ЏОНС ИЗ ИНДИЈАНЕ: Београдска авантура или Јуџин Мајкл се обраћа Србима

УМЕСТО УВОДА

Јуџин Мајкл Џонс (рођен 4. маја 1948) је амерички писац, бивши професор, медијски коментатор и садашњи уредник часописа “Culture Wars”. Римокатолички традиционалиста, бавио се разорним дејством секуларизма на хришћанство у САД. Прошао је контракултурну револуцију, вратио се римокатолицизму, сукобио се са ултралибералним колегама на католичком Сент Мери колеџу где је предавао књижевност, дао отказ, и кренуо у борбу. Џоунсов рад се првенствено бави односом између Римокатоличке цркве и секуларне културе, посебно ефектима сексуалне револуције на Цркву и културу.

Неке од књига: Дегенерисани модернисти: модернизам као рационализована сексуална разузданост; Дионисов успон: рађање културне револуције из духа музике; Живе машине: Баухаус архитектура као сексуална идеологија; Libido Dominandi: сексуално ослобођење и политичка контрола; Чудовишта из подсвесног: успон хорора у књижевности и на филму; Покољ градова: урбана обнова као етничко чишћење; Џон кардинал Крол и културна револуција; Обмана из Међугорја: Краљица мира, етничко чишћење, уништени животи; Јалови метал: Историја капитализма као сукоба између лихварства и рада; Успон Логоса: историја крајње стварности, итд. Џоунс је путовао широм света, од Пољске до Ирана и Танзаније, и држао предавања у одбрану традиционалих вредности. Половином маја 2024. гостовао је у Београду. Његово тадашње обраћање је аутобиографски – философско, као и мистички – политичко: бави се преваром у Међугорју, разбијањем Југославије, настанком и развојем Новог светског поретка, али и постепеним распадом америчке Империје, чији је пуританизам завршио у сатанизму. Џоунсово обраћање Србима нам даје ону песничку наду коју је опевао Рајко Петров Ного стиховима:“Из нових фресака стара туга веје/ Није све пропало кад пропало све је“.
СУСРЕТ СА БЕОГРАДОМ

Последњи пут сам био у Београду у мају 1988. Сећам се мрачног града, уличног аутомобила и оброка у Мекдоналдсу. Имам понављајућу ноћну мору која се врти око три стања ума: изгубљен сам у страном граду; Морам негде да стигнем; Не знам како до тамо. Taj град би могао бити Београд, али ноћна мора може бити заснована и на мом сећању да сам стигао у Праг усред ноћи и покушао да пронађем стан Михиала Семина. То би могло бити засновано и на мом искуству вишесатног чекања да ме покупе на аеродрому у Стокхолму или да сам можда присутан у северном делу Техерана.

Ако спојите све те ноћне море заједно, имате парадигму људског стања. Бачени смо у живот, а онда некако морамо да нађемо пут тамо где треба да будемо. Град је људско стање, али град је и људска историја, која је увек збуњујућа, али увек рационална на начине које је понекад тешко разумети. Покушавамо да се састанемо са Логосом, што значи разумевање нашег места у божанској драми познатој као људска историја.
КАКО НАС СПАСАВА БОЖЈИ ПРОМИСАО

Бог има план за људску историју који подразумева његову суверену вољу, a и наше учешће. У мају 2022. срео сам непознату црнкињу на мосту у улици Ла Сал, преко пута реке Сент Џозеф, која је била у поплави због пролећних киша. Пришла ми је и питала да ли имам мобилни телефон. Када сам јој рекао да сам једина особа у Саут Бенду које га нема, рекла ми је да ће се убити. Затим је прескочила ограду и стала на платформу, док се највероватније спремала да скочи у бесну реку, 15 метара испод. Након моје кратке молитве, на крају сам је наговорио да се попне назад на тротоар, где ју је и покупио оближњи полицајац. Никада је више нисам видео, али са апсолутном сигурношћу знам да, у случају да сам напустио своју кућу пет минута раније или пет минута касније, ја је не бих је срео на мосту, а да је нисам срео можда би се и убила .

Бог је у вечности планирао тај сусрет, али сами исход нашег сусрета зависио је од слободне воље ове даме, а и моје. Могао сам да је једноставно одгурнем у страну, али она је потом могла да скочи у реку, уместо да оклева на ивици. Ниједна од тих могућности није била оно што је Бог желео и Његова је воља била остварена.
БЕОГРАД ПОСЛЕ МЕЂУГОРЈА

Био сам збуњен када сам ступио у Београд. Управо сам дошао из Мостара, где сам се био састао са бискупом Павлом Жанићем, са намером да разговарамо о Међугорју. Наивни Американац који наиђе на мрачне тајне Европе познат је и чести карактер у америчкој фикцији. Роман Хенрија Џејмса “Американац” је добар пример. Тако је и његова новела „Дејзи Милер“, која је заснована на роману “Мраморни фаун” Натанијела Хоторна, најбољи пример који могу да дам о америчком провинцијалцу који покушава да разуме своје место у главном току људске историје, који је у његово време било познат као Европа.

Дакле, 1988. био сам Кристофер Њумен, херој из Америке, доносећи своје поједностављене америчке категорије на Балкан, а Балкан је Европа на стероидима. Стигао сам у бискупову канцеларију у Мостару мислећи да је Међугорје засновано на сукобу либерала и конзервативаца, како Американци разумеју те појмове, али ми је бискуп на лошем немачком и француском објаснио да је реч о бунтовним фрањевцима и лажљивом детету које је отац Иво Сиврић назвао „панкерица“, реч коју ни сам није у потпуности разумео.

