ДРОБЊИЦКИ: Масовна контраофанзива глобалистичке елите креће у фебруару

Данас нас не чуди што се изнад Америке и Европе подигао антиглобалистички талас који је спрао Хилари Клинтон, Дејвида Камерона, Матеа Ренција, који је одвојио Велику Британију од Европске Уније, који је скршио и последњу наду италијанских центриста да ограниче пуномоћја парламента и који је уздигао Доналда Трампа на врх политичког Олимпа.

Напротив, крајем децембра 2016. чуди нас што се то није догодило раније.

Глобализација у данашњем евроатлантском извођењу није могла да не изазове законито незадовољство људи пре свега у самој евроатлантској заједници.

У своје време била је популарна теорија о такозваној златној милијарди – становницима развијених држава чији се капиталистички рај ствара за рачун претеране експлоатације сировинских додатака и држава-фабрика где плата радника у најбољем случају достиже 100-150 долара. А ван граница ове неравноправне симбиозе царују сиромаштво, глад и бесконачни ратови.

Управо тај дуги период звао се код нас глобализацијом.

Тумачење овог израза у ужем смислу подразумевало је светску доминацију Сједињених Држава зарад њихових сопствених националних циљева.

Доналду Трампу и његовим бирачима треба да се захвалимо на томе што од тих илузија није остало ни трага.

Да се ове године у САД председничка трка свела на класично супротстављање елитних политичара Републиканске и Демократске странке, ми бисмо до дан данас алтернативу глобализацији тражили било где, само не на Западу – у левичарским режимима Латинске Америке, у Кини, Вијетнаму и слично.

Другим речима: у земљама чије су се елите не само уплеле у глобализацију, већ су и ставиле своје веома релативно благостање у директну зависност од успеха глобалистичког пројекта.

Истина, Кина је постигла више, него, рецимо, Венецуела, међутим, управо економска конвергенција Кине и САД чинила темеље глобалне економије, исте оне, која је довела до деиндустријализације читавих држава у Америци и учинила ваздух у низу кинеских градова неупотребљивим за дисање.

Само се чини да је Русија увек стајала по страни и свим се снагама одупирала бату корака „врлог новог света“.

Чак и сада, када су се бирачи на Западу побунили против либерал-глобалистичког светског поретка, када је на место председника прекоокеанске суперсиле стао Доналд Трамп, минимум половина руске елите се још увек колеба – на чију страну да стане.

Можемо да разумемо такву сумњу. Она је условљена не само бригом о личном благостању. Ако антиглобалисти на Западу успеју у својој намери, ми ћемо се суочити са новим изазовима – таквима, какви у новијој историји још се нису појављивали.

Међутим, ако победе глобалисти, ако снаге такозваних западних популиста буду оборене, светска елита ће учинити све да њена победа буде дефинитивна.

Појмови „суверенитет“ и „национална држава“ увек ће бити „екстремистички“.

Хришћански и европски идентитет биће спаљени медијски-образовним напалмом, миграција са Блиском Истока и из Африке претвориће се из масовне у тоталну – нико други него Фарид Закарија недавно је признао да пристизање све нових миграната у Европу и САД није нус појава глобализације, већ инструмент за њено ширење.

Средња класа као и радничка класа биће уништене. То ће да прикажу као победу ефикасности над економским национализмом, односно глобалног тржишта над „опуштеним белцем“ који је неспособан да произведе конкурентан производ.

То ће у стварности да учврсти полуфеудални монопол транснационалних корпорација. Чак и најуспешнији локални бизнис откупиће транснационалне корпорације или ће тај бизнис бити стављен у неповољне финансијске и административно-пореске услове.

Тамо где миграција не одради своје, све локално ће бити дотучено роботизацијом и другим изумима четврте технолошке револуције.

Поларизујући неке, како би то код нас рекли, одредбе закона које су увели Барак Обама и Ангела Меркел, није тешко замислити како ће за беспилотне камионе и такси издвојити две трећине пута, и нарушавање простора за роботе кажњаваће се одузимањем дозволе за управљање аутомобилом.

Прилази дозвољеним тачкама за трговину намирницама, разуме се, биће резервисане за „прогресивне технологије“.

Никада нећемо сазнати да ли беспилотни аутомобили заиста ефикаснији и безбеднији од оних којима управљају људи – једноставно зато, што нико их неће стављати у једнаке услове. Као што се у САД и Немачкој не стављају у један ред нуклеарна и такозвана зелена енергетика.

Реална демократија де факто биће ликвидирана – елите ће се свим снагама потрудити да више не дозволе таква изненађења као што су Трамп и Брегзит.

Нико не сме да исказује „заразне бунтовне мисли“, на пример о томе, да осим „исправности“ и економских предности беспилотног транспорта, постоји и обавеза државе да се брине о запошљавању својих грађана.

Спречавање демократије биће, највероватније, постигнуто, као прво, преношењем најбитнијих одлука на ниво наднационалне бирократије, а као друго, подизањем либералног система вредности (укључујући мултикултуралност, самобитност, толеранцију, политичку коректност и остало) у ранг „посматрача за демократијом“, као што иранску демократију надгледа Корпус чувара Исламске револуције.

