ГЕНЕРАЛ ИВАШОВ: Наш правац је изградња новог праведног света

Генерал Леонид Григорјевич Ивашов, руски војни и друштвени прегалац, председник Академије за геополитичке проблеме, професор на катедри међународне журналистике МДИМО, члан Савеза псиаца Русије, у току разговора је буквално отворио пред нама цео свет: постало је очигледно тренутно стање планете.

Разговарамо с њим о скривеним проблемима цивилизације, о сукобима – како као о глобалној појави, тако и међу појединим земљама и до чега на крају крајева може довести тренутни распоред снага на светској сцени.

– Леониде Григорјевичу, ви сте председник Академије за геополитичке проблеме, дуго година се бавите конфликтологијем. Какав је данашњи геополитички распоред снага у свету?

– Данашња светска ситуација се може оценити као перманентни и комплексни сукоб идеологија, цивилизација, смислова живота, између прошлости и будућности. Кад је човечанство имало јасан циљ и визију будућности, сукоба с прошлошћу није било – она је представљала основу за стремљење у будућност. А кад таквог циља нема – практично сви народи сад живе у стању депресије, несигурности у сутрашњицу и у стању бесмисла свог живота – и већина земаља се враћа ономе што је некад било, укључујући и Русију – совјетском уређењу, Стаљиновом имену.

У светском геополитичком процесу на прва места избијају етно-културне цивилизације (као највиши облици социјалног удруживања народа). Државе су већ претрпеле пораз од светског трансконтиненталног олигархијског друштва. Као одговор на то што олигархат данас влада светом (наручује револуције, ратове, указује неправилан пут развоја, намеће потрошачке, антиљудске стандарде: истополне бркове итд.), друштво са своје стране живи по законитостима природе и космоса, и зато светске цивилизације избијају на прва места.

Главни сукоб се данас распламсава између цивилизација источног типа, укључујући и Латинску Америку, и Запада, где влада велики финансијски капитал. Оса противтеже Запада и Истока се обнавља – цивилизације, друштва и народи се боре против транснационалних друштава. Ово стање је опасно, оно води ка избијању светског рата. Задатак руске цивилизације која обједињује практично 200 етноса, јесте да регулише односе између других, чак и антицивилизација као што је Запад.

Свака светска цивилизација, као и биљни и животињски свет, има своју функцију. Они се пре свега стварају и граде зато што је потребна равнотежа, уједначеност снага – како у природи, тако и у друштву.

– Који вектори развоја човечанства данас постоје по вашем мишљењу?

– Данас се испољавају три вектора развоја. Први је покушај англосаксонске елите да сагради светски поредак који ће имати само један пол, други је то што олигархат ствара свој монополарни свет под влашћу новца, користећи војну, економску англосаксонску моћ, али постоји и трећи вектор – вишеполарни свет. Његов истакнути израз је група земаља БРИКС. Има свега пет држава које представљају земље-матрице – основу будућих цивилизција: Бразил – Латинске Америке, Јужна Африка – афричке, Кина и Индија на свом азијском континенту, а Русија засад наступа као држава, али се постепено одвија обнављање њене цивилизацијске структуре као руске цивилизације и заједничке судбине свих народа који су улазили у састав Руске империје, а касније и СССР. Процес који је започео као економски евроазијски савез прераста у савез народа.

– Колико је дубоко свет загазио у стање конфликта, духовног и моралног распада? Како видите путеве за излазак из ове ситуације?

– Западноцентрични светски поредак у којем доминира неморални капитал, доспео је у ћорсокак, не видимо његов даљи развој. Поред свега осталог, постоји сукоб између човека и природе. Призвани смо на ову земљу као разумна бића како бисмо одржавали хармонију, како бисмо довели у равнотежу чак и односе у области биљног и животињског света, како бисмо одржавали Запад и Исток у стању равнотеже. Свет треба да буде многополаран. Ову мисао је потврђивао и руски философ Константин Николајевич Леонтјев, који је говорио о томе да сваки народ носи своју културу, управо зато је наш шаролики и сложени свет тако леп и стабилан.

После распада СССР начињен је покушај стварања једнополарног светског поретка. Американци су покушали да преузму вођство на светској сцени, али су били лењи да створе научну теорију. Пре свега, акценат су ставили на војну надмоћ над свима осталима (њихов војни буџет је био много већи од буџета других земаља), хтели су све да приморју да сервисирају и повећавају добит која се остварује од њиховог бизниса, као друго – на економску моћ, и као треће – на политичку дрскост. Све то је просто примитивно, зато никакве теорије постојања других народа у једнополарном свету нису предвиђене.

Данас се ситуација мења, види се излаз. Појавила се «геополитичка матрјошка» – Евроазијски савез – центар Евроазије, Шангајска организција – то је већ цивилизцијско уређење Евроазијског копна – и група земаља БРИКС – коалиција, која представља алтернативу Западу. У овом светском поретку односи ће бити потпуно другачији. Њихове научне, интелектуалне и духовне заједнице треба да створе систем међудржавних вредности, међуцивилизацијских односа «незападног» типа, систем безбедности, своју валуту и економски модел који не пљачка природу.

Није случајно што је у априлу 2015. године одржан сусрет еколога – у току је процес осмишљавања непотрошачког односа према природи. Нису се само лидери земаља ШОС и БРИКС окупили у Уфи у јуле ове године, већ се и секретар Савета безбедности Русије Николај Платонович Патрушев срео са својим колегама, а то значи да су разговарали о будућем моделу безбедности. Сергеј Наришкин је окупио председнике парламената ових земаља – већ су створене основе праведнијег система, који се разликује од западне, такозване «демократије». Лидери синдиката су такође размотрили своја социјална питања, што је значајно. Као што видимо, постепено се гради нови свет.

А што се тиче саме Русије и њене помоћи у Сирији, она је почела да се води своју традиционалну геополитику, чију суштину је најбоље изразио генерал Шарл де Гол: «Рус не може да буде срећан ако се негде чини неправда.» И то је наш задатак, наш правац је изградња новог праведног света. Осим тога, у Сирији спасавамо цивилизацију и помажемо Европи да опстане.

– Данас Русија излази на светску сцену. У ком својству, по вашем мишљењу, наступа наша земља, какву улогу игра и шта може да понуди свету?

– Русија је добровољно напустила светску сцену кад је господин Јељцин 1992. године објавио: «Наш циљ је да се интегришемо у западну цивилизовну заједницу.» Он ништа није схватао о светском поретку, није читао класике: Николаја Данилевског и Освалда Шпенглера. Семјуел Филипс Хантингтон је у свом раду из 1993. године «Судар цивилизација?» показао да цивилизације по нечему могу бити сличне, али је интегрисање једне другу немогуће – губи се вредносни идентитет људи. Видимо да су Американци и Енглези учинили Европљане другачијима, одредили су им стандарде прекоморске цивилизације и уградили матрицу својих вредности: користољубивост, експанзија, насиље – и приморали су Европљане, који су још у време Римског царства били склони овим греховима, да раде у истом правцу. Обратите пажњу: чим је наша земља наступила као лидер политичког отпора Западу, чим је престала да се потчињава западном капиталу и америчкој политичкој дрскости (кад су уведене санкције против нас, а ми смо прихвтили битку), на паради на Црвеном тргу су били представници земаља, које чине 38% становништва Земље, а 2010. године их је било свега 7% – то су Американци, Енглези, Французи и Пољаци. Питање се састоји у следећем: чији систем духовно-моралних вредности ће испуњавати простор будућег света?

– Да, управо сам хтела да вам поставим ово питање. У једном од излагања сте рекли да се данас очигледно истичу лидери: економски – Кина, политички – Русија. А ко је по вашем мишљењу духовни?