Да будем искрен, желео сам да Међугорје буде истинито. Желео сам да Међугорје буде прича о томе како је сељачка оданост Богородици тријумфовала над комунистичким угњетавањем. Чак сам био вољан да Међугорје посматрам као причу о искреној сељачкој деци која тријумфују над лошим бискупом. Пре него што сам уопште крочио у Босну, Међугорје се искристалисало у мом уму као балканска верзија Ратова звезда: привлачни млади амерички побуњеници који тријумфују над старцима, били они бискупи или комунистички апаратчици.

Што је још важније, читаоци мог часописа су желели да ова прича буде истинита, а што је још важније, два милионера који су се претплатили на мој часопис, финансирали су ми пут до Југославије на начин који је указивао да ћу доћи до још више новца ако им испричам причу коју желе да чују. Са њихове тачке гледишта, прича је већ била написана: „Света деца се суочавају са лошим бискупом“ била је једна верзија. „Маријанска побожност тријумфује над комунизмом“, била је друга. Међугорје је било јужњачка верзија онога што је Солидарност доносила у Пољској. Била је то последња битка антикомунистичког крсташког рата, а Америка је побеђивала на свим фронтовима —и на Балкану, и у Гдањску.
ИНДИЈАНА ЏОНС У РИМУ: ПОБЕДНИЧКИ ПОГЛЕД СА КРОВА

Из Београда сам потом одлетео у Рим, где сам упознао Френка Шекспира, који је тада био амерички амбасадор при Светој столици. Френк ми је рекао да је његова ћерка управо са певачем Мајкл Џексоном обишла Ватикан, али уместо да причам о Мајклу Џексону, поставио сам Франку питање: „Да ли је ЦИА умешана у Међугорје?“ Ово питање је указивало на то да је истраживачки новинар у мени, који је Едипов аватар и који је желео да сазна истину упркос упозорењима да одустане од грчког хора, био у рату са америчким пропагандистом у мени.

„Не могу да одговорим на то питање“, рекао је Франк одмах, „међутим“, наставио је после паузе, „то је нешто што би смо могли подржати”. То сам схватио као дипломатско „да“. Али, да будем сигуран, користећи Закон о слободи информација, писао сам на адресу ЦИА и тражио њихов досије о Међугорју. Добио сам одговор у виду 20 страница докумената, од којих је 19 било затамњено, као и рачун на 135 долара. Тада сам написао писмо одбијајући да платим, а ЦИА је потом одустала. Дакле, данас пред вама стоји човек који је опељешио Централну обавештајну агенцију за 135 долара и дочекао шансу да исприча важну причу.

Френк је био довољно љубазан да ме у својој блиндираној лимузини одвезе до хотела у близини Ватикана који су водиле часне сестре, Il suori francescani. Још увек се присећам осећаја моћи који ме је обузео, посебно када смо стигли у хотел и када сам изашао испред осталих поклоника. Сећам се да сам се попео на кров и стајао тамо док се град Рим простирао пред мојим ногама. Осећао сам као да стојим на врху света. Био је то тренутак преображења. Америчка империја је била на ивици да порази Империју зла ( Совјетски Савез, нап.прир.), како је то описао Роналд Реган, а папа Јован Павле Други је био партнер у том племенитом подухвату. Френк ми је рекао да је био у просторији када се папа Јован Павле састао са председником Реганом, који му је показао детаљну сателитску фотографију масе окупљене у Варшави која је присуствовала миси у јуну 1979., којом је инаугурисана последња фаза антикомунистичког крсташког рата. Сећам се да ми је Френк рекао колико је папа био задивљен детаљима фотографије. Папа Јован Павле Други и Роналд Реган су затим прекинули приватни састанак на коме су изнети детаљи о томе како ће се антикомунистички крсташки рат наставити. Факс машине су послате у Гдањск, а бројни фотографи су послати у Међугорје да сниме фотогеничну децу која ће постати филмски јунак Лук Скајвокер и његово друштво, носећи бројанице уместо светлосних сабљи, у свом подухвату који треба да порази Империју зла.

Када је Реган изашао са састанка, Шекспир га је питао да ли жели да исприча било какву подробност. Реган је тада изложио цео план, а ја сам био упознат са тим планом. Био сам персона који ја стајала на крову хотела сестара фрањевки у Риму испод мојих стопала. Милионери, који су плаћали мој пут, омогућили су да постанем прави Индијана Џонс. Уосталом, зашто да не? Презивам се Џонс и живим у Индијани. Ко је имао веће право на ту титулу?
ОБМАНА ИЗ МЕЂУГОРЈА

Али, авај, све је то била лаж. Видиоци су лагали од почетка. Бискуп Жанић, који је децу Међугорја лично испитао, хватао их је у бројним контрадикцијама и никаква пропаганда ЦИА-е није могла да ме убеди у супротно. Моја збуњеност је нестала као магла која се диже под јутарњим сунцем, а сан о Међугорју као о Ратовима звезда на Балкану пукао је као мехур од сапунице који налети на борову иглицу. Када се у септембру и октобру 1988. појавила серија чланака које сам написао о Међугорју, реакција је била жестока, као и неверица. „Мислио сам да сте највећи католички новинар у Америци…” гласило је типично писмо уреднику, „све док нисте написали овај срамни текст који напада Блажену Мати”.

