Европа већ дрхти али због Америке, не због Путина – какав хаос тек доноси зима

Док је добар део Европе летос бранио ЕУ од руског гаса истом снагом каквом су Немци својевремено бранили Рајхстаг од Совјета, Путин је зауставио ветар и угасио сунце! Зато данас пола Европе – дрхти!

То је закључак који се може извести ако се макар летимично баци поглед на западне медије и изјаве званичника земаља којима прети смрзавање јер нису на време обезбедили гас за зиму. Цена гаса на берзи је отишла небу под облаке. Невероватних 2000 долара за хиљаду кубних метара указују не само на недостатак плавог горива на тржишту, него и на могуће спекулације. Али заинтересовани то не виде, они, упркос томе што Русија све своје обавезе редовно испуњава, а за последњих пола године је послала у Европу 28,52 посто више гаса него за исти период прошле, од Русије траже још, а Путина оптужују да је вештачки изазвао кризу, како би на њој зарадио.

Да ли је за све крив Путин

А ствар је прилично једноставна – хаос је почео кад су амерички продавци течног природног гаса у периоду 2018–2019. године нагрнули на европска тржишта како би са њих истиснули Русију. Производњу су одједном повећали за 100 милијарди. Све до јесени 2018. извоз гаса из САД у Европу био је на нивоу статистичке грешке. Међутим, у септембру исте године упорни Доналд Трамп је буквално приморао тадашњег председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да да зелено светло испорукама, дајући извозницима повластице без преседана. Европа почиње да гради подземна складишта гаса, а неке земље се одричу руског, у корист америчког гаса.

Обим испорука који је у јуну износио мизерних 250 милиона већ до децембра је скочио на милијарду и по. Баш у том периоду је наишао талас вести у домаћим и страним медијима у којима су сви могући експерти и аналитичари предвиђали „Северном току 2“ и руском извозу генерално – неславан крај.

У том моменту се чинило да ће све баш тако и бити. Тачно годину дана касније, у децембру 2019. године, извоз течног природног гаса произведеног у Америци достигао је историјски максимум, прешавши цифру од три милијарде кубних метара.

Амерички превозници гаса јурили су преко океана, пунећи терминале по свету. Главне земље које су добиле америчке енергетске гаранције постале су Велика Британија, Шпанија, Пољска и Португалија. Овде је важно нагласити да се ради само о течном природном гасу, а не целокупној потрошњи гаса у Европској унији.

Цврчак и мрав

Европа је за то време, као у басни о цврчку и мраву, певала оде зеленој енергији, угасила велики број атомских електрана, увела таксе на коришћење угља и самим тим га готово елиминисала из употребе.

И, као по Марфијевом закону, кад се цврчак пробудио, видео је да није било довољно ветра за ветрењаче, ни довољно соларних панела да „ухвате“ сунце! Гасни резервоари били су празни или полупразни, а сав амерички гас је већ био послат у азијско-пацифички регион који је увек премија. Цене природног гаса су тамо подразумевано веће, а потребе огромне. Када је просечна цена за хиљаду кубних метара у Европи била око 320 долара, у азијско-пацифичком региону је износила 700.

Они који су веровали у зелену енергију и који нису желели да се „Русија богати од њиховог новца“, па нису као што је уобичајено, на почетку године резервисали од „Гаспрома“ потребну количину гаса, сад су појурили на берзу гаса, која се током године обично користи само ако нека земља потроши више гаса него што је планирала, па ту количину треба да докупи. Овог пута је било потребно много, слободног гаса нема јер је и Русија своје вишкове продала Азији. Потражња је вишеструко надмашила потражњу и настао је општи хаос!

Зелена енергија стабилнија, али је нема

Урсула фон дер Лајен ипак и даље упорно објашњава да је цена зелене енергија стабилнија, што је, ако се гледа овогодишње искуство, тачно. Има само један мали проблем – те енергије нема, па ни цена није могла да порасте.

Па ипак, није све баш тако црно, као што се некоме учинило. Док је цврчак певао, вредни мрав је радио – „Турски ток“ је почео да снабдева гасом, Србију, Мађарску и Хрватску, „Северни ток 2“ је изграђен и цеви се већ пуне гасом. Потребно је само да Европска комисија да дозволу за експлоатацију. Колико ће то брзо урадити, зависи само од ЕУ, која опет има избор – или ће да гледа у небо и моли се Богу да пошаље ветар и сунце (а све у нади да га Путин опет неће зауставити) или да се помири с тим да је пожурила с модернизацијом и да купи гас и угреје своје становништво, а поготову да не гаси фабрике. Здрав разум говори шта ће бити.

Ових дана Владимир Путин је понудио још једно решење – Русија је спремна да помогне стабилизацију тржишта тако што ће изнети на берзу у Петербургу, потребне количине гаса. Чим се повећа понуда, пашће и цене, и Европа ће моћи да одахне.

И опет смо на почетку, Америка је четири године терала, понекад претила, понекад и уцењивала, Европу да се одрекне руског гаса, да би је данас, поново, препустила– „Гаспрому“.