ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: Блер је далеко од Хага

Након 2,6 милиона речи у извештају Чилкотове комисије постају јасне грешке британске власти која је послала војску у Ирак, наводи немачка штампа која разматра и питање да ли би бивши британски премијер Тони Блер могао да одговара као ратни злочинац.

Велика Британија је дуго чекала на извештај тима под вођством дипломате Џона Чилкота, преноси Дојче веле. Оно што је Чилкот јуче представио у Лондону разорило је сва објашњења која је о нападу на Ирак до сада давао бивши премијер Тони Блер и елита којом је био окружен.

Чилкот је закључио да је Британија 2003. кренула у рат у Ираку пре него што су исцрпљене могућности мирног разоружавања.

Према оцени Дојче велеа, тадашњи премијер Блер морао је да доведе у питање тврдњу да режим Садама Хусеина поседује оружје за масовно уништење – то је био главни повод за интервенцију, а испоставио се као чиста лаж.

Уз то, последице инвазије на Ирак биле су потцењене упркос јасним упозорењима. У разговорима са више од сто сведока утврђено је да су чак и правници британске владе видели инвазију као кршење међународног права.

Извештај открива да је у јулу 2002. Блер тадашњем америчком председнику Џорџу Бушу млађем обећао: „На твојој сам страни, шта год да се деси.“

Десило се да су уместо мира и демократије у Ираку завладале побуне, грађански рат, тероризам. Хаос је однео стотине хиљада жртава. Након представљања извештаја, Блер више није деловао убедљиво – видно потресен рекао је да је одлука за рат ипак била добра и да је свет боље место без Садама Хусеина. За све грешке ће, без изговора, преузети одговорност. Представљање извештаја пратили су протести грађана и породица палих британских војника.

„Овде има само један терориста и то је Тони Блер“, рекла је сестра једног страдалог.

Мителдојче цајтунг из Халеа закључује да је Блер један од криваца што је Ирак гурнут у хаос без перспективе и што је „диктатура Садама Хусеина замењена нестабилном креацијом у чијим великим деловима Исламска држава шири своју тиранију“.

Другачије пише конзервативни Велт који наводи да је „сулуда тврдња да би Ирак данас био стабилнији и мирнији само да је деспотима попут Садама допуштено да терају по старом“.

„Заправо су такви деценијама систематски уништавали све темеље цивилизованог и хуманог уређења. Они су били ти који су одгојили џихадистички тероризам како би га искористили у своје сврхе. Метода функционише до данас, као што показује заједничка игра Асадовог режима и Исламске државе у уништавању умерене реформистичке опозиције. Стога је Блер у праву када признаје грешке, али се не извињава за свргавање Садама. С овим кољачем свет извесно не би био боље место“, оцењује Велт.

Минхенски лист Зидојче цајтунг износи критику да се Чилкотов извештај завршава тамо где би заправо требало да почне.

„Политички суд о инвазији давно је донет па вредност новог британског извештаја лежи само у његовом званичном карактеру. Он се завршава тамо где би могло да постане непријатно за Блера: код питања кривично-правних консеквенци. Џон Чилкот, који је водио комисију, није мистификовао свој задатак, од почетка је говорио да његов посао није да доноси судске пресуде, да за то постоје судови. Истина, Велика Британија је правна држава, а ако јој баш и није до кривичног гоњења, постоји Међународни кривични суд међу чије осниваче спада и Британија“, сматра минхенски дневник.

Дневник пише и да је „упркос оправданом огорчењу због политичких грешака које су поплочале пут рату, потребно разјаснити ствар са могућим правним оптужбама“.

„Чилкотов извештај не доказује да је Блер кренуо у рат са знањем да је он противправан. У извештају само стоји да је правна основа за инвазију све само незадовољавајућа. То је исказ који је све само не задовољавајући, али индиције не показују више од тога. Ниједан суд још није изнео доказе који би потврдили кривично-правну релевантност ствари. Не може се британској држави пребацити да избегава гоњење правних непочинстава током инвазије. Још увек истраживачки тим од 145 људи по правним критеријумима претреса извештаје о убиствима, злостављањима и мучењу и могуће случајеве предаје правосуђу“, наводи Зидојче цајтунг.

Левичарски лист Нојес Дојчланд пише да итекако има основа да се Блер нађе пред судом, јер је као „верни вазал“ Џорџа Буша кренуо у поход без мандата УН, поход који је „легитимисао масном лажи о оружју за масовно уништење у рукама Садама Хусеина, а онда дестабилизовао свет без концепта за послератни период“.

„Оправдана је бојазан да ће још дуго потрајати пре него што коначно један западни државник пред судом у Хагу буде суочен са својом политичком и правном одговорношћу за насиље и збегове – као ратни злочинац“, пише овај дневник.

Берлински Тагесцајтунг о томе има нешто другачији став и наводи да би „наравно, многи противници рата били задовољни тек ако Тони Блер лично заврши на оптуженичкој клупи неког међународног трибунала“.

„Али фиксација на освету не нуди одговор на основно питање око којег се тако загрижено свађало: под којим околностима је неопходно умарширати у једну суверену државу? Тони Блер и Џорџ Буш су пре тринаест година на ово питање одговорили на свој начин – историја им није дала за право. Још не постоји другачији одговор који би све задовољио. Чилкотов извештај барем омогућава да се у потрагу за тим одговором крене паметније“, пише лист.

Франкфуртер алгемајне цајтунг такође бележи да Чилкотов извештај носи важне поуке.

„Извештај има поенту за британску политику: више не би требало да прецењују своју позицију у свету. Премијер Блер је очигледно мислио да може да утиче на Џорџа Буша. За своју подршку војној акцији он је најпре побројао низ услова, између осталог и мандат УН. На крају га то више није занимало. Тако је на страни Америке кренуо у борбу за коју његова армија није била опремљена. Уколико нешто слично икада некоме падне на памет, надајмо се да ће они који доносе одлуке утувити поруку овог извештаја: пре почетка, мислите шта ће бити на крају“, закључује дневник.

Тагови: Дојче веле, Тони Блер, Хашки трибунал