Брат познатог политичара Пета Бјукенена је написао писмо у коме ме је обавестио да се моли Блаженој Дјеви Марији да добијем срчани удар и умрем. Када се прашина коначно слегла, пробудио сам се са чињеницом да сам изгубио три четвртине претплатника на свој часопис. У поређењу са овим, моје искључење из академског света изгледало као пикник по сунчаном дану. Спалио сам своје мостове са универзитетима десет година пре овога. Сада сам управо спалио свој мост са католичким крилом антикомунистичког крсташког рата у тренутку његовог тријумфа.
МОГАО САМ ДА СЕ ПРОДАМ

Једино што сам схватио је да паметан уредник саопшти својим читаоцима оно што желе да чују, а не оно што зна да је истина. Трасимах је био у праву када је рекао да је истина мишљење моћних. Никад се више нисам чуо са тим милионерима. Као што је Марлон Брандо рекао у “На обали”: „Могао сам да будем такмац”. Требало је да останем у блиндираној лимузини амбасадора Шекспира и да склопим договор са ЦИА-ом. Могао сам да постанем, како је то рекао Џорџ Хантер Вајт, „мали мисионар” који шири јеванђеље американизма, четврте велике светске религије по професору Гелернтеру, Јеврејину са Универзитета Јејл. Могао сам да будем као Мајк Помпео, који се хвалио да лаже као агент ЦИА, остављајући нас да размишљамо да ли нам он, попут човека са Крита који је рекао “да су сви Крићани лажови”, говори истину. Могао сам да будем попут покојног господина Вајта, агента ЦИА-е који je „здушно радио у винограду Гиосподњем јер је било забавно, забавно, забавно. Где би другде пунокрвни амерички дечак могао да лаже, убија и вара, краде, обмањује, силује и пљачка уз дозволу и благослов Свевишњег?”

Први прилог је могао бити чланак који „видиоце“ из Међугорја претвара у борце за слободу. Могао сам да продам своју душу Великом Сатани за добру цену. Зна се како пролази ко с ђаволом тикве сади, а да сам ја тада садио тикве са ђаволом, не бих вам сада све ово причао, јер би други део садње био мој чланак који оправдава бомбардовање Београда. Трећи део би био чланак који оправдава убиство Моамера Гадафија од стране Хилари Клинтон и просто уништење најпросперитетније земље у Африци. Четврти део би био чланак који би оправдао инвазију и уништење Ирака, што је довело до смрти пола милиона деце, као што је Медлин Олбрајт приметила са одобравањем .

Пети део би био чланак који оправдава државни удар у Украјини 2014. који је довео до рата у којем Руси сада побеђују. Шести део би био чланак који би оправдавао израелски геноцид у Гази. Као што сам рекао, могао сам да будем кандидат, али да јесам завршио бих као Мајкл Новак, или Ричард Џон Нојхаус, или, што је најгоре, Џорџ Вајгел. Вајгел је још један католик који због своје синекуре унутар Вашингтона неуморно навија за крвопролића, а та се крв пролива у служби сатанске империје познате као Америка.
ТАМНО НЕБО НАД БЕРЛИНОМ

Годину дана након што ми је Сатана понудио царства овог света ако пристанем да паднем на колена и поклоним му се на оном крову у Риму, срушио се Берлински зид. Као и сви остали, и мене је захватила тренутна еуфорија. Моја супруга, мој најстарији син и ја посетили смо Берлин у пролеће 1975. Док смо пролазили кроз прелаз Чекпоинт Чарли, на путу до совјетског ратног споменика, видели смо зид као симбол неуспеха комунизма у намери да задржи свој народ од пребега у потрошачки рај Запада. 1989. радовали смо се што смо видели зид који нестаје.

У пролеће 2013. вратио сам се у Берлин први пут од моје прве посете 1975. године, на врхунцу Хладног рата у којем је зид поделио тај туробни град. Берлин је био пун нових зграда, а једно од највећих и најновијих било је ново седиште БНД, наследника Штазија, комбинације ЦИА-е и ФБИ-а, који је некада штитио Немце на западу од комуниста на истоку. Пошто су комунисти одавно отишли, питао сам свог домаћина: „Ко је сада непријатељ?“ а он је без оклевања одговорио: „Немачки народ“.
Зид је нестао, али је америчко освајање немачке културе било очигледније него икада. Непосредно западно од Бранденбуршке капије, нова америчка амбасада прогласила је ново америчко јеванђеље пребацивши заставу дугиних боја преко плећа статуе Берлинског медведа. Пропратни текст је обавестио свет да је хомосексуалац Рик Гренел, у свом званичном својству амбасадора Сједињених Држава у Немачкој, користио Берлинског медведа и геј заставу пребачену преко медвеђих плећа у знак сећања на убиство неколико хомосексуалаца у дискотеци Пулс у Орланду, Флорида. Чинећи то, Гренел је содомију, хтели то ми или не, учинио делом америчког идентитета а крсташки рат за права хомосексуалаца темом свих Американаца, а тиме и свих Немаца који живе под окриљем Америчке империје. Америка више није била само Нови Израиљ, или „четврта велика светска религија“. За скоро 40 година које су раздвајале моју прву посету Берлину од моје друге, Америка је постала једна велика хомосексуална дискотека.
ЧУДНОВАТА 1979. ГОДИНА: ПРЕКРЕТНИЦА

Како је Америка дошла до тога, део је приче која је почела десет година раније у чудноватој 1979. години. 15. јула 1979. председник Џими Картер одржао је говор на националној телевизији у којем је идентификовао оно за шта је веровао да је „криза поверења” међу Американцима. Та „криза поверења“, према Картеру, била је „невидљива“, али је погодила „у само срце, душу и дух нашег националног бића“. То је изазивало „све већу сумњу у смисао наших живота“ и „губитак јединства и сврхе постојања наше нације“, а то је узроковано губитком вере у Бога, што је Американце навело да „величају материјална уживања и потрошњу. ” Американци су открили да „поседовање ствари и њихово конзумирање не задовољавају нашу потребу за смислом“. Иако никада није користио тај термин у емисији, Картерово обраћање постало је познато као „беседа о болешљивости“, подсмешљив израз који је произашао из колективног америчког несвесног јер је веома добро описао аморфну природу проблема којим је Картер покушао да се позабави.

„Болешљивост“, упркос чињеници да је Картер никада није употребио у свом говору, била је права реч која описује не само стање америчке уније већ и стање целог света у тој непрепознатој и чудноватој 1979. години. Ево и кратког резимеа зашто је 1979. била прекретница у светској историји:

－ 1. јануара 1979. Народна Република Кина и Сједињене Америчке Државе успоставиле су формалне дипломатске односе након 30 година напетости.
－27. јануара 1979. Денг Сјаопинг је признао неуспехе социјализма и чак је изјавио да Кина треба да се угледа на „буржоаске земље“ у њиховој пракси демократије.
－Фебруара 1979. Иранци су свргли шаха и вратили ајатолаха Хомеинија из изгнанства у Паризу да би створили прву исламску републику на свету.
－У јуну 1979, Пол Вејрих и Џери Фалвел основали су протестантски савез “Морална већина”.
－У јуну 1979, папа Јован Павле Други стигао је у Варшаву да служи мису за милион својих сународника Пољака и да покрене ланац догађаја који ће послати комунизам на сметлиште историје.
－У августу 1979. Пол Волкер је постао шеф Система федералних резерви, користећи ту функцију као платформу са које је покренуо рат против инфлације. То је милионе Американаца коштало запослења.
－ У августу 1979 . Ирска републиканска армија успела је да убије лорда Маунтбатена, последњег вицекраља Индије, дигавши у ваздух његов чамац током лордовог одмора на ирској обали. Истог дана ИРА је поставила пажљиво осмишљену заседу испред северноирског града Воренпоинта која је однела животе 18 британских војника.
－У новембру 1979. група исламских милитаната заузела је Велику џамију у Меки.
－4. новембра 1979. стотине иранских студената упали су у амбасаду Сједињених Држава у Техерану, узевши за таоце 66 Американаца. Педесет и два таоца остала су у заточеништву наредна 444 дана.

У децембру 1979. Совјети су извршили инвазију на Авганистан, чиме су ујединили ислам, Католичку цркву и Великог Сатану САД у светском џихаду против атеистичког комунизма. Четири месеца пре него што је ајатолах Хомеини дошао на власт, Католичка црква се изборила са „слабошћу“ тако што је 58-годишњег Пољака по имену Карол Војтила уздигла на Петрову столицу. За разлику од ајатолаха, папа Јован Павле је видео комунизам као главну претњу верском и друштвеном поретку света у то време. Забринутост папе Јована Павла за комунизам била је довољно разумљива. Његово целокупно свештенство у Пољској бавило се тим проблемом, али овај папа никада није осећао да комунизам има монопол над светским болестима. Према Војтили, „слабост“ из 1979. произилази из „дехуманизујућих тенденција модерне културе – претње коју је видео колико у дивљем модернизаторском капитализму Запада, тако и у атеистичком материјализму Истока.“ Дух времена 1979. године је подигао глобални устанак против материјализма.

Председник Реган и папа Јован Павле Други били су добровољни сарадници, али ајатолах, упркос сарадњи са Џорџом Х. В. Бушом да скине Џимија Картера са председничке функције, мрзео је Великог Сатану и грубо је одбацио папине намере да оконча талачку кризу, јасно стављајући до знања да је овај савез био дело Zeitgeista, а и напоменуо је његове појединачне учеснике.
КРАЈ СЕКСУАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У Кериловом извештају о 1979, који смо користили за навођење чињеница о овој години, недостаје било какво помињање сексуалне револуције и реакције на исту, која се догодила касних 70-их, иако је у великој мери утицала на успон ајатолаха у Ирану, а и у раним данима папства Јована Павла Другог, када су дисиденти из Humanae Vitae ( римокатоличке оранизације за право на живот од зачећа, нап.прир. ) попут Чарлса Карана и даље имали предност. Керилова либералистичка пристрасност заслепљује га пред чињеницом да је година 1979. била везана за одбацивање сексуалног ослобођења у једнакој мери као и за одбацивање комунизма. Он такође пропушта прилику да нам саопшти да су Реганове демократе, који су напустили Демократску партију својих очева да би гласали за републиканца Роналда Регана, то учинили зато што је Реган тврдио да је против абортуса. За њега су гласали, другим речима, из моралних разлога. Радна снага Америке коју су углавном сачињавали синдикално организовани католици и који су гласали за Регана, то сигурно нису урадили из економских разлога. Реганово инсистирање на разбијању Синдиката контролора летења је то и показало. Такође, успон ајатолаха није имао никакве везе са антикомунистичким крсташким ратом, већ је био реакција на сексуалну револуцију 1960-их, нешто што је постало очигледно када су присталице ајатолаха спалиле биоскопе због порно – филмова који су се у њима били приказивали.
Сексуална контрареволуција је такође била дело Духа времена и није била смишљена намера контрареволуционара. Најбољи пример за то је био успон холивудских хорор филмова. Филм “Аlien”( „Осми путник“), који је приказан 1979., исте године је освојио Оскара за најбоље визуелне ефекте, а био је, на много начина, реакција на порно – класик “Дубоко грло” из 1973. године. У кратком периоду до 1979. орални секс је у главама сексуалних револуционара престао да буде забаван, пошто су они годинама абортирали своје потомство, имали љубавне бродоломе или заразе услед венеричних болести, и све то након претходне чудновате године, 1964. Та година је била позната и као године настанка контрацептивне пилуле.

