Ед Вест: Бајка о енглеској слободољубивости
Улица у Едингбургу током локдауна (Фото: Википедија)
По скоро сваком питању у вези са закључавањем и ковидом показало се да британска јавност знатно мање воли слободу него сама Влада
У филмској верзији Робина Худа из 1938, Ерол Флин у једном тренутку изговара да се као „Енглез рођен у слободи“ бори за „слободну Енглеску“.
Ту очито није била ријеч о ставовима у Енглеској из XII вијека, нити је у то ико озбиљно повјеровао, већ о данашњим Енглезима, или Британцима, при чему се са сигурношћу да претпоставити да је у предвечерје Другог свјетског рата замисао о „Енглезу рођеном у слободи“ била моћна.
Сматрало се да је то црта националног карактера. Енглез је вољео слободу, и никад се не би потчинио тиранину.
Али, то је било прије осамдесет година. Ако је икад и била истинита, замисао о Енглезу рођеном у слободи тихо је положена у кревет током пандемије, и раскринкана као празан мит.
Прошлог фебруара, док су нам призори из Кине наговјештавали суморну слику будућности и рађање потпуног ужаса, за тим се митом често посезало. Стално нам је говорено да су Британци раса која одвећ воли слободу да би трпјела сличне мјере самовлашћа.
У том тону говорио је и Борис Џонсон, изјавивши у септембру у Парламенту да
„постоји важна разлика између наше земље и многих других земаља у свијету: наша земља воли слободу… Веома је тешко тражити од становништва у Британији да једнолично поступа по смјерницама онако како је неопходно.“
Стручњаци су прошлог фебруара чак и оклијевали, бојећи се да Британци неће моћи трпјети закључавање сувише дуго. Доћи ће до побуне, помислили су неки.
Али, потпуно су промашили. Док је у Италији и Холандији било озбиљних протеста, британска јавност прихватила је закључавање скоро без икаквих примједби. Можда му се то није свиђало, и можда су у ту сврху ту и тамо прекршени закони, али закључавање је међу становништвом у начелу имало велику подршку, уз њено неминовно опадање током љета.
И не само то – закључавање је омиљено као политички приступ. Неко би рекао и да је становништво презадовољно њиме. Предсједник владе и те како заостаје за британским јавним мњењем у погледу сваког ограничења које је увео, немајући пуно додира са становништвом које, у цјелини, изгледа да баш и не воли слободу.
По скоро сваком питању у вези са закључавањем и ковидом показало се да британска јавност знатно мање воли слободу него сама Влада.
Јавност је задовољна затварањем граница, и сасвим сагласна са стављањем људи у карантин. Око 70 одсто подржава праћење кретања људи који уђу у земљу.
Јесу ли „вакцинациони пасоши“ крајње контроверзно кршење наших слобода? Па, и нису – већина људи тражи да се користе за посјете ресторанима и хотелима, на послу, чак и приликом друштвених скупова. Уз то, јавност подржава обавезну вакцинацију здравствених радника, без обзира шта они о том мисле.
Више од три четвртине становништва би поздравило продужење мјера друштвеног одстојања до јесени. Влада широка, скоро једногласна подршка за полицијску контролу спровођења мјера.
Већина Британаца чак сматра да је десетогодишња затворска казна за лагање о земљи из које сте стигли одговарајућа, док тринаест одсто мисли да није довољно строга!
Анкете су оповргле сва предвиђања да британска јавност неће трпјети тешке мјере закључавања, показујући да кинеска влада боље осјећа расположење чувене британске јавности него Борис Џонсон.
Насупрот свим предвиђањима да никад не бисмо трпјели надзор ради окончања короне, мислим да би просјечан Енглез са задовољством прихватио да му уграде чип у руку ако би то значило да може у паб.
Тачно је, одавде потиче Велика повеља слободе, и можемо основано тврдити да је овде родно мјесто либерализма, али су идеје Џона Лока имале више утицаја у Сједињеним Државама него у његовој земљи.
И док Америка има Први амандман, Британци су током година прихватили огроман број закона о говору мржње, при чему се по нелибералности нарочито истакла Блерова влада, дотле да полиција тренутно истражује 120 хиљада инцидената повезаних с мржњом који немају везе с криминалом.
Послије Кине, ми смо тренутно држава коју шпијунирају највише на свијету. Лондон је једини град изван Кине међу првих десет градова у свијету по броју надзорних камера. И поред тога, надзорне камере уживају широку наклоност британске јавности.
Можда је разлог томе што Британци воле да шпијунирају људе. А можда и зато што волимо да нас шпијунирају. Сматрамо да смањење стопе злочина, као и смањење броја умрлих од короне, оправдава губитак слободе.
Ако је тако, на које се људе онда мисли кад нам се говори да „Британци никад неће прихватити оваква ограничења“?
Главна покретачка снага у британској психи није слобода, већ правичност. У овој земљи људи мрзе гребаторе, али постају врло болећиви по питању бесплатних оброка у школи, јер не подносе да неко вара систем.
Наша политичка историја и срећан географски положај подарили су нам вијекове умјерене политике, без идеолошких кошмара кроз које је прошао наш комшилук. Али то не значи да живимо у слободи, већ да смо, у најбољем случају, самозадовољни што нас је досад пратила срећа.
Већина британске јавности и даље је на страни Робина Худа против шерифа из Нотингема, али не зато што им је стало до слободе, већ што им је стало до правичности. Они неће слободну Енглеску – они хоће правичну Енглеску.
Ед Вест (Ed West), уредник UnHerd-а
С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари
