ЕДУАРД ЛОЗАНСКИ: Свет на ивици Трећег светског рата

Десило се да се судбина света сада одлучује у Украјини, не толико због самих Украјинаца већ због САД, ЕУ и Русије, чији су се геополитички интереси сукобили у овом региону. Спомињање Трећег светског рата је све чешће у јавности, медијима, и разговорима међу научницима. Политичари покушавају да ублаже страховања својих сународника, али њихова гласна негирања само ојачавају овај сценарио.

Други споразум из Минска нуди барем мале шансе да се удаљимо од војне конфронтације која би уништила добар део северне хемисфере, ако не и заиста цео свет. Ипак, они који су видели тај споразум као Путинов тријумф уопште нису вољни да изврше притисак на Кијев да га поштује.

Нема мистерије. Крвави хаос у Украјини је замишљен, не да се помогне њеним грађанима, већ да се Русија геополитички ослаби и сруши њено садашње руководство, уз дрско служење узвишеним паролама о промовисању слободе, демократије и осталих западних вредностима.  Дакле, по виђењу оних који су почели овај неред, док се ови циљеви не постигну, рат у Украјини се мора наставити, чак и ако он може ескалирати у отворени сукоб између Русије и Запада. Јастребови, или странка рата, не схватају да је њихова политика у супротности са дугорочним стратешким интересима Америке, и да претварају важног потенцијалног савезника у опасног непријатеља.

Није морало да буде тако. Након пада комунизма и распада Совјетског Савеза, руској елити и великој већини јавности је било веома стало да се придруже западном свету. Године 1990. председник Џорџ Буш је говорио о „целовитој и слободној Европи“ и „новом безбедносном луку од Ванкувера до Владивостока“.

Према многим политичким посматрачима, корени садашње кризе леже у НАТО експанзији која је одржана и након распада СССР-а. Истина је да не постоји потписан документ који би потврдио Бушово обећање Горбачову да се НАТО неће проширити на исток. Међутим, има много поузданих и проверених сведока који нуде убедљиве доказе о томе да је Вашингтон прекршио и своје усмено обећање Москви.

Тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Матлок, који је учествовао у оба самита, и оном Буш-Горбачов почетком децембра 1989, и сусрету Шеварднадзе-Бејкер почетком фебруара 1990. сведочи: „Изрази који су се користили били су апсолутни, а цео преговарачки оквир општег споразума се кретао око обећања да неће бити употребе силе од стране Руса и да неће бити „коришћења прилике“ од стране САД … Ја не видим да се касније ширење НАТО може посматрати другачије него као „коришћење прилике“ посебно пошто је тада Русија била једва кредибилна претња“.

Постоје и други поуздани сведоци тих историјских догађаја, на пример, Џејмс Бејкер, државни секретар у том периоду, са чијих записа о овом питању је недавно скинута ознака тајности у Берлинском архиву.

У сваком случају нема сумње да су се Бил Клинтон и његова администрација нагло окренули далеко од приближавања са Русијом, ка дубокој подели и опасном сукобу.

Џорџ Кенан, један од најистакнутијих америчких дипломата, је касније рекао за Њу Јорк Тајмс да је веровао да је ширење НАТО био „почетак новог Хладног рата … Мислим да је то трагична грешка за коју уопште није било разлога… Нико ником није претио. Ово проширење би натерало Очеве осниваче ове земље да се окрену у гробу. “

19 америчких сенатора је гласало против предлога закона којим се дозвољава ширење НАТО. Неки од њих су рекли да ће ширење „разблажити самоодбрамбену мисију НАТО, антагонисати Русију, угрозити неколико руско-америчких споразума о контроли наоружања, и нацртати нову линију раздвајања – нову Гвоздену завесу широм Европе“.

Републикански сенатор Џон Кил био једини одсутан током гласања. Сенатор Данијел Патрик Мојнихан, демократа из Њујорка је упозорио да би проширење угрозило свет много горе од новог Хладног рата. „Говоримо о нуклеарном рату“, рекао је.

Ипак проширење НАТО-а се наставило једнаком жестином, иако је Русија била разорена економском кризом током 1990-их година. Њен неочекивани опоравак у 2000-им је изненадио њене противнике, а Џорџ Буш је наставио са проширењем НАТО и инсценацијом „обојених револуција“ у бившим совјетским републикама.

Барак Обама је започео свој мандат са надом и иницијативом за „ресетовање“ односа, али позитиван тренд није трајао предуго.

Садашња најопаснија глобална криза је избила јер је Европска унија под благословом САД изабрала да раскине вековне историјске, економске и породичне везе између Русије и Украјине, користећи исте старе пароле промовисања западних вредности.

Данас је потпуно јасно да украјински народ нема користи од политике која је у фебруару 2014. изазвала насилни удар у Кијеву. Истовремено, већина људи у југоисточној Украјини је имала друге и различите идеје о својој будућности. Када су активисти Мајдана користили насиље као израз своје жеље да се придруже Европи, шта год то значило, људи у Доњецку и Луганску су, обзиром на њихову историју, демографију, породичне везе и географски положај, желели да се прихвати нешто слично канадском и аустријском искуству, уз одржавање блиских односа са Русијом . Нису користили посебне пароле у том смислу, али је било прилично очигледно да им је на уму федеративни систем и два службена језика у Канади, као и неутрални статус Аустрије.

Зато су нападнути тешком артиљеријом, бомбардовани из авиона са десетинама хиљада погинулих и рањених.

Инфраструктура ове области је уништена; постоје стотине хиљада избеглица, а поврх тога, свет се сада заиста налази на самој ивици нове катастрофе, можда чак и нуклеарне.

Кијеву није речена ни једна реч осуде у Вашингтону или Бриселу за то што је урадио. Толико о западним вредностима.

Било би добро присетити се најопаснијих периода Хладног рата, када су ризике од војне конфронтације умањивале администрације Ајзенхауера, Кенедија и Регана. Ипак, сада не постоји знак ове свести и одговорности међу демократама или републиканцима, који сви покушавају да надмаше једни друге као највећи јастребове против Русије.

Постоје гласови партије мира међу Американацима и Европљанима, али су они до сада очигледно прегласани партијом рата. Да ли то значи да је војни сукоб Русије и Запада неизбежан?

Едвард Лозански је председник и оснивач Америчког универзитета у Москви и Форума Свет-Русија. Он је такође професор Московског државног и националног универзитета за нуклеарна истраживања.

Тагови: Едуард Лозански, ЕУ, Русија, САД, Трећи светски рат, Украјина