– Кад говоримо о новом свету – не о западним цивилизацијама, безусловно, треба да постоји политички, економски и морални лидер. Очигледни економски лидер је, као што сам и рекао, – Кина. Без обзира како да се односимо према свом БДП-у, корупцији итд. Русија је почела да врши функцију политичког лидера. Сећам се рада немачког философа Валтера Шубарта «Европа и душа Истока», где пише о томе да, без обзира да ли се то некоме свиђа или не, будући векови припадају Словенима, а душа Истока је Русија. По његовим речима, Запад је много дао човечанству, али га је лишио душе, а без душе неће бити никаквог успеха. Ми више не можемо да вратимо душу Западу, а евроазијске вредности које представљају збир свих наших народа – универзалне су и прихватљиве како за Индуса и Кинеза, тако и за Европљанина (ако, наравно, буду желели да их прихвате). Тешко да ћемо икада бити економски лидер, а духовни и политички – сигурно.

– У току је жестоки информативни рат, који се из дана у дан све више распламсава; дешава се духовни распад, у којем гину људске душе – окрећу се Господњих заповести, али нико не рачуна ове жртве. Шта мислите, да ли међу нама има много духовно живих људи?

– Рећи ћу следеће: много и из дана у дан има све више. Ипак, треба истаћи колико су трансконтиненталне структуре за пустошење наших душа добро обавиле посао и шта су опустошиле. Постојало је негирање историје, правилности нашег историјског избора; развраћали су душе, пре свега, материјално-финансијском компонентом. Деведесетих година прошлог века посебно су успели да нам усаде мисао да је главно да «мерцедес» буде моћнији од комшијиног, да кућа буде већа, да ланац око врата буде дебљи итд. Први су ка томе похрлили људи не баш сасвим здравог разума, који по правилу не стреме ка нечем лепом, узвишеном и духовном. У случају да човек не може да напише књигу, да учини научно откриће, да наслика слику, а хоће да изгледа «кул», – новац замењује све остало. Нажалост, знатан део омладине се упецао на ову удицу: по њиховом мишљењу, остварити се не означава духовно и интелектуално богатство, већ дебели новчаник. Ова тенденција постоји и данас.

Ипак, чак и на факултету као што је МДИМО (а ја већ дуги низ година радим са студентима) примећујем да број младих људи који свој живот виде другачије расте из дана у дан. Ако упоредимо деведесете године с данашњицом, очигледно је да тих година није могло бити ни речи о припајању Крима и уласку у Сирију (такве ствари су гушили либерални медији и такозвана либерална интелигенција). Данас су повици «желимо у СССР да поново хранимо цео свет» појединачни, друштво се отрежњује. Разабраћемо се с блискоисточном ИДИЛ-ом, али нам предстоји још и борба с «домаћим ИДИЛ-ом», који није ништа мање опасан. То су пре свега људи који живе у Русији и не виде у њој домовину, отаџбину, већ територију, која се може одузети, опљачкати, по којој се може отворити ватра итд. Овај непријатељ је опаснији од блискоисточног ИДИЛ-а.

– Како се борити против њега?

– Комплексним методима. Разумете, против система треба примењивати само систем, а то је изузетно моћан систем, који поседује огроман новац. Али културу пре свега стварају уметници, писци, песници, а неки људи подвижнички раде у науци. Убеђен сам у то да ће обичан народ, подвижници, извући Русију. А како се борити? Спремамо се за предавања, учимо, радимо индивидуално са сваким студентом, а не по готовим обрасцима и по шаблону. Исто се може рећи и за научнике, конструкторе, и за културне раднике. А главно је – треба упорно мењати информативни фон у медијима и друштвеним мрежама.

– Шта мислите о животу Америке? Шта људе тамо највише занима, да ли постоји идеологија? И ако постоји, каква је?

– Америку као снажну државу стварали су представници великог финансијског, индустријског, а затим и нафтног бизниса. Совјетски Савез је одиграо огромну улогу у томе што су амерички грађани у материјалном смислу живели барем подједнако добро као наши радници на колхозу, просветни и научни радници. Совјетски геополитички пројекат је био привлачан. После Другог светског рата сви су знали ко је потукао Хитлера, људи су веома поштовали бесплатно образовање, медицину итд. Американци су осетили изузетно јаког конкурента и зато су дуго одлучивали шта да раде с црнцима, које су сматрали робовима чак и после Другог светског рата и о томе шта да раде с тржишним условом «преживљавајте како знате и умете». Било је много решења, укључујући и кредитну политику – пљачка других народа уз помоћ долара. Реална цена доларске новчанице износи 15-17 центи, а све остало није чак ни скривена, већ очигледна добит. Захваљујући томе почели су да подижу просечан ниво својих грађана како би били занимљивији и како би се супротставили идеји социјализма.