Полни акт је за многе сексуалне револуционаре постао једно одурно и застрашујуће искуство. Америчка колективна грижа савести због абортуса нашла је своје психичко ослобађање у гледању чудовишта које је осмислио уметник Ханс Гигер, сарадник на филму „Осми путник“. Једно од његових ликовних чудовишта, које је уметнуло свој пенис у уста глумца Џона Харта, узроковало је експлозију Хартовог стомака. У тој филмској пародији на људску сексуалност, а и трудноћу, остварила се снажна катарза која је била веома дубока за људе који који су преживели деценију такозваног сексуалног ослобођења. Хорор филмови попут “Осмог путника” и “Ноћи вештица” (који је приказан годину дана раније) дали су, ослобођеним, али и даље збуњеним, ветеранима сексуалне револуције својеврсно олакшање јер су им дозволили да истовремено споје две контрадикторне тврдње. Прва тврдња је да је сексуално ослобођење добра ствар. Тај исказ је уједно очувао њихове репутације прогресивних индивидуа. Дrуга тврдња је да је то ослобађање уништило њихове животе.

Са друге стране, вође сексуалне контра-револуције из 1979. нису имали ништа заједничко са ветеранима сексуалне револуције, осим надирућег таласа одбојности који их је и довео на власт.
ЛУКАВСТВО УМА И СВЕТСКИ ДУХ

Хегел би тај талас одбојности назвао Светским духом. Према Хегелу, „ум је владар света.“ То значи да је у суштини историја света рационалан процес, који, као у случају хорор филмова, често користи „лукавство ума“ зарад супротстављања намерама својих протагониста. Ум је и облик универзума и бесконачна енергија која покреће материју.Пошто је историја рационалан процес, универзална историја је манифестација „Духа чија је природа увек једна те иста, али који ову једину природу развија у феноменима постојања.“ Формулишући своју филозофију историје, Хегел, као што је Коплстон истакао, „заиста тврди да се ово може применити на историју попут хришћанског учења о Божјем промислу“, чак и ако га „Хегелова метафизика наводи на закључке који нису закључци хришћанског богослова.“
Збигњев Бжежински је 1979. намамио Совјете у замку Авганистанског рата као освету за амерички пораз у Вијетнаму.

Године 1979. био сам намамљен у сличну замку у Саут Бенду у Индијани, где ме је ангажовао такозвани католички колеџ да предајем америчку књижевност. Отпуштен сам годину дана касније због противљења абортусу. Ако је историја имала значење, сигурно нисам знао како се то односи на мене док су ме отпуштали, питајући се како ћу издржавати своју породицу током најгоре рецесије после оне која је уследила 1929. Та рецесија се десила јер је Пол Волкер подигао каматне стопе на астрономску висину од 20 одсто да би смањио инфлацију. Питајући се да ли ћемо моја породица и ја морати да гладујемо, изненада сам добио прилику да покренем часопис који нас финансијски издржава до данашњег дана.
КАКО СЕ ЗЛО ОКРЕЋЕ НА ДОБРО

Када ме је једна од феминисткиња која ме је отпустила суочила са чланком који сам написао, рекла сам јој оно што је праотац Јосиф рекао својој браћи: „Зло које сте намеравали да ми учините Бог је окренуо на добро.“ Та реченица се може наћи у последњем поглављу Књиге постања и управо та чињеница је кључ који откључава наше разумевање људске историје. Бог је господар људске историје, али је човеку, врхунцу Свог стварања, дао право да чини зло јер му је дао слободну вољу. Бог ме је намамио у Саут Бенд да добијем отказ. Да сам то знао, никада не бих напустио удобности Филаделфије у којој сам претходно живео. Али, отпуштање није било крај приче. Био је то почетак још једне боље приче, оне која је била део велике приче познате као људска историја. Према Кристоферу Досону, Августин Ипонски био је први човек који је разумео време. Први човек који је писао о философији са схватањем важности времена био је Ђанбатиста Вико, који је инспирисао Хегела, који је инспирисао мене, а ја сам ту да покушам да инспиришем вас.
А ОНДА ЈЕ ДОШЛА 1989. ГОДИНА

Дакле, шта се догодило 1989? Берлински зид је пао, ајатолах Хомеини је умро, а његов наследник, ајатолах Хамнеи, је увео контролу рађања у Иран, што је изазвало највећи пад популације у историји контроле рађања. Хамнеи је издао револуцију управо је настављајући. Највећи заступник контроле рађања у Ирану пре ајатолаха Хамнеија био је ирански шах Реза Пахлави, пријатељ Дејвида Рокфелера и непријатељ ајатолаха Хомеинија.

