ДОК НАТО ЗАСТРАШУЈЕ ЕВРОПУ РУСКИМ ТЕНКОВИМА: „РУСИЈА не започиње ратове, ОНА ИХ ОКОНЧАВА!“
НАТО застрашује Европу „руским тенковима“ и поновним нападом на Немачку. Међутим, слика некадашње руске војске и модерне руске војске је данас знатно различита, пише The Saker.
Пре свега, треба напоменути да је руска војска данас фокусирана искључиво на одбрану руске територије. Ако се присетите Хладног рата, Совјетски савез је садржао и неколико офанзивних елемената:
1) Војна контрола читаве источне Европе као „тампон зоне“ која ће држати САД и НАТО подаље од граница Совјетског савеза.
2) Званична идеологија комунизма која је била месијанска и глобална у својим циљевима (мање или више, зависно од тога ко је био на власти).
3) Практиковање глобалног противљења Америчком царству свуда на планети било на технички, политички, финансијски, научни или војни начин.
Русију данас те ствари не интересују. Штавише, Русија је одбацила месијанске аспекте комунизма и данас се ослања искључиво на интерне социоекономске проблеме. Русија нема ни жељу ни средства да троши своје ресурсе на далеке територије које не доприносе њеној одбрани.
Оно што је јако важно напоменути јесте да је Русима доста царства. Од Петра I до Горбачова, Руси су прошли кроз зној, сузе и крв како би одржали царство које заправо ништа није донело руском народу осим што их је осиромашило и учинило омраженима свуда у свету. Руси највише од свега желе да буду нормална, богата и поштована држава, а не глобална суперсила.
Страшно је и помислити на све те силне државе које је Русија ослободила а које данас не показују према њој ни трунку захвалности већ без имало размишљања постављају оружје НАТО-а против Русије на својој територији. Класичан пример тога су Бугарска, Румунија и Грузија.
Иако су руске оружане снаге релативно мале, нарочито када се узме у обзир одбрана највеће државе на планети, оне су прилично способне. Русија укупно има 800.000 војника, што је чини петом у свету по броју војника.
Наравно, ова бројка постаје још бесмисленија ако замислимо сценарио у ком се сваки руски војник од Калињинграда до Камчатке истовремено бори против једног истог непријатеља. Зато је руска територија подељена на пет одвојених војних округа: источни, централни, северни, западни и јужни. Сви они одговарају командама ових округа, које одговарају директно врховној команди у Москви.
У САД не постоји ништа еквивалентно руским војним окрузима, мада постоје такозване „уједињене команде“. Такође, САД поседују преко 700 војних база широм света помоћу којих су де факто претворили државе у колоније или протекторате који морају да сарађују са САД ако желе да опстану.
Треба узети то у обзир када се посматра руска операција у Сирији.
Када су се појавиле прве гласине о руској интервенцији, многи су рекли да ће Руси ослободити Сирију, изазвати НАТО и поразити ИД. Тада сам покушавао да објасним свима да „Руси не долазе“, али моји коментари нису примљени са ентузијазмом. Руска војска јесте ушла у Сирију, али није учинила све оно што се од ње очекивало. Заправо, она је послала свега 50 авиона и помоћно особље.
Међутим, та мала групица војске је постигла много више него што је било ко очекивао, укључујући и мене. Шта се овде тачно догодило? Да ли су Руси урадили све што су могли или су се уплашили и спровели мање амбициозну мисију него што су првобитно планирали?
Да бисмо то објаснили, морамо се осврнути на праве способности руске војске.
Као прво, Русија поседује велики број далекометног оружја и њени пројектили могу да погоде било коју тачку на планети, а њени бомбардери могу да лете хиљадама километара.
Постоје два главна начина за пројектовање моћи: заузимање територије или онемогућавање непријатељу да заузме исту. Први захтева слање копнене војске, док други захтева само ваздушну супериорност.
Шта мислите, који начин Русима више одговара?
Руске ваздушне снаге су знатно супериорније од америчких и у тактичком и у механичком смислу, мада су стратешки ограничене.
Зато је модерна руска војска фокусирана углавном на дефанзивне операције и контраоперације.
Путин је знатно ризиковао са руском војном базом у Хмејмиму, али је резултат био позитиван и остварен је неизмеран успех.
Да ли би понуда Ирана за коришћење авио базе Хамедан унапредила руске способности?
И да и не. Да, зато што ће Руси моћи ефикасније да користе своје Ту-22М3 и не, зато што то у суштини не мења регионалну равнотежу моћи нити омогућава Русима да пројектују своје снаге у Сирију. Простим речима, Русима треба још пуно година да остваре оно што су Американци постигли са „Пустињским штитом“.
Заправо, такве операције су далеко од руске војне доктрине и Руси немају никакву намеру да развију тако нешто. Постоји добар разлог зашто се Англоционистичко царство распада – зато што је јако скупо одржавати га. Руси су на тежак начин научили ту лекцију у прошлости.
