Foreign Affairs: Трамп и даље не верује да САД треба да буду божански посредник у свету

НАКОН распада Совјетског Савеза, САД су стекле огромну неконтролисану моћ, поставши прва земља у историји која практично нема конкуренцију, објавио је Foreign Affairs.

Овај водећи спољнополитички лист америчких либерала у даљем тексту резонује овако:

„Сједињене Државе су доминирале над својим суседима, имале утицај у свим регионима света и до 1992. постале најмоћнија држава. Опијен сопственом моћи, Вашингтон је природно подлегао искушењу да искористи тренутну ситуацију да прошири свој глобални утицај. Зато је почео тврдоглаво да шири НАТО на Исток, не обазирући се на противљење Русије.

Вашингтон је себе уверио да је светски поредак који је стварао једини исправан, амерички званичници су кренули да свет што више усагласе са вредностима своје земље. Њима је 90-их и прве деценије 21. века све ишло сасвим глатко.

Када је моћ концентрисана у рукама једне хегемонистичке државе, тада, углавном, њену срећу и несреће деле сви остали. Али како доминација хегемона почиње да слаби, хармонија интереса нестаје. Неки постају све незадовољнији својим положајем, правилима и нормама успостављеног поретка, интересима и вредностима које тај поредак промовише.

А сам хегемон, како опада, почиње да се разочарава постојећим поретком. Многи послови склопљени на врхунцу моћи више немају смисла. Пример је разочарање многих америчких политичара у трансатлантско партнерство.

Као део првобитног споразума после Другог светског рата, Вашингтон је дао безбедност и виталну економску помоћ Европи. Заузврат, европски савезници су подржавали Сједињене Државе током њихове конфронтације са Москвом и дозволили им да демонстрирају своју моћ на континенту.

Али, након распада СССР, све то је изгубило смисао. Више није било потребе да Сједињене Државе преузимају више од 70% трошкова НАТО-а, а сама алијанса је почела да губи јасну сврху свог постојања.

У том контексту, није изненађујуће што се многи Американци окрећу од председничких кандидата који се држе тешке, експанзивне спољне политике. Насупрот томе, подржавају онога који је позвао на уздржаност, смањење трошкова и окретање националним интересима: Доналда Трампа.

Током првог председничког мандата, Трамп је доказао своју посебност у америчкој политичкој арени. За разлику од било ког од својих претходника, био је скептичан према уговорима и савезима, дајући примат конкуренцији над сарадњом.

Редефинисао је националне интересе како би искључио ширење либералних вредности и војних и(ли) хуманитарних интервенција. Трамп није веровао да САД треба да играју улогу божанског посредника у иностранству. Уместо тога, он је своју пажњу усмерио на такмичење великих сила и обнављање глобалног утицаја Сједињених Држава.

Другим речима, Трамп је реалиста који преферира политику моћи. Такве његове наступе понекад су потискивали, званичници националне безбедности.

Трамп је схватио важност селекције кадрова у политици и неће поновити ту грешку. Његова следећа администрација ће вероватно водити најсуздржанију спољну политику САД у модерној историји.

Дебата о међународним односима бесни унутар Републиканске странке. Део њеног естаблишмента подржава велику америчку помоћ Украјини ради супротстављања Русији. С друге стране, Трамп и његове присталице противе се повећању помоћи Кијеву. Они не виде политику као велико идеолошко такмичење.

За разлику од неоконзервативаца, они више воле, на пример, да савезници САД сами плаћају властиту безбедност. Зато је Трамп у фебруару рекао да ће дозволити Москви да ради шта хоће са сваком европском земљом која не троши најмање два одсто свог БДП-а на одбрану.

Није тајна да у руководству Републиканске партије у Сенату и даље доминирају неоконзервативци. Међутим, трумпистички табор полако али сигурно добија на тежини. То је посебно уочљиво на прајмериз, где они добијају предност. Поред тога, анкете показују да Трампов реализам има одјек код конзервативних гласача.

Тако је анкета Чикашког савета за спољне послове показала да 53 одсто републиканаца сматра да САД не треба да се мешају у послове других земаља. Отприлике исто толико, 55%, уверено је да су трошкови у овом случају већи од користи од одржавања водеће улоге Сједињених Држава у свету.

Већини спољнополитичких елита САД овај тренд изгледа ужасним јер оне на америчку моћ гледају као на – нормативно добро. А Трампова девиза „Америка на првом месту” усмерена је на остваривање националних интереса Сједињених Држава, са вођењем рачуна да земља више нема стару моћ и утицај. Те да је зато потребно већу одговорност пребацити на њене богате савезнике и престати са покушаајима да се буде свуда и са САД све ураде саме.