Једном сам чак и имао ту срећу да одржим говор о сексуалном ослобођењу као облику политичке контроле у џамији у Техерану. После мог разговора, питао сам двадесетак присутних ожењених мушкараца колико деце имају и открио сам да ниједан ожењен мушкарац нема ни једно једино дете. Уколико се та ситуација драматично и ускоро не промени, једна од најстаријих култура у људској историји престаће да постоји након 2.500 година историје. Ајатолах Хамнеи се од тада извинио за своју одлуку и молио Алаха за опроштај, али остаје једноставна чињеница да је осујетио Zeitgaist из 1979. Он је капитулирао пред тровањем са Запада које је његов претходник одбацио.
Да ли то значи да човек може да осујети Божје намере везане за људску историју?
КАКО ЈЕ БИЛО НА ЗАПАДУ?

Нешто слично се догодило на Западу. Миса папе Јована Павла у Варшави јуна 1979. године утицала је на распад Совјетског Савеза 1991. Уместо да прогласе победу у Хладном рату и врате трупе кући, неоконзервативци су одлучили да прошире НАТО на исток као припрему за уништење Русије, земље која је изазвала ирационалну мржњу међу Јеврејима због погрома који су се крајем 19. века десили у Русији, и због којих су многи напустили Русију. Ти погроми су почели након што је припадник јеврејске терористичке групе “Народна воља” 1. марта 1881. бацио бомбу на цара Александра Другог у Санкт Петербургу, притом га и убивши. То је изазвало реакцију која траје до данашњег дана. Да би се осветили руском народу, Јевреји су морали прво да разбију Југославију, а да би то урадио, НАТО је морао да нападне Србију.
УСПОН ЛОГОСА, КАПИТАЛИЗАМ И ЛАРИ КИНГ НА РТС-У

У оба случаја, успон Логоса у људској историји је заустављен због успона капитализма. Капитализам је државно спонзорисано лихварство. Лихварство је оно што је Јевреје довело на власт у Америци током ере Регана и Маргарет Тачер, које је била доба препродаја корпорација на Волстриту, уз помоћ задужења и премештања производних капацитета ван Америке. То је уништило америчку производњу, чије је седиште био индустријски Средњи Запад, иначе у жаргону познат као “Главна улица”.

Ви знате много више о томе шта се дешавало у Србији деведесетих, али бих желео да вам испричам један инцидент о мојој умешаности у НАТО напад. Наслов првог поглавља “Преваре зване Међугорје”, моје друге књиге о феномену Међугорја, био је „Духови села Шурманци“ и описује злочин који се догодио за време Другог светског рата. Усташе су заробили сељаке из Шурманаца, побили их, а затим их побацали у јаму на другој страни брда где су наводна указања Госпе почела неких 40 година касније. Градоначелник Шурманаца је поставио прво поглавље моје књиге на сајт тог града и то је довело до телефонског позива који сам добио од једне госпође која је одрасла у Индијанаполису. Она сада живи у Београду и удата за једног од продуцента РТС 1, најстарије телевизије у Србији.

Током нашег телефонског разговора, рекла ми је да је свако вече морала да вади своје дете из инкубатора пошто је НАТО бомбардовао болнице и друге цивилне инфраструктуре. Касније се ова жена појавила у мојој кући у Саут Бенду са својим мужем, који ми је испричао причу о томе како је Лари Кинг, водитељ познате ТВ емисије, резервисао студио на београдској ТВ станици на одређено време, како би могао да интервјуише владине званичнике. Када је схватио да су сви људи из ЦНН-а напустили зграду 15 минута пре заказаног интервјуа, наредио је општу евакуацију баш на време како би избегао напад крстареће ракете која је погодила студио у време предвиђено за интервју. Закључак који је човек извукао из овог инцидента био је очигледан. Лари Кинг је био агент ЦИА-е који је био саучесник у ономе што би се могло дефинисати као прави ратни злочин. Непотребно је рећи да ова прича никада није испричана на ЦНН-у.
ПОВРАТАК У МЕЂУГОРЈЕ

У пролеће 1996. вратио сам се у Мостар. Камење познатог ( минираног ) моста је лежало у тиркизним водама прелепе Неретве, али је источна обала те реке сада припадала Исламској Републици Босни. Одсео сам у хотелу Еуро који је био окружен оклопним транспортерима на којима је белим словима било исписано КФОР. Можда сам тада знао за шта се залажу, али сада не знам. Сећам се да сам доручковао у башти тог хотела. Сећам се фонтане и шљунка који су прекривали тло баште, али, што је још важније, сећам се да сам слушао Американца који је очигледно био задужен да поново састави земљу коју су Американци уништили. Башта је била мала, а његов глас бучан, па претпостављам да је држао говор за добробит свих и како ће да преуреди Балкан. Причао је како је једну групу хрватских војника уклонио из сценарија јер су држали бисту Анте Павелића. Сигуран сам да је причао и о другим групама с којима се могло сарађивати, али убрзо се тема померила на његову ћерку и сукобе које је имао са њом јер се претходно развео од њене мајке. Он је, другим речима, био класични Американац, што ће рећи, човек који је хтео да донесе демократију и слободу на Балкан што би била компензација за његов неуспешан брак. Он је био типични Американац, то јест проповедник са пиштољем.
КАКО НАСТУПА ПОРАЗ ЗАПАДА?

