ДУБОКА ДРЖАВА И ВЛАСТИ У СЕНЦИ: Ко стварно влада Америком?

Суочен са великим изазовима, човек може да поклекне и прибегне компромису. Али, ако је тако поступио шеф извршне власти најмоћније глобалне силе, то би требало брине. На том нивоу одлучивања, коцкање има озбиљне последице, посебно ако је у позадини интерес групације која свет гледа кроз фикцију о својој грандиозности. Ваља се у том контексту подсетити речи генерала Веслија Кларка, бившег трећег човека војне хијерархије САД. Он је 2007. године описао како му је 2001, после терористичког акта у Њујорку, „један од генерала у Пентагону рекао ‘идемо у рат са Ираком’, (који) ‘нема везе са Алкаидом’… ‘не знају шта друго да раде, осим да свргавају владе’“, а пар недеља касније, током бомбардовања Авганистана, да је „још (је) горе, узимамо седам држава у пет година, Ирак, Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан, Иран и Јемен“.

Војни напад САД на Сирију можда означава крај настојања председника САД да оконча доминацију интереса дубоке државе и власти у сенци и, посебно битно, зла које шире по свету. Империја зла је дошла до ивице и не попушта. Именовање за саветника за националну безбедност Џона Болтона, јастреба дубоке државе, подстиче сумњу да је Трамп упао у мрежу Империје. Данас, захваљујући могућности колективне интелигенције и ажурног синтетисања података на интернету, лажи англо-америчке власти у сенци и дубоке државе се разоткривају реалном времену. Тако су се брзо појавиле спекулације да Трамп можда више није стварни шеф извршне власти, већ жртва тихог пуча естаблишмента. На ту могућност указује неколико показатеља.

НЕУТРАЛИСАЊЕ ДРУГАЧИЈЕГ ПРЕДСЕДНИКА

Трамп је доласком на власт иритирао моћне лобије са обе стране Атлантика, јер је био реална претња за мрачне интересе у позадини војно-безбедносног система. Зато га је требало неутралисати. Донедавно то није ишло, о чему сведочи смањење пореза, враћање индустрије, излазак из трансатлантског трговинског партнерства итд. Он је отворено напао финансијске схеме Волстрита и лондонског Ситија, а отпадале су као конструисане сумње о утицају Русије на његову изборну победу. Чинило се да догађаји иду у прилог Трампу, Си Ђинпингу и Владимиру Путину да успоставе мировни оквир за Северну Кореју, Украјину и Блиски исток. То не би било у интересу моћних кругова у Вашингтону, Њујорку, Лондону, Ријаду… Приче о „тровању“ руског издајника Скрипаља у Британији и о „хемијском нападу“ у Думи за заједничко имају то да су инсинуације без истраге послужиле да наведу извршне власти САД и Британије да самовољно делују.

Како сведочи Кларк, идеја уништавања Сирије није нова, а један од аутора тог хаоса је и Џон Болтон. Тај пројекат очито није лако скрајнути. Да нешто није у реду, указују Трампове поруке на Твитеру пре напада. Ти твитови могу бити употребљени против њега, а корисни су и да се потру његови досадашњи ставови против интервенције у Сирији, као и о намери да одатле „врло ускоро“ повуче оружане снаге. Роберт Фиск (на слици испод), најпознатији ратни извештач са Блиског истока и деветороструки добитник Британске награде за новинарство, обишао је „угрожено“ предграђе Дамаска и не само да није нашао доказ о масовном хемијском нападу већ је наишао на више локалних очевидаца који су му рекли да није било напада отровом.

Ако се утврди да за „тровање“ у Думи није коришћен бојни отров, Трамп ће бити експониран да је пожурио са одлуком и ти твитови се могу искористити да се представи као недорастао функцији. Он јесте врховни командант, али би га војно окружење брзо одбацило ако им нарушава имиџ. На овакав сценарио, чини се, спремни су амерички медији, као и његова партијска база, која је подељена у подршци и многи (попут Џона Мекејна) отворено призивају његов неуспех, а одједном је замах добила и компромитована истрага о руској завери, па су чак претресане просторије Трамповог адвоката, без везе са предметом истраге.

Чињеница је да су САД и њихови европски и блискоисточни савезници наоружавали, финансирали и подржавали исламске терористе и користили их за рушење сиријске владе. Прича о „нападу отровом“ у Думи потиче управо од „побуњеника“ (терориста), а проширили су је друштвеним мрежама Бели шлемови и Сиријско америчко медицинско друштво, које је Асадов отац забранио почетком 80-тих због противљења секуларној власти коалиције националиста, социјалиста, хришћана и несунитских мањина на челу са шиитским Алавитима. С обзиром на Трампову реторику само недељу дана раније, одобрењем напада на Сирију доживео је пораз у унутрашњој игри моћи, али и морални, подршком религијским екстремистима против секуларне државе. Изгледао је као особа која не одлучује, већ се одлука доноси за њега, а он је, попут својих претходника, истурен да је прода јавности. Људски посматрано, избор није лак. Да се одупро, да ли би његова породица могла проћи попут Кенедијеве? Овако, може након мандата да оде без личних последица. Кривица ће свакако бити на њему.

ФАУСТОВСКИ СПОРАЗУМ

Ко прихвати пакт са ђаволом, то чини на сопствни ризик. Трамп се сам отворио за трули компромис када је одустао од најављеног повлачења војске из Авганистана. Попут свих америчких председника после Кенедија, остаје му да се игра по ободу унутрашње политике, али не и у спољној политици. To је аспект који покреће Империју зла и то је унутрашња игра којом су му претили експоненти власти у сенци. Догађаји прве трећине априла 2018. су осветлили шта је шта, први пут у историји у реалном времену.

