Драгомир Анђелковић: Споразум о „нормализацији” и порука из Братиславе

Министарство спољних послова Словачке ових дана се изјаснило у вези са актуелним захтевом наше сецесионистичке покрајине да отпочне процес њених ЕУ интеграција. Он је условљен тиме да Косово прихвате као независну државу све, баш све, чланице те заједнице европских држава. Стога, од великог значаја је да се чује какав је сада став по том питању оних држава које раније нису прихватиле косовски сепаратизам. Ако је непромењен, Албанци са Косова и Метохије немају основа ни да маштају о уласку у Европску унију или НАТО (где исте земље, са изузетком Кипра који није члан тог западног војног пакта, не признају Косово). У супротном, ми морамо да будемо свесни да би наше позиције у вези са одбраном територијалног интегритета биле урушене. Исто тако, дужни смо да јасно кажемо ко би за тако нешто био крив.

Братислава је исказала какав је њен став по питању Косова јасније од Мадрида или Атине, државних средишта која су се већ огласила. Словачка позиција је дефинисана на следећи начин: „Као што смо рекли и више пута понављали, став Словачке према тзв. Косову заснива се на декларацији Националног савета Републике Словачке из 2007. Свака промена словачке позиције о том питању зависиће од нормализације односа Београда и Приштине”. Недвосмислено је потврђено да Словачка неће одустати од своје досадашње политике по питању Косова, ако то претходно не учини Србија, као његова матична држава. Али ако то она уради – што би Словаци били већи Срби од Срба?

Све то дефинитивно потврђује колики је значај тзв. „Споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине”, на чијем закључивању, на овај или онај начин, толико инсистирају Вашингтон и Берлин. И уопште није од пресудног значаја, као што се у нашим провладиним медијима и иступањима Вучића представља, да ли ће он садржати обавезу Београда да прихвати улазак Приштине у Уједињене нације. Битно је нешто друго: да ли ће власти Србије пристати на међународни свеобухватни споразум о „нормализацији односа”, којим се Косово у статусном смислу третира као ентитет равноправан са Србијом. То већ само по себи значи да га Београд имплицитно прихвата као „независну државу”.

Амерички реализам

Сви досадашњи споразуми око Косова на које је официјелни Београд пристао, колико год да су били штетни јер су довели до напуштања низа наших позиција на косовско-метохијском терену, ипак имају технички карактер. Много тога су српске власти препустиле Албанцима „на парче”, доводећи и Србе на северу Косова у ситуацију која све више подсећа на ону која постоји на „југу” покрајине, али на међународно формализован начин нису прихватиле редефинисање статуса Косова. Зато се током 2022. године – када је Западу у контексту „украјинске кризе” постало посебно битно да стави тачку на косовско питање и тако покуша да избије Москви аргумент да је НАТО разорио међународни правни поредак – од њих појачано тражило да ураде по моделу „две Немачке”, који је још 2007. понудио Волфган Ишингер. Он подразумева наше пуно de facto прихватање косовске сецесије.

То је срж немачко-француског плана који је уручен Београду. Иза њега је номинално стао и Вашингтон. Међутим, Американци су свесни да захтев Берлина и Париза да Београд у потпуности нормализује односе са Приштином, тек без de jure признања у првој фази али уз прихватање да Косово добије место у УН, није реалан. Руска Федерација се у садашњим околностима, ни када би Србија на то понижавајуће пристала, не би сагласила да Приштина добије столицу у кровној међународној организацији. Друго, то би била црвена линија преко које већина грађана Србије не би мирно прешла. Оно што се манипулацијама прикрива постало би јасно видљиво, те би дошло до експлозије незадовољства које би могло да угрози унутарполитичку конструкцију у Србији на коју се САД ослањају. Знајући све то, прагматични вашингтонски стратези су спремни да сведу своје захтеве на оно што је у овом моменту, како сматрају, реално. Тако обављају велики део жељеног посла већ данас, и стварају основ да га у целини окончају у повољнијим околностима.

Због тога ће Американци издејствовати да ЕУ током 2023. понуди Београду и Приштини модификовани модел за регулисање међусобних односа. Циљ САД је да Београд и Приштина што пре потпишу начелни „Споразум о нормализацији односа”, који би обухватио, тек уз извесна додатна прецизирања, све што је до сада већ договорено (а довољно је сетити се само оних уступака које је Београд учинио почетком новембра 2022. у Берлину, којима се у домену личних докумената, диплома, кретања радне снаге, наша сецесионистичка покрајина Косово ставља у истини ниво са државама региона). То би било допуњено још давањем наше разрађене сагласности (оквирна је већ дата) да Косово – по моделу који је важио за Србију и Црну Гору док су биле у државној заједници – иде ка у ЕУ посебним колосеком. Коначно, Београд би се сагласио са свим потенцијалним безбедносним аранжманима који би, наводно, унапредили регионалну сигурност и безбедност Срба на Косову и Метохији.