У протеклих 30 година, Америчка империја је ушла у период фаталног опадања, што је питање америчког идентитета учинило још битнијим. У свом делу „Пораз Запада“, Емануел Тод тврди да је колапс америчке империје изазван слабљењем протестантизма, који описује као његову скривену граматику. Америка се сада суочава са поразом у Украјини јер је протестантизам, који је „у великој мери био економска снага Запада, мртав.“ Тод заснива своје разумевање протестантизма на Максу Веберу на начин који је типичан, али који заварава. Протестантизам је можда скривена граматика америчког царства, али Тод, француски Јеврејин, не разуме да је сатанизам скривена граматика протестантизма. Према Тоду, Запад се заснива на три револуције које стварају „одабрани клуб који укључује само Енглеску, Сједињене Државе и Француску. Енглеска Славна револуција из 1688. године, америчка Декларација о независности из 1776. и Француска револуција из 1789. су оснивачки догађаји овог уског либералног Запада.” „Цела протестантска сфера“, да употребимо Тодову терминологију, заснована је на револуцији.

Са Тодове листе важних револуција упитно је била одсутна револуционарна деценија четрдесетих година 17. века, која је за четири десетлећа претходила Грађанском рату у Енглеској. Тод је из неког разлога изоставио први пример револуционарног духа и у Енглеској и у Новој Енглеској, данашњим САД – пуританце, који су двоструко значајнији због своје отворене и очигледне везе са јеврејским револуционарним духом, али и због тога што је један од најистакнутијих познатих пуританаца био Џон Милтон, човек који је написао протестантски еп “Изгубљени рај”. Ту је Милтон приказао Сатану као свеца и заштитника протестантизма. Сатанизам је био путања Англо-Американаца и њиховог царства откако је Сатана одржао свој чувени говор на почетку протестантског спева „Изгубљени рај“. Када је Перси Биш Шели хтео да запали ватру побуне у Ирској, није могао да нађе бољу фразу од оне коју је Сатана употребио да пробуди демоне у паклу када је на крају тог говора у Милтоновом рекао: „Пробуди се, устани или заувек падни.” Сатана почиње тако што се опрашта од неба, али убрзо прелази на ствар предлажући неписани устав Америчке империје:
Након што је 1660. умро пуритански диктатор Оливер Кромвел, Енглеску је запљуснуо талас гађења због ексцеса пуританизма, што је најбоље симболизовала руља која је ексхумирала Кромвелов леш и обесила га. Кромвелова глава се одвојила од тела током овог чина скрнављења, а где се налази ни до данас није познато. Ипак, његов револуционарни дух је напустио Енглеску док му је глава још била на раменима и мигрирао је преко Атлантика у Масачусетс, где је век касније постао покретачки дух Америчке револуције.

Ралф Валдо Емерсон је сигурно читао „Изгубљени рај“. Знамо то јер његов најпознатији есеј „Поуздање у себе“ одјекује истим сатанистичким духом и каденцом.

Ум је самосвојан и сам по себи
Може направити рај од пакла, пакао од раја.

Научивши то од Милтона, Емерсон је закључио да „ништа коначно није свето осим интегритета вашег сопственог ума.“ Када је генерација одгајана на Библији рекла: „Али импулси које добијамо могу бити одоздо, а не одозго“, Емерсон је узвратио, позивајући се на Сатану: „Изгледа да нису такви, али, ако сам ја ђавоље дете, ја ћу онда живети од ђавола.” Емерсон је добио идеју да је „ђавоље дете“ из калвинистичког принципа потпуне изопачености, коју је одбацио док је у исто време задржао сатанску суштину протестантског револуционарног духа.

Емерсонов комшија Натанијел Хоторн добио је исто калвинистичко наслеђе. Kао и Емерсон, он га је одбацио, али никада није могао да прихвати Емерсонов наивни оптимизам. Хоторн је остао заточеник мрачне шуме коју је описао у „Младом Гудману Брауну”, након што је јунак Браун оставио своју жену Фајт да би се срео са ђаволом. Суочен са ђавољим искушењем, све што је Млади Гудман Браун могао да каже јесте да га је „вера држала неко време“ пре него што је примљен у „заједницу ваше расе“, која сматра да је „Зло права природа човечанства“.

Вера је неко време одржавала америчку Републику, али настанак америчке империје после Другог светског рата представљало је једно дуго понирање у сатанизам. Попут Сатане, мрачне фигуре која је младог Гудмана Брауна дочекала у шуми, пуритански свештеник објашњава да „зло мора бити ваша једина срећа“. Америка, ако под тим мислимо на четврту велику светску религију, од тада има један дуги пакт са ђаволом.

Семјуел Хантингтон улази у срж ствари када нам каже да је „пуританско наслеђе постало америчка есенција.“Али, суштина је само једна страна медаље Битија. Друга страна је позната као егзистенција. Амерички пуританизам је настао као конфронтација између калвинизма, који је одговарао есенцији, и дивљине, која је одговарала егистенцији. Пуританска религија је морала да се прилагоди стварности постојања пре него што је могла да постане америчка суштина, коју Хантингтон описује као „нацију ослобођења“ и „визионарску републику“.

Безимени амерички господар свемира којег сам срео у Мостару у пролеће 1996. био је изасланик „нације искупитеља“ и „републике визионара“, а Србија је била на удару Сатанине „искушитељске праксе“, што је друга реч за геноцид. Тачније, то је геноцид ако не успете, а социјални инжењеринг ако успете да се искупите.
Америчка дивљаина препуна шума је натерала пуританце да модификују калвинизам како би преживели у непријатељском амбијенту. У метафизичком смислу, егзистенција је модификовала есенцију. Разумевање потпуних импликација идеје да егзистенција претходи есенцији почело је у 13. веку, када је имала непосредан утицај на уметност, узрокујући да Ђото „раскине са византијским моделима“, како је рекао Вазари. То је такође имало импликације на науку, дозвољавајући Албертусу Магнусу да емпиријски сагледа свет који је био бременит Логосом. Свет је створио Бог Отац, а искупио га је Оваплоћени Син Божји, Исус Христос.