Американци нису могли да поштено конкуришу у области науке, образовања и медицине и у први план су истакли (а касније су и нама почели да их намећу) чисто материјалне димензије и идеологију «ми, Американци, смо главни у свету и зато је значајно бити Американац». Не бих желео да понављам речи које Михаил Задорнов обично користи кад је у питању овај народ. Благо речено, то нису баш најобразованији људи на свету. Предавао сам на Харварду и знам да је боље уопште не питати америчког студента. Представници азијских, па чак и афричких земаља су много образованији. На моје питање о студентима Збигњев Бжезински је гневно одговорио да мање талентоване није видео. Рат у Ираку се одвија већ пет година, а они ту земљу не могу да пронађу ни на карти, чак мешају Европу и Аустралију.

Власт то свесно ради: «узми кока-колу и хамбургер да ти породица не умре од глади – и то ти је довољно», зато огромна већина грађана живи не размишљајући шта ће бити сутрадан. Од елите ових држава ми је просто мука. Новинари не да не знају прва, трећа или шеста лица, него не знају ни називе држава које су ратовале у Другом светском рату, лако се може десити да изјаве: «Ми, НАТО, смо вас победили.» По њиховој логици Русија је ратовала с НАТО-ом. Тако да апсолутно немамо разлога да завидимо Американцима.

Испричаћу једну малу епизоду. У току моје посете Америци програмом је предвиђено упознавање с фармером – отприлике дан и ноћ је требало да проведем код њега. Испоставило се да се он борио у Вијетнаму. У његовој представи СССР и дан-данас постоји. Пред крај разговора ме је поново зачудио: причао ми је о другу с којим је ратовао поменувши да је друг из Русије. С осмехом ми је пружио визиткарту (како је мислио – мог сународника), а на њој је била адреса: Мелбурн, Аустралија. Таква је њихова представа.

Човек и нехотице поставља себи питање: а шта ће бити с тим друштвом ако престане да живи од колонизције других методом долара и војне силе? Патрик Џозеф Бјукенен, који је радио као саветник тројице америчких председника пише да ће се до 2015. године Америка распасти на три државе – афроамеричку, латиноамеричку и чисто англосаксонску. Али нећемо им ништа желети, нека живе како знају и умеју.

– Да ли је истина да нас на Западу, у другим земљама, не воле?

– Кад нам причају да нас не воле доводе нас у заблуду. То ни из далека није тако, верујте ми – био сам на службеном путу у 69 земаља. Отац садашњег сиријског председника Хафиз Асад је врло мудро рекао да цео поштен свет жали због распада СССР-а, посебно Арапи, а међу њима највише Сиријци. Жале зато што је свет изгубио равнотежу, безбедност је престала да се гради на равнотежи снага.

Није тачно да нас мрзе. А и ако постоји такав однос, у питању су поједини људи који одлазе у иностранство и немају културу и образовање, већ само новац. Они ремете ред и традицију. Због таквих људи почиње да се формира погрешно мишљење. А што се тиче Американаца, они нас једноставно не познају. Верују у све што се приказује на телевизији. Што се тиче Европљана, они зависе од западних банака, и нажалост, немају свој циљ. Један од савремених класика је рекао да имају вољу за влашћу, а за живот немају. Истополни бракови, почињу да венчавају са животињама – о чему то може да говори? О томе да су иживели своје, да то више није цивилизација, и дај Боже да грешим. Политички и културно никад нису били јединствени, покушали су да кроз Европску унију створе нешто што личи на цивилизацију. Данас можемо рећи: нису успели. На стотине хиљада избеглица је похрлило тамо и колико сутра ће растурити Европу. И за неколико година ћемо на европској телевизији уместо «Гутен таг» чути «Салам алејкум». Не треба тога да се плашимо. Живели смо са исламом у својој земљи, заједно смо градили духовни простор. Наполеони и Хитлери нам нису долазили из исламског света, већ из Европе.