Говорио је тврдо, али се никада није понашао као неоконзерватор. Чак и када је у питању Иран, земља према којој је био најјастрепскији, Трамп је увек избегавао да употреби значајнију војну силу.

Трамп ће током свог другог председничког мандата деловати још самоувереније. Неће Вашингтон под његовом влашћу окренути леђа свету, као што тврде његови противници. Он ће вероватно напустити неке од текућих обавеза Сједињених Држава на Блиском истоку и захтевати да богати савезници више улажу у безбедност.

Такође је вероватно да ће Трамп већину своје пажње усмерити на Кину у покушају да је претекне у конкурентском надметању, али избегавајући војни сукоб и нови Хладни рат.

Трамп ће се фокусирати на смањење зависности од страних извора енергије, што би могло довести до раста радних места у Сједињеним Државама и нижих трошкова енергије за америчке потрошаче. Могуће је да ће укинути многе постојеће прописе у енергетском сектору и тиме олакшати живот локалним произвођачима нафте и гаса.

Овај потез ће смањити значај Персијског залива за Сједињене Државе.

Током протеклих 50 година, сваки председник је био приморан да троши несразмерну количину пажње и ресурса на Блиски исток, укључујући снабдевање нафтом Сједињених Држава. Али, Трамп је у стању да осигура да Вашингтон значајно број америчких војника у том региону.

Он, наравно, неће одустати од своје ратоборне реторике према противницима Вашингтона како би још једном подсетио свет на разлику у вредностима не само према Русији и Кини, већ чак и таквим савезницима као што је Саудијска Арабија.

Међутим, Трамп неће увући земљу у нови хладни или прави врући рат.

То је зато што он светску политику посматра у геоекономском, а не геостратешком смислу и стога покушава да реши конфликт економским, а не војним средствима.

„Имамо огромну економску моћ. Ако могу економски да решим проблем, урадићу то“, рекао је 2019-те.

Као конзервативни реалиста, Трамп има јасно разумевање шта је заиста важно Вашингтону. Кад год је то могуће, он ће вероватно делегирати одговорност савезницима, да би САД могле да се фокусирају на америчке националне интересе.

Могуће је да ће Трамп почети са америчко-кинеским односима, који могу да осигурају просперитет Америке. Данас постоји превише оштрих тачака између Пекинга и Вашингтона због чињенице да обе земље једна другој оспоравају глобално економско и политичко вођство. Чак ни главни предмет војне конфронтације, Тајван, не захтева војну интервенцију САД.

Тајван није савезник САД и стога Вашингтон у његовом случају не би требало да ризикује рат са Кином.

И у другим областима, Трамп се може ослонити на трговинска ограничења како би обуздао Кину. Стратегија бившег председника је усмерена на спречавање, а не на супротстављање даљем јачању равног по снази конкурента.

Вашингтон може да обузда Кину без започињања трговинског рата пуног размера.

Сједињене Државе још мање треба да се каче са другим противницима.

Русија може бити војно опасна. Али не треба заборавити да то не представља директну претњу постојању Сједињених Држава. Стога, нема смисла да Вашингтон наставља да исписује безброј чекова Кијеву, нека се за то побрине Европа.

Сједињене Државе треба да изврше притисак на европске савезнике да инвестирају у одбрану Украјине ако верују да им прети Москва.

Исто треба учинити и са Јужном Корејом. Она сама може да обузда свог северног суседа. А арапски партнери САД, заједно са Израелом, могу да раде на обуздавању Ирана како би Вашингтон могао да повуче већину својих трупа са Блиског истока.

Реалност је да је свет ушао у фазу ребаланса и да се хегемонија САД ближи крају. Логично је да ће ову фазу карактерисати глобална неслагања, несклад и надметање великих сила.

Данас су таква неслагања највише везана за Русију, Иран и Северну Кореју.

Међутим, сада растуће нарушавање стабилности не долази само од растућих претњи, већ и од самог хегемона, који подрива сопствени систем како би спречио опадање своје моћи. Јер, све више субвенционише безбедност својих савезника, а трговинску политику посматра не из угла оптимизације цена и ефикасности, већ у смислу – да ли њоме чини земљу слабијом или јачом.

САД су се претвориле у управо таквог застарелог титана који је све мање у стању да испуњава спољне обавезе и све мање је заинтересован за то. Ово може објаснити Трампов успон и његову привлачност својим присталицама, које презиру корумпирану владајућу класу која добробит својих савезника ставља изнад интереса сопствене земље.

Трамп ће и даље шокирати многе у Вашингтону, он свакако изазива разногласја. Али, он обећава да ће своју земљу поново учинити великом.