Овако, маркирајући крупна кретања политичких догађаја у Украјини али и у свету, правни историчар Зоран Чворовић сагледава улогу коју су Англосаксонци у великој геополитичкој игри на истоку Европе, наменили Старом континенту. Они настоје, објашњава Чворовић, да трајно пресеку комуникацију између Русије и старе Европе како би не не само задали озбиљан економски ударац Русији већ и трајно одвојили источну половину евроазијског копна од оне западне.
Европа постаје провинција САД: Шта се крије иза плана одвајања Русије од Старог континента
Изазивајући сукоб у Украјини, Англосаксонци су имали на уму да земље старе Европе – Немачку, Француску, Шпанију и Италију – врате под своју трајну контролу – и учине их економском и цивилизацијском провинцијом. Сви потези које сада повлаче разоткривају намеру- подељено евроазијско копно и гвоздена завеса на њему
Због тога се, каже, милитаризују и јачају државе, некадашње чланице Варшавског пакта, које се налазе на луку између Балтичког и Црног мора. Циљ је, тврди, да се стваре услови да се дијалог, не само економски, већ и културни и цивилизацијски, више никада не обнови.
Са њим разговарамо о плановима Запада везаним за сукоб у Украјини, постратној карти Европе, те могућности наставка дијалога култура и цивилизација.
О чему сведоче дисонантни тонови и различити погледи Англосаксонаца и политичког естаблишмента Старе Европе на сукоб на Украјини?
Иако се не треба заваравати да је присутан неки нарочити плурализам, он постоји у неким нијансама што се видело приликом посете Макрона, Шолца и Драгија Кијеву где су они вршили притисак на Зеленског да крене у преговоре, а онда је у ненајављену посету дошао Џонсон са заоштреном реториком. Контрадикторне изјаве од стране Запада имају за циљ да пошаљу евентуални сигнал ономе што се у Русији назива партијом мира како би се пре времена ушло у преговоре и зауставила војна операција.
Са намером?
Оно што је кључно Англосаксонцима јесте да територија коју контролише кијевски режим у тренутку примирја буде што функционалнија, а она неће бити функционална ако нема контролу над црноморском обалом. Кључно ће бити питање статуса Николајева и Одесе. Уколико руска војска стави ове две тачке под контролу, онда говоримо о Украјини као пропалој држави и тај остатак неће моћи да буде функционалан. У том светлу треба тумачити и пројекат јачања држава тзв Интермаријума.
Каква је улога у плановима Запада намењена Варшави те да ли делимичан одговор лежи у кандидатури за чланство које је Европска комисија доделила Украјини?
Оног тренутка када се догодио Брегзит Европа је од три ослонца добила два. Био је потребан трећи, а то је Варшава. Она неће моћи да одигра ту улогу ако нема још и Украјину, јер у евентуалној комбинацији у Европском парламенту заједничка делегација посланика из Пољске и Украјине превазилазила би за 10 мандата немачку делегацију. Та осовина Кијев – Варшава одговара Англосаксонцима и они ће јачати ту осовину.
Да ли је, да би разумели све нијансе онога што се данас дешава на релацији Запад- Европа- Русија, неопходно да се вратимо дубље у прошлост?
Компликовани однос Русије и Запада зачет је са првим озбиљнијим додиром који је створио озбиљна искушења у руском друштву и прве расколе. То је време реформи Петра Великог који је копирао читав низ западних модела, и без обзира на критичке тонове који су стизали од Руса, створио претпоставке да Русија изађе на геополитички простор од Балтика до Црног мора.
И у време перестројке један број Руса је искрено поверовао у могућност дијалога са Западом и тада је водећи руски семиотичар тога времена Јуриј Лотман изашао са концептом дијалога култура и цивилизација.
Да ли је Запад био спреман на овај дијалог?
Русија је веровала у могућност дијалога култура и цивилизација а Запад је показао оно што су Прус Шпенглер знали – да дијалога нема, али и оно што је Данилевски говорио – иза тезе о постојању универзалне општечовечанске цивилизације крије се превара акултурације и поробљавања. Запад од тренутка рушења Берлинског зида није веровао ни у дијалог у култури, нити у равноправност у међународним и политичким односима нити у равноправну економску сарадњу нити у то да Русији да правичан удео у свему. Он је показао ничеанску вољу за моћ и жељу да колонијално царство прошири на Русију.
Русија је радила оно што и Сијева Кина – са идејом да буде део глобалног система али суверени део тог система. Догађаји у Украјини су показали да је то немогуће.
Да ли је будућности могућ дијалог између Европе и Русије?
Ако сукоб потраје дуже а Русија се све више буде повезивала са Кином, мислим да ће у будућности, независно од тога што руска и кинеска култура не припадају истом типу, Русија више водити дијалог са азијским културама него са Европом. А када одсечете Французима, Немцима, Шпанцима и Италијанима руску културу и руске ресурсе- они ће остати у улози сужња САД.
rs.sputniknews.com, Наташа Јовановић