У Америци, есенција је срела егзистенцију – као што је Фредерик Џексон Тарнер истакао – на линији према Западу, познатој као Граница, која је постала изазов што је дефинисао амерички идентитет. Полазећи из Бостона или Џејмстауна, енглески протестант је узео пиштољ, који му је омогућио да пуца на јелене и брани се од Индијанаца, и успут је постао Американац. Американци су одувек били проповедници са оружјем.

Ефекат преокретања односа између егистенције и есенције који су Европљани наследили од Грка био је толико дубок да је издржао трауматични ефекат протестантске реформације и направио свој пут у Нови свет. Револуционарно разумевање два аспекта постојања у делу Томе Аквинског имало је и позитивне и негативне последице, у распону од позитивног ефекта који је имало на развој америчке архитектуре браће Грин до негативног ефекта „законске клаузуле“ у процесу Планирано родитељство против Кејсија, која је оснажила право на абортус. Тада је судија Кенеди изнео мишљење које је и Милтон могао да стави у уста Сатоне да је„у сржи слободе право да се дефинише сопствени концепт постојања, значења, универзума и мистерије човековог живота.”

Током већег дела америчке историје, неуспеси су били бројнији од успеха, приморавајући Американце који траже идентитет да бирају између две подједнако одвратне парадигме, које је најбоље оличавао природни човек Хак Фин који се поистовећује са библијским Адамом, човеком начињеним од блата, или са удовицом Даглас, која представља „цивилизацију” у рату са природом. Пошто је Америка била, како нам каже Хантингтон, протестантска нација, никада није научила да благодат усавршава природу, јер је то била католичка идеја која је увек лако могла бити одбачена. Лик Хаклберија Фина, дивљег детета које не признаје законе цивилизације, још увек је са нама. Управо то је навело Џорџа Бернарда Шоа да сматра да је Америка земља која је прешла из варварства у декаденцију, а да на том путу никада није пронашла цивилизацију.

Америчка потрага за цивилизацијом се наставља. Изгледи за успешан исход те потраге и повезивањем са америчким идентитетом знатно су мањи сада него када их је Самјуел Хантингтон артикулисао пре скоро четврт века. Пружање јасне метафизичке основе за ту потрагу је, међутим, корак, ма колико скроман, у правом смеру.
Показујући извесну заслепљеност сопствене перспективе, Емануел Тод идентификује групу слепаца одговорних за помрачење беле протестанстке елите као „неоконзервативце“, то јест „неоконе“. „Неокон“ је, да се разумемо, шифрована реч за ( христофобног ) Јеврејина. Као што је Сун Цу рекао, ако не знате ко сте и не можете да идентификујете непријатеља, изгубићете сваку битку.

Свети Павле је такве описао као христоубице и „непријатеље људског рода“ (1. Солуњанима 2:14-5). Израелски геноцид у Гази то је учинио очигледним целом свету, укључујући многе младе Американце који сада демонстрирају против израелског геноцида на универзитетима широм земље. Американци више немају колективни идентитет. Земља је подељена између већине, која се не слаже са нашом спољном политиком, и мањине која од тога профитира. Основни политички проблем са којим се амерички народ суочава у овом тренутку је јеврејска контрола сваког аспекта наше културе, укључујући потпуну контролу нашег политичког процеса.
Полиција која је позвана да сузбије те демонстрације са тако очигледном и неоправданом бруталношћу обучена је у Израелу да третира америчке грађане исто као и Палестинце. Током рата против Србије, ја сам се са многим Американцима окупљао на мостовима, као што су то чинили и Срби, да покажемо солидарност са Србијом и нашу несрећу због бесмисленог рата који се водио у наше име. Тада смо сви били Срби. Сада смо сви Палестинци. Сами Израелци су допринели развоју ове глобалне свесности, која се промолила кроз пукотине америчке империје у колапсу.

У уводу „Филозофије права“, Хегел описује шта се дешава када се империје сруше:“Минервина сова почиње свој лет тек у сумрак.“

Минервина сова почиње да лети тек када нас сумрак прекрије. Једина утеха коју можемо да извучемо из колапса „Gestalt des Lebens“ познатог као Америчка империја је препознавање сатанизма који је био његова скривена граматика од тренутка њеног настанка. Минервина сова почиње да лети тек када се сумрак спусти на нас. Попут сове која је традиционални симбол мудрости, боље видимо када је светлост пригушена. Умирање светлости, међутим, не би требало да доведе до очаја јер је увид суштински елемент свести, а свест је неопходан, мада не и довољан, услов за политичку промену. Као у време Александра Великог, који је учинио да грчки језик буде “lingua franca” цивилизованог света, глобална империја је родила глобалну свест упркос својој злоби јер Бог увек извлачи добро из зла. Хегел је овај божански атрибут назвао „лукавством ума“. Логос се сада уздиже у све већој тами јер, како је рекао Свети Јован у прологу свог Еванђеља – „Логос је Бог“. Реч је Бог. Хвала вам што сте ми дозволили да вечерас поделим овај тренутак сопствене свесности са вама.

ПРЕВЕО: АЛЕКСАНДАР ТЕОДОРОВИЋ/ РЕДАКТУРА И ПРИРЕЂИВАЊЕ: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