактичку независност од Лондона. „Амерички народ“ је оксиморон, лаж. Прави народи тих земаља никада нису имали могућност да о било чему одлучују, истребљени су и затворени у резервате. САД су настале захваљујући историјском, културном и војном насиљу.

Од почетка ове жалосне афере до данас, САД су задржале доследну линију прекоморског експанзионизма, који представља наслеђе таласократске доктрине Уједињеног Краљевства.

Америка је огроман континент, у коме има места за све, али Американци су потомци Енглеза, који нису навикли да живе на географски малом простору. Они су осетили потребу да се утврде свој колективни его изван континенталног копна. То је физиолошка потреба, са психолошким импликацијама.

Уколико направите објективну анализу говора председника, министара спољних послова и војних вођа САД, наћи ћете упорну жељу за ширењем, освајањем, доминацијом, експлоатацијом. Рат је, напросто, егзистенцијална потреба Американаца, који су се укључили у Други светски рат не због напада на Перл Харбор, већ зато што су још пре тога почели са експанзијом на исток.

На западу изграђене су војне базе на границама страних држава, на које су САД вршиле војни и дипломатски притисак. Шта је америчка флота радила на Западу, у Хавајском заливу? Спремали су се за „веридбу на мору“. Џиновске челичне палате (ратни бродови) нису поринуте у океан због излета на плажи. Бајка о одбрани интегритета САД је колосална историјска лаж. Они су створили одговарајући казус бели (разлог за рат), као што то често раде. Веома су добри у провоцирању, а затим и у окривљавању других.

Исто се поновило 1945, са атомском бомбом и стварањем „доктрине нуклеарног одвраћања“. Када су схватили да је њихово нуклеарно оружје најмоћније на планети, решили су да натерају цео свет да то прихвати и створили су веома „неуравнотежену равнотежу“, где су они могли да раде шта год пожеле, док су сви остали морали да слушају, под претњом истребљења.

Заправо, САД су у међународним односима насилници. А, како нас учи психологија, насилнику је потребно одобрење, признање за његова малтретирања и стална пажња. Ако ови елементи недостају, силеџија се љути.

Данас се нуклеарно одвраћање променило. САД више нису једина нуклеарна сила. Појавили су се и други играчи, који седе за међународним безбедносним столом и не слажу се са Американцима. Они су постали већина. То је ситуација „многих против једног“.

Из тог разлога, Американци данас желе да поново потврде своју нуклеарну ароганцију, јер губе примат. У геополитичком смислу, губитак примата је губитак разлога за живот.

Ово је у очигледној  вези са ратом у Украјини, кога су изазвале САД. То није рат Русије и Украјине, већ рат Вашингтона/НАТО против Русије. Како оцењујете тренутно стање на украјинском ратишту?

Тренутна ситуација на фронту може се посматрати кроз неколико фокуса. Са чисто стратешког становишта, Русија је за две и по године наставила да ослобађа територије, исцрпљујући непријатеља у конвенционалном рововском рату. Непријатељ више нема људства ни наоружања, нема више чак ни воље да се бори. Украјина никада није могла да победи, то је било јасно од првих дана сукоба. Зато је добила финансијску и другу помоћ са Запада.

У економском и политичком смислу, САД су опрале нешто новца и препустиле Кијеву неке залихе, док Европа расипа милијарде, што изазива економски колапс. Овоме треба додати и економске санкције против Русије. САД су узрок економског слабљења Европе, која је рат у Украјини могла да искористи за почетак еманципације од америчке доминације. Али, Европа више не може да уради ништа, осим да се бори у посредничком рату, гајећи наду да ће спасити европску економију преласком на ратни колосек.

Ова политичка подршке Украјини је, у најмању руку, смешна; не подржавају је народи Европе, који су се углавном навикли на потчињавање и експлоатацију.

С Украјином је завршено; у међувремену, испуњавајући налоге САД, европске земље су изгубиле сваку могућност да се усмере ка мултиполарном свету.

 Шта се заправо десило, и шта се тренутно дешава у Сирији?

Почнимо са оним што се догодило. Информације су релативно оскудне, веома збуњујуће и није их лако прикупити.

Први корак ка разумевању овога је констатација да је сиријској војсци наређено да се повуче из Алепа. Војници нису побегли и није било побуне. Хорде Ал Каиде нису победиле војску, јер се сиријске снаге нису бориле. Једноставно су препустиле терен. Да бисмо разумели зашто је донета таква одлука, треба да сагледамо ширу слику.

Ово је био прави „блицкриг“: изненадни напад концентрисаном војном силом на одређеној тачки фронта. Када су хорде Ал Каиде пробиле до ауто-пута М4, покушаји да се одбрани град проузроковали би масовне жртве, и међу цивилима и војницима.

