Душан Достанић: Орбанова визија Мађарске 21. века

Од свих политичара у Европи који још важе за десничаре, мађарски председник владе се до сада показао не само као највештији и стога најдуговечнији, већ и највише заинтересован за политичку теорију. За разлику од оних који – оперисани од било каквог идејног усмерења и наоружани једино плитким крпежом различитих фраза – безуспешно покушавају да га имитирају, Орбан зна шта је то идеологија. То се види и по његовој изјави у којој позива да се не потцењује снага идеологије. Својевремено је пред публиком састављеном од чланова баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) приметио да „криза пружа шансу за једну националну хришћанску идеологију да поново задобије превласт не само у Мађарској, него у читавој Европи. Та ситуација доноси велики ризик и велику шансу да доживимо крај либералног брбљања.“ Таквом својом изјавом, Орбан је против себе изазвао либерале свих врста. Данас се вероватно и они који су га слушали мрште на помен његовог имена.

Избор речи није случајан. Као што је писао Донозо Кортес, буржоазија је класа која дискутује, чија је религија слобода говора и штампе и чија се идеологија заснива на принципима дискусије и конкуренције. Логично, класа која дискутује захтева и форму владавине помоћу дискусије. Зато је за Карла Шмита парламентаризам представљао такву врсту владавине – government by discussion. Према Шмиту, парламентаризам и демократија нису исто, јер парламентаризам долази уз либерализам. У наше време, Орбан види шансу у томе да се оконча либерално брбљање. Поставља се логично питање – шта долази након либерализма? Либерали ће наравно рећи да је то пут у неслободу, ауторитаризам, диктатуру и укидање демократије, док ће они са више смисла за велике речи уз то говорити о паду у варварство. Ипак, то није нужно тачно и представља недопустиво поједностављивање.

Орбанова важна лекција

Орбан уме да разликује либерализам од слободе, те попут Шмита зна да демократија и либерализам нису иста ствар. Дакле, као што ни либерализам не мора нужно бити демократски, ни демократија не мора бити либерална. Ту треба тражити порекло његове толико много нападане формуле о илибералној демократији. Она, дакле, не само да није либерална, него је, према Орбановим речима, хришћанска и национална. Мађарски премијер зна да је истинска демократија могућа само у оквиру националне државе. Наиме, суверена национална држава је једини до сада познати оквир у коме правна држава, демократија и политичка одговорност власти могу да функционишу.

Једноставно речено, државни и народни суверенитет су неодвојиви један од другог, те према томе и одбрана националне државе и демократије морају ићи заједно. Такође, одавно је утврђено да је за постојање релативне културне хомогености народа неопходна претпоставка демократије. Основа тог културног идентитета се у мађарском случају тражи у хришћанству. За разлику од Аналене Бербок и европских левих либерала који се одушевљавају победом исламиста у Сирији, Мађарска је за помоћ сиријским хришћанима дала пет милиона евра. Овако схваћена демократија треба да служи као противтежа либерализму схваћеном као идеологија глобалистичке, технократске елите. У најкраћим цртама, то би биле основе Орбанове идеолошке позиције. Овакво идеолошко усмерење носи са собом и потребу спољнополитичког позиционирања.

Орбан уме да разликује либерализам од слободе, те попут Шмита зна да демократија и либерализам нису иста ствар

По ономе што се дешава у Мађарској види се да се не ради само о томе да једна странка краткотрајно остане на позицијама власти, да се преживи од избора до избора, већ да се створи један нови и другачији систем који мађарски политиколог Мартон Бекеш назива системом националне сарадње. Такав режим, по Бекешевом мишљењу, не може функционисати без историјске мисије, идеолошке хегемоније, политичке доминације и надмоћне визије. „Иза владе која дугорочно планира стоји друштвена филозофија која се најпре артикулише у јасној теорији политичке филозофије, а затим претвара у делотворну друштвено-политичку праксу.“ Другим речима, без метаполитичког нивоа не може се, дугорочно гледано, ни развити, нити одржати никаква визија поретка. У мађарском случају, то је концепт „националне интеграције“. То значи да је прво неопходно победити у борби идеја, остварити идејну доминацију да би се уопште могло размишљати о успеху у политичкој борби или како Бекеш каже, политика је дериват културе. Да Орбан са тим мисли озбиљно види се по подршци десној, конзервативној интелигенцији, за коју се стара читава мрежа тинк-тенкова, фондација, омладинских фестивала, часописа и издавачких кућа.