То би од стране Запада убрзо било протумачено као прихватање НАТО интеграција Косова (окупациони НАТО маскиран у „мирови” КФОР, како нам се упорно поручује од стране државног врха, уз све мане наводно је једини гарант безбедности Срба на просторима наше јужне покрајине). А Шпанија, која је кључна брана за тзв. евроатлантске интеграције Косова, заједно са Словачком и другим чланицама НАТО које га нису признале, у првом кораку би прихватила продубљивање сарадње западне алијансе са Приштином. У другом би – тумачећи „Споразум о нормализацији” као de facto признање Косова од стране Србије, упркос томе што се не односи на место Косова у УН, – у de jure виду формализовала своје односе са приштинском лажном државом.

Манипулисање Србијом

Тако би Косово за ЕУ и НАТО у целини постало „независна држава”, и биле би отворене капије за његов улазак у редове тих организација. У НАТО брзо, у ЕУ једног дана, али како год било, досадашња позиција Србије (позерска или стварна) у вези са одбраном Косова, била би потпуно девастирана. Међународни „Споразум о нормализацији односа са Приштином”, без обзира на финесе у садржају, сам по себи би за Србију представљао потписивање косовске капитулације.

Вучић то добро зна и зато сада, када је на корак од тога да ове 2023. прихвати по нас катастрофални косовски расплет, већ неко време интензивно повлачи припремне потезе како би то, како се нада, прошло са што мање последица по њега. Народ се хистерично плаши могућим ратом, али и страховитим економских тешкоћама (које су због глобалних кретања много реалније од првог).

Патетично се изазива сажаљење у односу на председника Србије, пласирањем прича о томе да је (по ко зна који пут) могао да буде жртва атентата или да је његова породица од некога (Албанаца, криминалаца, политичких опонената) угрожена. Блате се сви они који нису спремни да прихвате дизање руку од Косова или би то могли да искористе за јачање своје позиције. И, кончано, суштински дефетизам на косовском плану се „покрива” интензивним демонстрирањем позерског патриотизма – гле парадокса – у вези са Косовом и на другим пољима.

Чекајући ерупцију

Наизглед је охрабрујуће што је Београд коначно – после бројних најава да ће то учинити, али и трагичних оклевања да тако поступи – обелоданио списак земаља које су у претходним годинама опозвале признања Косова. Но, то се догодило баш у исто време када је Братислава недвосмислено рекла да ће признати Косово тек онда када то у de facto виду, потписујући „Споразум о нормализацији односа са Приштином”, учини Београд. Јасно је да ту по њега непријатну поруку Вучић покушава да засени користећи најснажнија омамљујућа средства која има. Још није дошао тренутак да отворено одигра фатални „косовски плес”, али се за њега, свестан да га „западни пријатељи” сада усиљено притискају, несумњиво убрзано спрема.

Да ли ће се и одлучити да га изведе зависи од његове коначне процене шта је по њега опасније: све јачи лично-партијски притисци Запада на њега и његово окружење (о томе се пре ради него о притисцима на нашу земљу, које ипак не треба занемарити) или реакција Србије. То ни он још не зна, али зна, као што то знају и у Мадриду, Атини или Братислави, да промена њиховог става према Косову (и последично омогућавање Американцима да коначно реализују оно што желе) зависи од њега. Ако прихвати „Споразум о нормализацији односа са Приштином” – ко год да га номинално потпише – признао је Косово у име оних чланица ЕУ и НАТО које то још нису учиниле, чиме би буквално пакленим копљем пробò преостале српске националне интересе на Косову и Метохији и шире.

С обзиром на последице, то није лако учинити ни ономе чији лични прагматизам скоро да нема границе. Нико не жели да у историју уђе у складу са народном представом о Вуку Бранковићу. Али ће и то Вучић прихватити ако не буде јасно да ће доћи до ерупције српског вулкана. Историја за историју. О њој мисле истински државници. Дневнополитичким играчима најважнији је краткорочни и средњорочни ефекат. Али у вези са њима, Вучићу одјекују речи Абрахама Линколна: „Можете варати неке људе све време и све људе неко време, али не можете варати све људе све време”. Зато разним испитивањима пулса јавности покушава да установи – да ли ће већи део Србије прихватити да буде преварен, а ако неће да ли ће бити спреман да се активно супротстави превари у вези са Косовом. Од тога зависи шта ће урадити.