У таквим случајевима не може се много учинити. Прва опција је да се браните по сваку цену. Иначе се може играти на карту ваздушне супериорности, јер је много лакше бомбардовати конвоје терориста Ал Каиде из ваздуха на ауто-путевима него се борити против њих унутар градова. Или се можете одлучити за раздвајање непријатеља на џеповима, којима је могуће управљати.

Сиријска војска није претрпела много жртава током повлачења и успела је да сачува живу снагу, у земљи са мање од 20 милиона становника.

Сиријска војска је водила рат на неколико фронтова: против турских хорди на северу, Американаца на истоку, Американаца и Текфириста на југу и, на крају, против Израела.

Рат Хезболаха против Израела и рат Русије против Украјине повећали су недостатак људства. Покушај контранапада би, највероватније, имао за последицу пад Дамаска пре него се то догодило.

Израел је је био спреман за улазак, само је чекао прави тренутак, и то је урадио чим су ствари почеле да се распадају, а пораз Сиријаца постао неминован. Ово је, можда, најважнији разлог за повлачење из Хаме и Алепа. Израел је највећа претња Сирији, хорде Ал Каиде су само чекале да Сиријцима буде одвучена пажња.

Није случајно што су последњих месеци Турска и Израел заузеле нове делове сиријске територије како би оставрили своје неоколонијалне амбиције. Читава Сирија је, најзад, пала у руке терориста. „Неочекиване“ последице ће ускоро створити нову супрарегионалну кризу: талас нових избеглица, чији се број процењује на око 1,5 милиона људи, већ су кренуле ка Европи, што је изузетно тешко контролисати.

Овај пораз је био брз и стваран, али њега није могуће објаснити уколико не сагледамо шири контекст – концерт између САД, Израела, Турске, Русије и Ирана.

Башар ел Асад је одиграо своју улогу. Да ли је издао свој народ? Вероватно је продао оно што му је остало како би спасио себе. Ирак, Либан, Јемен су пред падом, Иран ће се суочити са огромним ризицима. Палестински народ ће поново платити последице. Асад је сада у московском азилу. Видећемо шта ће он имати да каже.

Први сценарио укључује успостављање Сиријске Демократске Републике, који би укључивао савез разних фракција, упркос идеолошким разликама. Ова опција је тешко изводљива, мада би је подржале је Турска, Русија, САД и европске земље, јер би то сачувало интегритет Сирије.

Други сценарио је стварање Исламске Републике Сирије, где би представници Хајат Тахрир ел Шама чинили окосницу нове владе. У том случају, Сиријом би управљали представници салафиста, који не деле идеолошко непријатељство према Израелу и САД.

Трећи сценарио укључује стварање антишиитске државе у Сирији под контролом Израела. Њена доктрина би се заснивала на антииранској оријентацији и блокади либанског шиитског покрета Хезболах.

Четврти сценарио предвиђа стварање Савезне Републике Сирије под контролом САД, што значи балканизацију, поделом на мале марионетске државе.

Пети сценарио за Сирију предвиђа њену поделу и распад. Ако опозиција и земље које је подржавају не успеју да постигну споразум, грађански рат у Сирији ће поново ескалирати. То би, на крају, довело до потпуног колапса Сирије.

Тешко је замислити било који други начин.

Сада је пао Дамаск, град стар 4.000 година, а са њим и цела Сирија. То је један од најстаријих континуирано насељених градова у свету и, свакако, најстарија престоница у којој је било сасвим нормално бити Арамејац, Асирац, Грк, Римљанин, Арапин, Османлија или Сиријац. Сирија је историјски представљала бедем против Израела, освајања Монгола и крсташа. Дамаск је само оличење историје Блиског истока, четврти град ислама и један од најважнијих центара хришћанства.

Сирија је била раскршће трговине са Истоком и са пустињом. Била је миленијумски симбол толеранције верских и културних различитости, између хришћана, сунита, шиита, Алавита, Јевреја. Све до овог тренутка.

Шта остаје после свега? Најпре, много страха. Џихадисти су плаћени од ЦИА и МИ6, ту је Ердоган са својим сновима о ускрснућу Отоманског царства, Биби Нетанјаху, који по сваку цену жели „велики Израел“ од Нила до Еуфрата. Они ће покушати да купе лојалност оних који нису пали у борби.

Европска унија се годинама дави у све дубљим кризама, а сада је ступила и на пут војне конфронтације са Русијом. Корен дубоке европске кризе видите у европској „апсолутној послушности Вашингтону“. Каква је то „смртносна замка“ у коју је упала Европа?   

