ДУЖНИЧКО РОПСТВО ПРЕМА АМЕРИЦИ: Срђа Трифковић о пресуди коју је Европа сама себи написала

ХЕГЕМОНИСТИЧКА клика која води америчку спољну политику успјела да доведе Европу под контролу далеко чвршће, драстичније и грубље него у било које вријеме Хладног рата, оцијенио је историчар, публициста и професор међународних односа Срђа Трифковић.

Према његовом мишљењу, политичка Европа је доживјела суноврат, а старе тежње о заједничкој европској одбрамбеној, спољној и безбједносној политици су потпуно обесмишљене и о њима је излишно говорити у тренуцима када је Стари континент доведен у стање потпуне покорности трансатлантском хегемону – САД-а.

– Хегемонистичка клика која води америчку спољну политику са Бајденом као фасадом и Потемкиновим селом од предсједника, успјела је да доведе Европу под контролу далеко чвршће и драстичније и грубље него у било које вријеме Хладног рата. У вријеме кубанске ракетне кризе у јесен 1962. године која је сматрана за врхунац хладноратовских напетости и даље смо имали једног Де Гола у Француској који је представљао глас разума и независног мишљења. Касније 70-их то су били Вили Брант и Хелмут Шмит у Њемачкој, Жискар Дестен, Помпиду и Митеран у Француској. Данас њих нема, већ имамо заиста мизерне ликове као што је Аналена Бербок на челу њемачког министарства спољних послова, што је просто трагикомично- указао је Трифковић.

Не назире се начин на који би Европа могла изаћи неокрњена из ове глобалне свјетске кризе коју је проузроковао рат у Украјини, сматра Трифковић и додаје да су садашњи европски лидери недорасли тренутку у којем се налазе европски народи у цјелини.

– Не видим како Европа може изаћи из тог суноврата. Ако се повинује америчком спољнополитичком диктату и ако се у корист своје штете одрекне руских енергената, макар и по цијену опадања БДП-а и вишеструког повећања цијене енергената и ако притом настави суицидну имиграциону политику која води ка замјени популације и демографском репласману Француза, Њемаца, Холанђана, Белгијанаца, Италијана са милионима „уљеза“ са друге стране Медитерана, онда је врло тешко склопити модел некаквог опоравка те и такве Европе. Тај модел би могао да представља Виктор Орбан као борац за очување аутохтоности сопствене нације, њене традиције и друштвених и државних институција у судару са завничним Бриселом. Али сигурно то не могу да буду ни Емануел Макрон, ни Олаф Шолц и читава та екипа патуљака који данас владају Европском Унијом- казао је Трифковић.

Више од мјесец дана Трифковић је боравио у САД-у, Француској, Њемачкој и Швајцарској. Он је изнио импресије о томе како политичко-медија елита и јавно мњење у тим државама перцепирају украјинску кризу.

– Највеће изнанеђење за мене лично је невјероватан степен једнодушности доминирајућег сегмента медијске и политчке елите на обије стране океана у једном и једногласном и на ивици хистерије једнодушном изражавању русофобије која није само осуда оног што они зову Путинов режим, већ свега руског. И ту се наговјештавају одређени облици колективне патологије Запада које нису скорашњег датума о којој су писали Достојевски у другој половини 19. вијека и Берђајев почетком 20. вијека. Ту видимо до које мјере осјећај Русије као оног другог, нечег страног западном духу и цивилизације је био увијек присутан у нешто притајеном облику. Примјећујемо невјероватну мјешавину непријатељства, одбојности, анимозитета које је првенствено културолошки и духовно мотивисано, прије него ли геополитчки. Када видимо како лепршају плаво-жуте заставице Украјине по ресторанима, јавним зградама, балконима приватних станова схватите да је напокон тај исти депримирајући и опадајући колективни Запад нашао нешто око чега може да буде јединствен- поручио је Трифковић и додао да грађанство не дијели ставове својих полтичких елита, међутим исте не смије јавно да испољава због егзистенције:

– Међу грађанством не влада једноумље као међу политичком елитом. Још увијек је присутан, барем онај рани први ефекат интезивне русофобне пропаганде а то је да је ријеч о грубој илегалној и ничим изазваној руској агресији којој се треба суприставити свим средствима. Софистицираније анализе су присутне само искључиво на друштвеним мрежама. Озбиљна питања о доприносу самог Запада таквом исходу кроз непрекидно провоцирање развоја Украјине као једне антирусије и интезивног и врло агресивног ширења НАТО-а према Истоку чим би неко поменуо у јавном дискурсу био би отписан као Путинов плаћени гласноговорник, али није да таквих гласова нема. Иако те гласове који се не уклапају у јавни дискурс ми не видимо и не чујем они су присутни. Ако изразите сумњу у тај јавни дискурс можете себе да изложите читавом низу непријатности укљућујући и егзистенцијална питања запослења. Људи који од таквог облика грађанске храбрости зазиру нису несвјесни степена до којег с уњихове земље подређене свом трансатлантском хегемонистичком господару – рекао је Трифковић.

Њемачка и Италија најугроженије

Трифковић је примијетио да се неповољни ефекти украјинске кризе у Западној Европи највише огледају у цијенама прехрамбених производа у самопослугама и горива на пумпама. Како истиче, Американцимаје посебно „стало“ да угрозе идустрију Њемачке и Италије.

– Оно што фасцинира и још увијек није јавност тих земаља у довољној мјери апсорбовала јесте да ово није привремени феномен који је пролазан, те да се они придружујући се радикалним санкцијама Русији и проширујући их и на нафту и нафтне деривате себе заправо осудили на дужничко ропство у односу на свог трансатлантског хегемона који неће моћи да им обезбиједи више од 15 до 18 одсто течног гаса, али који ће моћи да диктира преусмјеравање руских енергената према Истоку што ће Европу оставити барем у периоду прилагођавања новим ланцима снабдијевања у ужасно рањивој позицији. То и Американци желе. Оно до чега им је поготово стало јесте да угрозе оне земље ЕУ које још увијек имају очуван производни индустријски потенцијал, а то су Њемачка и Италија. Те двије земље ће бити најгоре погођене санкцијама на руски гас и нафту и оне ће својим поскупљењем производних трошкова себе довести у ситуацију да Европа губи своју економску, а тиме и политичку моћ да контрира америчкој доминацији. Италијански и њемачки послодавци и синдикати су томе супростављени, а ријетке су ситуације да се и једни и други нађу на истом фону, али то нема политичку тежину, јер све полуге власти у оба случаја су до те мјере чврсто постављене и непопустљиве да напросто доносиоци одлука нису подложни притиску расположења већине обичног грађанства- казао је Трифковић.

Постмодерна Европа у раљама новог тоталитаризма

Нови тоталитаризам у Европи биће сличан бољшевизму, и у њему ће сви они који се не у уклапају у планове глобалистичке елите бити професионално „брисани“.

– Неће то бити у оној видљиво бруталној форми чекиста који приводе људе уза зид и стријељају их, али биће у плишано увијеној рукавици те челичне песнице тоталитаризма гђе ће људи једноставно бити професионално „брисани“ тј. канселовани и који ће онда моћи да возе за „Амазон“ комбије или ће моћи да окрећу хамбургере у „Бургер кингу“. Они неће моћи да предају на Универзитету, неће моћи да буду новинари и државни чиновници. Постмодерна Европа у новом издању тоталитаризма и даље ће се закљинати у концепт људских права, владавине закона итд… али суштина тог тоталитаризма није ништа друкчија од совјетског бољшевизма. Једина је разлика да је у систему реалсоцијализма обичан народ знао да га власт лаже и да је оно што што му се сервира путем медија идеолошки запакована лаж, док у западном свијету и даље добра већина становништва није у потпуности свјесна тога-закључио је Трифковић.

(Борба)