– Ко нам је, како се каже, пријатељ, а ко нам је непријатељ?

– Питање треба мало уопштити – геополитички савезник и геополитички противник. Чак и својим студентима постављам питање, кад предајем «Геополитику Америке»: шта да радимо с Американцима? Ако се Америка не промени свет неће имати равнотежу. Постоје цивилизације са својим функцијама, а уједно антицивилизације, као честице и античестице, лепе животиње које једу траву и грабљивци. Индивидуално потрошачки живот, наизглед, не доноси корист, али су ради добити људи направили чудо као што је мобилни телефон. Испоставља се да смо за Запад у културно-цивилизацијском смислу ми – непријатељи: они су изазвали хаос на Истоку, а ми се гурамо да спасавамо ствари.

Џон Бартиш је 1904. године говорећи пред Конгресом рекао да ако Америка има непријатеља, онда је то Русија. Алфред Мехен – адмирал, аутор стратегије «Анаконда», је све време тражио тактику гушења контитента. Кад су схватили да је Русија центар Евроазије, и да ако њу не контролишу не могу да сањају о светској владавини, наша земља је постала супарник којег треба контролисати и даље уништавати. Мехен је тражио формулу за гушење Русије. У стратегији «Анаконда» постоји следећа реченица: треба заузети зону између 30 и 40 степени северне ширине како би се с ове позиције људски народ потискивао ка северу где ће по закону природе деградирати и на крају изумрети. Ето, такве су им жеље. А наш судбински задатак је да зауставимо све оне који покушају да упадну у нашу земљу.

– Да ли је Православље, по вашем мишљењу, – оријентир који ће нам помоћи да сачувамо духовну целовитост?

– Православље представља дивне вредности. Треба схватити човекову суштину и да се он није случајно појавио на Земљи, већ да је послат с одређеним задацима, као и да се ништа чак ни у животињском и биљном свету не појављује случајно. Свака суштина се рађа, зато што доноси корист у одржавању хармоније. Тако је и с човеком. Он није настао од мајмуна – то је просто глупост. Даровано му је осећање љубави, схватања лепоте, поседује низ функција од којих је једна очување природе. Важно је схватити шта је примарно: материја или свест. Одговарам другачије: примарна је енергија духа, енергија материје, енергија мисли итд. Треба ујединити научна и духовна знања у један систем. И тада ћемо схватити много више него сад.

– Какви, по вашем мишљењу, треба да буду православни медији? Какве одговоре треба давати, како треба реаговати на савремене догађаје?

– Пре свега, православци треба да схвате да су позвани да буду добри и праведни и да имају вредности којима помажу људима да се супротставе неправди, да је осећају, и да је по својој суштини свако од нас војник. То се чак показало и у историји. За време Фирентинске уније 1439. године нисмо се сложили с улогом папа, устали смо у одбрану хришћанске истине. Затим, Москва је Трећи Рим: ту се види прва геополитичка доктрина: чувати Православље, чувати народе, како би постојала равнотежа у католичком свету, који, авај, исповеда друге вредности. Као што се сећате, Спаситељ није случајно принео Себе на жртву – треба да чувамо ову истину.

И православни медији треба чврсто да се држе истине. И још треба да схватимо да је Православље у Русији одиграло улогу уједињавања других религија и конфесија. У историји нећете наћи ниједну другу земљу у којој је главна једна религија и у коју се позива и друга као државна: Катарина Велика је управо то учинила 1788. године. Ми показујемо свету да народи различитих националности и религија могу живети у оквиру заједничке историјске судбине, да могу међусобно да деле ствари, да се међусобно обогаћују знањима, културном традицијом и начином живота.

Искрено речено, разговор је био толико информативан и занимљив да сам пожелела да поставим још низ питања и Леонид Григорјевич је љубазно пристао да буде стални гост нашег портала.

С генералом Леонидом Григорјевичем Ивашовом
разговарала је Јелена Хомуло
Са руског Марина Тодић

Тагови: Леонид Григорјевич Ивашов, Русија, Свет