Одговор је заправо врло једноставан: та смртоносна замка није од јуче ни данас, већ из 40-их година прошлог века, када су Американци и Британци добили рат и започели војну инвазију Европе. Американци су се представљали као „ослободиоци“, али они нису напустили једном освојене територије. Поражени не могу да одлучују о својој будућности, то је закон рата. Европљанима је наметнута игра и створени су услови којих се не могу ослободити.

Англо-америчка владавина је предвиђена да траје вечно. Американци су имали низ планова да помогну Европи, како би купили наклоност народа, економски оживљавајући окупиране земље, које су добиле извесну аутономију.

Али Американци икада нису говорили о слободи, већ су обучили генерације послушних политичара, неспособних да пронађу алтернативу. Једини излаз из ове замке је нови рат у Европи.

Какве промене очекујете од новог/старог председника Доналда Трампа. И да ли уопште очекујете нешто од њега?

Очекујем од Трампа управо оно што очекујем од било ког другог америчког председника: ништа добро.

Трамп је гвоздени циониста, човек транснационалних моћника високих финансија, Американац који жели да Америку поново учини великом. Његов МАГА мото сви знамо. Али, шта то заправо значи? Учинити Америку великом, по америчкој логици, значи повратити њену моћ на глобалном нивоу, односно вратити моћ САД да контролишу свет, да поново буду хегемон. Ово је била једина америчка величина.

Не знам ништа културно велико или вредно пажње, барем не упоредивo са културним богатством Европе, или Персије, или Кине, итд. Реч је о пукој војној моћи, како конвенционалној, тако и хибридној.

Целу нову владу коју је изабрао Трамп чине гвоздени ционисти, антиирански и антикинески настројени, заговорници поновног освајања Европе. Укратко, враћање статуса кво, пре почетка транзиције у мултиполарни свет. Не видим зашто неко треба да буде срећан због ове политичке „новине“.

Трамп је либерал и капиталиста, који се залаже  да већ дерегулисане америчке финансије уведу још више пореза на сиромашне и више привилегија за богате. Он заговара веће инвестиције у ратну производњу како би се подигли одређени сектори домаће привреде. Не промовишете поновно наоружавање ако немате намеру да водите ратове. Током свог првог мандата, Трамп није започео никакве нове ратове, али је наставио старе и почео је да се спрема за будуће. Подсећам да је он наредио убиство иранског генерала Касема Сулејманија. Он је жестоки промотер „Великог Израела“ и есхатолошке обнове Трећег храма у Јерусалиму, што нам показује шта ће Американци радити на Блиском истоку.

Трамп је увео у владу и једног од кумова трансхуманизма, Илона Маска, који је израз приватизације стратешких сектора у рукама једног „човека-државе“.

Лично верујем да САД заслужују истинску ренесансу, али ону ренесансу која долази одоздо, од реафирмације америчког „хартленда“. То значи да би требало почети од домаћих питања, од решавања деликатне грађанске ратне ситуације, од сиромаштва, од националног дуга, од кризе долара која је такође домаћа, и од неконтролисане имиграције, а можда и од преиспитивања права преживелих аутохтоних заједница, које, према мом скромном мишљењу, имају право да буду саслушане. Можда грешим. Волео бих да је тако.

Већина земаља у свету није подржала хушкање Запада на рат против Русије, већ су се окренули перспективи мултиполарности, на челу са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама БРИКС-а. Оне су изабрале пут који је независан од Запада, пут сопственог развоја. Ово је доказ да је Фукујама погрешио. Историја не само да није завршена, већ је чак почела изнова и о томе ће морати да се напишу нове и дугачке странице.

Заокрет ка мултиполаризму је, по мом мишљењу, природан одговор на малтретирање Американаца, које је пропагирало униполаризам 20. века као „коначно решење“. Глобализам не може да победи, јер је сам по себи досадан и филозофски недоследан. Мултиполарни избор је једини у овом тренутку који може омогућити будућност човечанства, са његовим разноликостима, богатством и лепотама; то је једина која промовише „пакс мултиполарис“, прави мир, који прати поштовање, прихватање различитости и сарадња. Људи су уморни од патњи како би нахранили интересе неколицине. И, постепено, почели су да се појављују различити модели, са унутрашњом револуцијом која доводи до промена.

Вероватно ће то потрајати много година, али овај процес је већ почео. Русија и Кина су постале носиоци ове трансформације, али на нама је да то остваримо. Свако од нас је неопходан у овој промени; није могуће никоме пренети одговорност, ову епохалну тежину, о којој ћемо једног дана читати у историјским уџбеницима.