Ђекина култура сјећања: Сребреница добија почаст, српске жртве остају непризнате

Фото: Мнистарство људских и мањинских права

Фатмир Ђека и његово Министарство људских и мањинских права вредно припремају уредбу: 11. јул ће бити Дан сјећања на жртве у Сребреници. Честитамо – институционално признање боли, али боли ли оно довољно? Јер, док се министарство уредно стара о једној страни, српске жртве из ратова деведесетих остају, као да их уопште није било.

Погледајмо мапу страдања: Братунац, Шкробари, Градачац, Војковићи у Републици Српској; Книн, Бенковац, Обровац и многа мала села у Републици Српској Крајини. Ту су Срби били изложени масовним нападима, убистима и протеривањима – али за њих нема дана сјећања, нема уредбе, нема институционалног признања. Чак ни једног апела који би министарство озбиљно узело у обзир.

Док Ђекино министарство с поносом шаље иницијативу Влади, српске породице остају на маргини сећања. Као да је српско страдање мање вредно, као да није „довољно међународно“ или „прикладно резолуцијама“. Једна страна добија државно признање, а друга остаје у сенци заборава – што је, ево искрено, помало срамотно за ресор који се зове „људска права“.

Истина је једноставна: права истина није у селективном памћењу, него у признавању страдања свих. Ако је Црна Гора озбиљна у култури сјећања, ако је ђекино министарство озбиљно у својој функцији, онда је ред да се прогласи дан сјећања и за Србе из Братунца, Шкробара, Крајине и свих места где су цивили страдали.

Док се 11. јул ближи и Сребреница добија свој дан, питање остаје: хоће ли икада постојати дан за заборављене жртве, или ће ђека и његови чиновници наставити да воде уредбе по принципу „једна страна вреди више“? Истина и правда то не би смеле дозвољавати.