Иако се Орбанова политика може (и треба) критиковати из десне, конзервативне перспективе, њему се не може спорити да је урадио свој идеолошки задатак. У земљама у којима нема разумевања за рад на пољу идеја, несналажења, сулуда лутања и бесмислене политичке импровизације постају неминовност. Ово је важна лекција за све десне снаге. Наиме, као Бекеш сматра да је стара десница пропала зато што је занемарила културу, насупрот новој левици која је разумела њену политичку важност и тако започела „дуги марш кроз институције“, пре свега културне: комуникација, медији, индустрија забаве, филм. Сведено на формулу: политика + култура = историја.

Тек на овој чврстој идеолошкој основи могуће је говорити о дугорочној националној спољнополитичкој стратегији, односно о ономе што Бекеш и Мате Тот у једном недавно објављеном тексту називају „мађарском националном великом стратегијом за 21. столеће“. Бекеш се овом темом не бави из доколице. По образовању историчар и политиколог, он од 2014. године обавља дужност истраживачког директора у музеју „Кућа терора“, а од 2019. директор је тинк-тенка „Институт 21. века“. Уз то, већ седам година уређује национално-конзервативни тромесечник Коментар. Осим тога, он је аутор неколико књига, од којих су неке превођене на енглески и немачки језик. Према оцени Бенедикта Кајзера, Бекеш је произвођач идеологије у најбољем могућем смислу те речи. Његов коаутор Тот је доцент и стручњак за питања енергетике. Према томе, реч је о ауторима чији текст завређује пажњу.

Отварање ка југу

О чему они заправо говоре и о каквој је стратегији реч? У најкраћем, реч је о отварању ка југу. „Мађарска политика неутралности у многим областима и њена успешна потрага за партнерима кроз отварање ка истоку, уз очување оквира западног система савеза који нас укључује, тј. Европске уније и НАТО-а, може се допунити новим односом који називамо отварањем ка југу, што такође захтева јачање наших регионалних савеза, што наравно произилази и из централног положаја Мађарске у Карпатском басену. То је теоријска и практична срж велике стратегије Мађарске за 21. век, другим речима: национални реализам.“

У тексту се полази од кратке анализе стања у којој констатују чињенице значајне за мађарску будућност. Униполарни свет је илузија која је претрпела крах и свет је поново постао плуриверзум. У реалност тог света спадају три фактора: уздизање глобалног југа, САД се окрећу свом зениту, што се огледа у Трамповој политици повратка континенталној реалности, и фатални губитак способности за такмичење ЕУ.

Иако се Орбанова политика може (и треба) критиковати из десне, конзервативне перспективе, њему се не може спорити да је урадио свој идеолошки задатак

Полазећи од ових чињеница, аутори сматрају да Мађарска мора остати у оквиру ЕУ и НАТО, али да такође има и привредне, инфраструктурне и трговачке интересе у приближавању земљама као што су Кина и Индија, али и Турска. Мађарска је већ део иницијативе „Појас и пут“, те посматрач у Организацији туркијских земаља. Систем међународне сарадње је стога првенствено спољнополитичка оријентација, која укључује неутралан став према унутрашњим пословима других земаља и мултилатералну сарадњу засновану на обостраној користи. Једноставно речено, Мађарска остаје део ЕУ и НАТО, али нема намеру да учествује у покушајима „увођења демократије“ у друге земље.