Постоје велике предности у руском ставу, а главни је тај што имају прилику да се боре на сопственој територији и у складу са својим способностима. Управо оно што ограничава руску војску чини је и јачом. То практично значи да нагомилавање војске НАТО-а на руској граници нема никаквог смисла и не прави никакву разлику јер Русија увек може да поведе знатно већу војску на својој територији него САД и НАТО.
Наравно, САД и НАТО су свесни тога. Они ту реалност скривају иза чудног акронима А2АД, који у преводу значи „негирање приступа области“. Према наводима америчких стратега, Русија, Кина, па чак и Иран намеравају да искористе А2АД стратегију против САД. То простим речима значи да ће свака од ових држава да брани своје границе како зна и уме од америчке ароганције.
Срећом по остатак света, Америка може само да гледа и плаче и сакрива ту чињеницу од свих осталих. Тако долазимо до Украјине.
Ако баците поглед на мапу, видећете да се Украјина налази у зони Русије у којој она може да делује. То наравно не значи да Русија жели или треба да нападне Украјину, већ да је способна за тако нешто и да би се Запад прилично намучио да спречи тако нешто.
Уистину, такав сценарио постоји само у умовима западњачких пропагандиста. Чињеница да обе стране поседују далекометна нуклеарна оружја чине тај сценарио још мање вероватним.
Рат пуних размера између САД и Русије би трајао можда недељу, две и укључивао би и конвенционално и нуклеарно оружје са обе стране, а копнена војска и тенкови вероватно не би имали никакву улогу.
Дакле, ако „Руси не долазе“, то значи да се они у Украјини већ налазе. При томе не мислим на слање опреме или добровољаца, већ на чињеницу да је Украјина, а нарочито Донбас, толико близу руске границе да је готово немогуће да их Русија не заузме уколико се на то одлучи. Наравно, то не значи да ће она то урадити, већ да је одбрана Украјине од Русије путем НАТО-а чиста будалаштина.
Уколико би украјински нацисти и успели да заузму Донбас неким чудом, њих би руске снаге истог момента уништиле. Путин је јасно дао до знања да неће дозволити геноцид у Новорусији иако не намерава војно да интервенише у Украјини. Заправо, то се и догодило у јулу 2014. године када су за само 2 минута у потпуности уништена два украјинска механизована батаљона.
Као што је већ навелико познато, једини циљ украјинских нациста је да покрену руску интервенцију у Донбасу. Међутим, помисао да ће они икада заузети Донбас или Крим уз помоћ САД и НАТО-а је потпуно апсурдна.
Неким људима је јако тешко да схвате да Русија није нови Совјетски савез и да није антиамерички настројена. Зато треба изнова и изнова понављати да модерна Русија не жели да буде царство нити глобални претендент англоционистичкој хегемонији над нашом планетом. Шта онда Русија жели? Русија просто жели да буде суверена и слободна држава. Међутим, у свету којим управља Англоционистичко царство, то није баш лако изводљиво.
Уколико би Русија могла да се ослободи од царства, то би значило постепени крах глобалне доминације царства јер би и друге државе следиле њен пример. Прва би се Русији окренула Европа, чији би губитак означио крај Англоционистичког царства. Зато је данас и покренута тако јака русофобна пропаганда.
Циљеви Русије су прилично прости:
а) војно: да преживи (одбрамбена војна доктрина)
б) економски: да постане суверена (да уклони пету колону из власти)
ц) информациони: да дискредитује и делегитимизује политичке и економске основе Царства.
Не можете добити рат тако што ћете се борити против непријатеља у игри у којој је он јачи. Морате му наметнути ратовање у ком сте ви јачи. Управо тако Русија размишља.
Има пуно оних који ће замерити Русији што није ослободила Украјину од нацистичке хунте, што није у потпуности решила проблем у Сирији и што је у добрим односима са Тел Авивом. Ствар је у томе што је Русија још увек доста слабија од Англоционистичког царства. Такође, јако је мали број држава које би стале на руску страну у случају угрожавања њених интереса. Знате ли колико је држава признало Абхазију и Јужну Осетију поред Русије? Само Никарагва, Венецуела и Науру. Чак ни Сирија се није удостојила да то учини.
Рат између Царства и Русије ће бити дуг и неизвесан, али, као што каже стара руска изрека: „Русија не започиње ратове, она их окончава“. Папство се борило против Русије 1.000 година. Крсташи су се борили скоро читав век. Шведска се борила 21 годину, Наполеон свега пар месеци. Краљица Викторија, Наполеон III и Абдулмецид I су се борили 3 године.
Кајзер Вилхелм II се такође борио 3 године. Троцкисти су се борили читаву деценију, Хитлер 4 године, а јеврејски гангстери 9 година. Сви су они на крају поражени, а Русија је сваки пут озбиљно пропатила.
Овога пута руски лидери имају другачију стратегију и труде се да не дају Западу изговор за војни сукоб. Та стратегија је до сада била прилично успешна.
Тагови: НАТО, Рат, Русија, Совјетски Савез