Лично бих желео да све што сам написао буде само претеривање. Али, авај! Левичарска либерална америчка, француска и немачка штампа пишу о томе отвореним текстом.

У фебруару 2017. глобалистичка елита почеће масовну контраофанзиву.

Како би јој се успешно одупрели „популисти“ треба пре свега да науче лекције из турбулентне и довољно успешне за њих политичке сезоне 2016. године.

Издвојићу четири.

Као прво, левичарска алтернатива за елитни корпоративни светски поредак показала се као бескорисна. Осим тога, практично су све левичарске снаге које су говориле о својој антиестаблишмент оријентацији предавале су се на милост глобалистима, када је борба постајала и сувише сурова и принципијелна.

Грчка партија СИРИЗА потчинила се диктату Европске Уније.

Берни Сандерс је у Америци викао са говорнице о „политичкој револуцији“, а на крају је подржао Хилари Клинтон и све до дана избора агитовао је за човека кога је раније називао „оваплоћењем једног процента“.

Представник аустријских зелених Александер ван дер Белен, који се позиционирао као независни антиестаблишмент кандидат на место председника, заклео се на верност бирократама из Брисела.

Левичари не поричу глобализацију и политичку коректност, ревносно штите права нелегалних миграната и мањинама као и пре сто година, спремни да руше цркву и породицу. При том се радују као деца сваком повећању пореза. Чак и ако такво повећање проузрокује губитак радних места.

Као друго, не треба мислити да ће се против антиглобалиста играти поштено. Осим тога, суверенитет избора биће поднет као жртва „контрареволуционарној сврсисходности“.

Руски хакери и лично Владимир Путин оптуживани су за мешање у америчку предизборну кампању. То је био покушај да се бирачи убеде да делују упркос законима њихових држава.

То није засметало Бараку Обами да агитује међу Британцима за очување чланства у ЕУ, плашећи бирачко тело тиме да ће се у случају Брегзита Уједињено Краљевство наћи „на крају реда“ у вези свих питања која се тичу сарадње са САД и светском заједницом.

У међувремену, у штампи се већ увелико прича о будућем мешању Русије у изборне процесе у Француској и Немачкој. Оптужбе глобалиста у вези са Кремљом се, врло вероватно, користе као оправдање за политичке репресије против „неподобних“ партија. Наравно, нико неће да шаље опозиционе политичаре у логоре, али административни и медијски притисак биће јак.

Најгора заштита од таквог притиска јесте корекција реторике и правдање. И напротив – најпоузданија заштита је појачавање акцената и показивање да антиглобалистичке снаге немају намеру да се потчињавају старим правилима игре.

Другим речима – радити оно, што је Доналд Трамп радио у Америци, а не оно што је у Аустрији пред поновљене председничке изборе радио Норберт Хофер.

Као треће, борба против глобализације не пориче међународно партнерство. Сарадња британских архитеката Брегзита са командом Доналда Трампа уродила је плодом. У неком тренутку се чак појавила нада за стварање својеврсне интернационале антиглобалиста.

Италијанске странке које су наступале на децембарском референдуму против владајуће странке са њеном реформом Сената и локалне самоуправе, такође су користиле помоћ британских колега. И победиле су. Док су Норберт Хофер и његова Слободарска партија Аустрије одбили подршку из иностранства. И, изгубили су.

У вези са тим Русија би требало да престане да се стиди свог учешћа у светској идеолошкој расправи.

Државни органи и функционери можда не би требало да обелодањују своју заинтересованост за овакав или онакав резултат туђих избора – не треба да се понашамо као Обама, међутим, руским невладиним организацијама нико не може да забрани да штите француску и немачку демократију. Све једно немају шта да изгубе – већ смо се „умешали“.

Четврта лекција је веома битна за нашу државу.

Највероватније, ниједна страна 2017. године неће да однесе дефинитивну победу.

То значи да ће већ на пролеће, након избора у Француској, почети нова економска трка. Могуће је да ће је пратити трговински ратови и сурови потези финансијске елите против „земаља-одметница“.

Развој унутрашњег руског тржишта, укидање штетних административних препрека за фармере и предузимаче и упрошћавање пореског законодавства које, благо речено, не помаже расту економије – све је то требало урадити јуче. Без тога ћемо сутра пропустити јединствену шансу коју су нам омогућили политички процеси на Западу.

Узгред речено, те процесе потребно је детаљно проучавати. Година 2016. постала не само година тектонских промена код наших партнера, већ и година једног од срамотних неуспеха руске међународне политикологије.

Не ради се о томе да је мало ко предвидео Брегзит и победу Доналда Трампа. Због недостатка циљних истраживања, ми смо преспавали тренутак када је Русија почела да заузима важно место у западној електоралној политици (у Европи и САД о нашој држави почели су озбиљно да причају још до „мешања“). И нисмо успели да правилно одреагујемо на ову битну промену.

Ако је 2016. година била према нама благонаклона, то не значи да ће нам и долазећа 2017. опростити наше „зевање“ проузроковано обичним недостатком сазнања о ономе што се дешава у свету.

Уосталом, упозорен значи – наоружан.

Тагови: Дмитриј Дробњицки, ЕУ, Избеглице