Не само да Мађари немају намеру да се мешају, него одбијају и туђе интервенције. „Зато је, у свету који се мења, важно да захтевамо и задржимо право да одлучујемо са ким послујемо. Послујте са оним ко је најпрофитабилнији. Сва четири угла света – укључујући и Глобални југ – морају се ускладити са овим, док се чак и односи са самим Сједињеним Државама мењају: постају билатерални, чак и одвојени од ЕУ као целине. Суштина ове спознаје је да у време када ни Кина ни САД нису идеолошки вођене, наши односи не би требало да буду одређени политичким и идеолошким очекивањима, а камоли искључујући наше природне пријатеље и савезнике, као што су туркијске земље Мале и Централне Азије. Или, заправо, никога. То је оно што значи економска неутралност. Његови елементи се могу идентификовати, како је навео премијер, из пет праваца.“ Мађарска је објавила да ће сарађивати на привредној, а не идеолошкој основи, те да у односима са САД (и Кином) нема намеру да се покорава директивама из Брисела. Дакле, у време када ЕУ из идеолошких разлога истрајава у конфликту са Русијом, Мађари поручују да се на њих у сличним комбинацијама више не може рачунати. То је смисао „привредне неутралности“.

Аутори говоре о финансијској, инвестиционој, тржишној, технолошкој и енергетској неутралности. Најједноставније речено, то значи да Мађарска нема намеру да зависи само од западних тржишта капитала, него да ће се окретати арапским земљама, односно туркијским државама или источној Азији. Инвестиције могу доћи са свих страна, Мађари ће тражити приступ свим тржиштима и куповати технологију и енергију тамо где им се то исплати. Једноставно речено, струја нема идеологију. Додатно поједностављено, Мађарска има у виду дугорочне пројекте са Кином и Азербејџаном. Ова привредна неутралност подразумева отварање ка истоку и југу, али без прекидања спона са западом и идеолошку неутралност. Осим тога, економска неутралност мора узети у обзир и променљиве америчко-европске односе.

При томе, аутори поручују да се Мађарска на првом месту мора ослонити сама на себе, а не очекивати помоћ са стране, од сила које гледају свој интерес, а које су је већ изневериле или су можда у опадању. Нема никакве сумње да аутори овде мисле на ЕУ, односно на време после пада комунизма, када су западни гиганти извлачили новац из Мађарске. Отуда аутори извлаче поуку да се Мађари морају чувати тога да постану играчка у рукама страног капитала, свеједно са које стране долазио. Самостална Мађарска мора располагати мађарском индустријом и мађарским извозом. Није тешко закључити да отварање према југу представља покушај да се умањи привредна зависност од запада, те да се на тај начин ојача и политичка позиција земље.

Ауторима је сасвим јасно да је њихова земља релативно мала и да је одлучујући фактор последњи пут представљала у 15. столећу у време Матије Корвина, који је преминуо две године пре открића Америке. Међутим, у то време, Угарска је представљала фактор интеграције у Централној Европи. На основу непромењеног централног положаја Мађарске у Карпатском басену аутори изводе будућу улогу Мађарске у овом региону. У садашњим геополитичким околностима и у светлу фактичког разлаза Вишеградске групе због пољског окретања Вашингтону током рата у Украјини, Мађарској остаје да се кроз систем националне сарадње ојача изнутра, задржи добре односе са Словачком, потражи дугорочне партнере на Западном Балкану, поради на савезу са Италијом и Аустријом и да се заједно са Ватиканом ангажује на постизању мира.

Посебну пажњу аутори су посветили Балкану, констатујући одличне односе са Србијом, Северном Македонијом и Републиком Српском.

Регионални лидер

Из чланака се може закључити да Мађарска има велике амбиције и да себе, као што је приметио један други аутор, види као играча који „обликује настајући светски поредак“. Она преко привредне неутралности жели да релаксира свој положај у односу на ЕУ, приближавајући се Кини и државама Централне и Мале Азије. У једном интервјуу, и Орбан је истакао разлику између америчке (западне) и кинеске политике. Наиме, док Американци наступају са одређеном моралном супериорношћу, Кинези то не раде и не говоре другима како треба да се понашају. Они пред очима имају само интересе, а посао вештих политичара је да у односима са Кином очувају суверенитет и националне интересе. Уистину, односи између Будимпеште и Пекинга никада нису били ближи што се види и по обиму кинеских инвестиција.

