ЕВРОПСКО ЈЕДИНСТВО ПУЦА ПО СВИМ ШАВОВИМА: Топи ли грчка драма српско еврофилство
Фото: Политика
На недавну оптужбу Алексиса Ципраса у Европском парламенту да „Европа показује да не уме да реши сопствену дужничку кризу” и његово објашњење да је новац из Европе даван Грчкој како би се спасиле стране банке у тој земљи, жустро је реаговао немачки посланик у ЕП из редова конзервативаца Манфред Вебер, тврдећи да су Ципрас и његова влада криви за европску кризу, да они уништавају „поверење у Европу”.
Шта год да је од овога права истина, извесно је да је грчка драма – која се, по свему судећи, неће окончати подршком грчког парламента реформама – добрано уздрмала ЕУ. Европско јединство је на Грчкој попуцало по шавовима, а на видело излазе и конфузија и поделе међу главним чланицама ЕУ, пре свега Немачком, која је тврд орах, и Француском, која би да попусти.
Начин на који се у последњих пет година води расправа о грчком дугу, открио је, како је написао „Гардијан”, „колико је површно осећање солидарности широм континента и колико је ограничена легитимност политичких институција ЕУ”. Овај лист констатује да је из еврозоне проистекао најозбиљнији изазов идеји уједињене Европе од времена Другог светског рата.
На сајту Центра за нову политику може се прочитати да ће економска и политичка криза коју је изазвао проблем грчког јавног дуга засигурно суштински променити Европу и даљи ток евроинтеграције. Може се, како се наводи, очекивати извесно прегруписавање, тако што ће се нордијске и балтичке државе у већој мери ослањати на британски капитал и америчку војну заштиту, централна Европа ће бити моделирана према немачкој привредној структури и под великим политичким утицајем француско-немачке осовине, а јужна Европа ће потенцијално испасти из монетарне уније и тражиће додатни политички утицај преко покровитељства над Медитераном.
Уместо солидарне Европе у којој је кључна реч кохезија, доминираће, како се сматра, извесна „рачуноводствена” визија Европе која ће функционисати у више брзина и више концентричних кругова, при чему је Грчка изабрана да буде жртвени јарац преко кога се дешава политичко прекомпоновање у Европи.
Приликом недавне расправе учесници скупа „Грчка и ЕУ – економска, политичка и институционална криза” оценили су да је грчка криза довела у питање сам концепт ЕУ. Мирослав Прокопијевић, научни саветник Института за европске студије, констатовао је да је Европа „од солидног, постала један много рђавији друг”, а Славиша Тасић, професор економије на Универзитету „Мери” у америчкој савезној држави Северној Дакоти, поручио је да би „у Србији требало повести више трезвеније дебате о ЕУ”.
Отуд се намеће питање да ли ће и колико грчка прича и њене последице утицати на наклоност грађана Србије према ЕУ? Јер, како би тек Србија прошла, кад Грчка, која је чланица ЕУ дуже од три деценије, пролази овако?
Само у последњих десетак дана у Београду су, подсетимо, били немачка канцеларка Ангела Меркел, помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд, председник ЕП Мартин Шулц, а сутра би овде требало да стигне и известилац ЕП за Србију Дејвид Мекалистер. Да ли се у позадини те „офанзиве” западних политичара на Србију, али и регион, који се, иначе, суочава са озбиљним политичким и безбедносним изазовима, налази кантар о којем говори политички аналитичар Драгомир Анђелковић? Или је, можда, намера Запада да убрза европски пут Србије не би ли што пре био потрт значај руског вета у Савету безбедности поводом британског предлога резолуције о Сребреници, што је био потез који је несумњиво додатно допринео имиџу Русије у Србији?
Одговарајући на питање да ли је сада теже очувати домаће еврофилство, Анђелковић каже да ми не треба ни да схватамо европске интеграције као пут ка чланству.
„Србија неће стићи до чланства у ЕУ, јер то чланство намеће многа вредносна ограничења, идеолошку перспективу која је за нас штетна. Али, док се не промене геополитички односи у свету, ми морамо да се барем правимо да смо наклоњени тој причи и да покушавамо да, током сваке фазе, добијемо одређене фондове. Наравно, једно је мимикрија, једна врста тактике, а друго је прављење национално штетних уступака. То не смемо да радимо”, наглашава Анђелковић и додаје да се сада геополитички кантар толико помера да нико не зна шта ће бити са ЕУ у року од десет година.
Указујући да је Грчка давно трампила свој суверенитет за дуг, он каже: „Поука за нас је да политику Запада модификујемо, али не смемо да се радикално супротстављамо док се нешто глобално не промени. Чини ми се да је Београд то разумео”.
С друге стране, Слободан Зечевић из Института за европске студије не види Србију у грчкој причи. „Ни после Грчке српска евронаклоност не би требало да буде доведена у питање. Европска идеја надмоћна је у односу на идеју неког суверенизма и национализма, јер је то идеја мира, сарадње и економске интеграције”, сматра Зечевић.
Конфузију која је већ видљива у Бриселу због ситуације с Грчком он објашњава самим устројством ЕУ, која је, генерално гледано, плод компромиса.
„ЕУ није идеална, сама еврозона има проблем јер они још нису усагласили неке ствари, па тако имате јединствену валуту, али различите порезе од државе до државе… Речју, постоји веома висок степен интеграције, којем фале поједини сегменти и онда, ето проблема”, каже Зечевић.