Постоји нада да Трамп није постао марионета зла, али нада је у политици грешка. Разлог за бригу је његов могући фаустовски споразум са најподлијим људима данашњице, који су опет подсетили на цену отпора одржању трајне потчињености. У том контексту, радује већина којом је народ Русије изразио подршку Путину, симболу националног отпора глобалној тиранији. Тренутно Трамп као да није више посвећен том отпору, који је обећавао.

Његов предизборни програм обећавао је суочавање са спољнополитичким аномалијама. САД, на пример, држе 90.000 припадника својих оружаних снага у Јапану и 30.000 у Јужној Кореји, две државе које заједно имају БДП од седам билиона долара, или 235 пута више од Северне Кореје, и предњаче у технологији. Јапан и Јужна Кореја се не баве променама режима по свету, чега се плаши Северна Кореја, и лакше могу да обезбеде своју националну безбедност саме, него преко вашингтонске Империје, тим пре што би приближавање одговарало и Северној Кореји. Шездесетпет година од завршетка рата у Кореји, само је један разлог изолације Пјонгјанга, а то је непосредна претња САД. Око 150.000 америчких војника је у Немачкој, чији буџет за одбрану од 36 милијарди долара и само 1,5 одсто БДП наспрам буџета Русије за одбрану од 46 милијарди долара указује да Немачка не види Русију као војну претњу. За Немце је Русија тржиште и извор снабдевања енергентима, природним ресурсима и прехрамбеним производима. Уосталом, са БДП од 3,3 билиона долара у поређењу са руским од око 1,5 билиона долара, Немачка може да се бави својом одбраном од Русије без присуства САД.

Још апсурднији је случај НАТО у источној Европи. Буш је 1989. обећао Горбачову да се НАТО неће ширити на исток у замену за прихватање уједињења Немачке. У то време НАТО је имао 16 држава чланица, које су се обавезале на заједничку одбрану, али, када су Совјетски Савез и Варшавски пакт нестали, није остало од чега да се брани. Ширење НАТО након 1991. године је толико бесмислено да је очито остало само у функцији прикривања огољене Империје. Ниједна од држава Источне Европе не би угрозила националну безбедност САД ако би имала добар однос са Русијом, добровољно или не тако добровољно. Чињеница је, с друге стране, да је Вашингтон финансирао, подржао и одмах признао државни удар који су на улицама Кијева извели екстремни националисти и неонацисти у фебруару 2014, три месеца пред заказане ванредне изборе. Антируска хистерија на улицама изазвала је панику рускојезичне популације, а посебно на Криму, где само 10 одсто становника говори украјински. У марту 2014. године 83 одсто Кримљана изашло је на референдум, од којих је 97 одсто било за враћање Русији, која их није присилила да се одрекну историјски краткорочне припадности Украјини. Оно што их је уплашило је исто што и претежно становништво Донбаса.

СИСТЕМСКИ ПОРЕМЕЋАЈ УМА И САВЕСТИ

Трамп је суочен са ширим проблемом. Како објаснити скоро 1,2 билиона долара трошкова за националну безбедност, од чега 700 милијарди долара за одбрану Империје. Зато се морају смишљати мисије, мандати, глупе претње (попут наводне руске „окупације“ Крима) чак и лажи (попут Садамових наводних оружја за масовно уништење). Практично, мора се измислити, хранити и спровести читав општи наратив око нејасних и нетачних теза, као што су „неопходни народ“ или „кључна улога у очувању глобалног мира и стабилности“. У време Бушове агресије на Ирак, због наводног поседовања средстава за масовно уништење, његов сарадник Карл Роув је 2004. године објаснио механизам Империје: „(Сви) живите у ономе што се назива заједница заснована на стварности… верујући да решења произилазе из разумног истраживања препознатљиве стварности. То више не функционише у свету. Сада смо империја и, када делујемо, стварамо сопствену стварност. И, док проучавате ту стварност разумно, као што желите, ми ћемо стварати нове реалности, које можете изучавати, и тако ће се ствари решити. Ми смо глумци историје… и сви ви, остаћете да само проучавате оно што ми радимо“. Проблем је, једноставно речено, у томе што дубока држава и власт у сенци нису само постојање параинституционалних инфраструктуре и система, већ и системски поремећај ума и савести.

Шта сад? Дан после бомбардовања, отправник послова амбасаде Србије у Дамаску изјавио је – пренели сви домаћи медији – да Сирија не располаже бојним отровима и да је после споразума 2013. године предала залихе и постројења за њихову производњу уништила. У светлу бескичменог држања много моћнијих држава, наша дипломатија, а тиме и држава, стали су наспрам ширења лажи. Кад већ не можемо да учинимо више за очување међународног права и колективну безбедност, радује да смо за истину. Неоконзервативне силе у дубокој држави, као и неолиберали у власти у сенци, гурају у општи рат против Русије, али би да терет понесемо сви. Ако би било по њима, живот у миру може постојати само у ропству и олигархији глобалистичких корпоративних и бирократских интереса, а у супротном се постаје мета њихових медијских и војних напада. Пример иступа нашег дипломате осветљава да, иако немамо снаге да станемо отворено против поремећаја ума и савести, бар не могу да нам ускрате могућност индивидуалног вредносног опредељења за истину и добро.