За разлику од овдашњих, наводно патриотски опредељених марксиста и бораца против колонијализма који се одушевљавају сваким поглавицом афричког или латиноамеричког племена који обуче униформу и прети западњацима, Мађари имају довољно мудрости да привредну сарадњу не бркају са идеологијом. Можемо трговати, али од земље нећемо правити европску Буркину Фасо. Такође, за разлику од европских либерала, Мађарска привредно отварање ка југу није схватила и као отварање граница.

Привредна и трговинска сарадња са Турском не подразумева пристанак на исламизацију Мађарске и могућа је уз консеквентну борбу против илегалних миграција. У том смислу, Орбанова влада остаје на националном и хришћанском курсу, чак и када је отворена за сарадњу са свим деловима света. Национална и хришћанска идеолошка основа подразумева раскид са универзализмом и морализмом који жели да уводи људска права у Кабулу, хистерично брани источну Украјину и деиндустријализује своју земљу зарад очувања климе. Будимпешта не намерава да свет дели на добре и лоше, барем када је привредна сарадња у питању. Околност да је Мађарска била део комунистичког блока овде није без значаја, јер ко је један универзалистички и месијански тоталитаризам испробао на својој кожи уме да препозна други, чак и када долази под другачијом заставом.

У ствари, сасвим је логично да они који имају јасну свест о сопственом идентитету могу да на равној нози сарађују са другима и другачијима, а то је оно што недостаје и домаћим „антиимперијалистима“ и европским либералима. Претпоставка привредне неутралности састоји се у томе да се прихвати постојање различитих култура које не деле исте вредности и исти начин живота, али их то не спречава да сарађују у оним стварима у којима имају заједнички интерес. Уместо универзалних „западних вредности“, то значи прихватање разлика у свету схваћеном као „плуриверзум“ (Карл Шмит). Све друго изгледа фарсично, као онда када је Маја Гојковић посетила Иран носећи хиџаб. Политичко партнерство са Русијом не захтева махање црвеним заставама и слављење Црвене армије која, узгред буди речено, у свом походу Србији није донела много доброг, већ допринела успостављању тоталитарног комунистичког режима са свим његовим последицама. Само они који су изгубили свет о сопственом идентитету могу говорити о отвореним границама и фактички позивати исламско освајање.

Орбанова влада остаје на националном и хришћанском курсу, чак и када је отворена за сарадњу са свим деловима света

Из текста се види да Мађарска претендује на улогу регионалног лидера, слично као и у време Матије Корвина. После компликовања односа са Пољском, Мађарској као партнери остају Аустрија, Италија, Словачка и на југу Србија и Република Српска. Иако се о односима према САД не говори много, поменута билатерална сарадња и ван ЕУ говори да аутори рачунају на подршку САД. Русија није експлицитно споменута, осим у контексту нуклеарне технологије, али када се спомиње гасовод који иде од Србије ка Мађарској мисли се на Турски ток. Будимпешта не само што нема намеру да се огради од Москве, него на њу рачуна у погледу снабдевања енергијом. Ту спада и антиратна позиција Мађарске. Политичка сарадња са Израелом у чланку није споменута иако је далеко од безначајне. Челна позиција коју мађарски Фидес заузима у оквиру групе европских десних странака Патриоти за Европу – у којој су још и Италијанска браћа премијерке Мелони и тренутно веома популарна Слободарска партија Аустрије – говори да Орбан заиста рачуна са мађарским лидерством.

Иако аутори о томе не говоре, јасно је да они не желе да економија управља политиком, него политика економијом, те да привредна сарадња са различитим деловима света омогући успон земље и снажење суверенитета, дакле, нешто сасвим различито од српског случаја у коме се земља продаје ономе ко више понуди, а државни суверенитет растаче. Орбан није глобалиста и свестан је да раст није једини задатак економије. Такође, он није ни привредни либерал и зна да су данас велики бизнис и левица глобалистички, односно да заједно раде на истом послу. Велики бизнис тежи профиту и укидању свих препрека као што су одређене вредности, национални интереси и породице. И левичари и велики бизнис сањују велико уједначавање света, а Мађари се томе противе и траже начин да артикулишу тај отпор. За разлику од бројних других држава у Европи, укључујући и Србију, Мађарска зна шта хоће. Нажалост, овде се национални интерес прокламује само на речима, али не и делима.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: AP Photo/Denes Erdos