ДЕСЕТ ЗАВЕРЕНИКА: Америчко тајно упутство за рушење Путина

Под покровитељством утицајног америчког листа „Политико“ недавно је формирана елитна група стручњака за међународну безбедност са циљем да израде стратегију како да се „укроти“ руски председник Владимир Путин и заштити слободни свет од „руске претње“.
Тај „кабинет министара ’Политика‘“, који је формиран тако да при одређеним условима добије пуномоћ реалне власти, састоји се од десет стручњака, чија експертиза изузетно прецизно осликава какве је „оријентације“ најутицајнија западна елита, наводи у ауторском чланку Иван Данилов, оснивач блога „Кримсон алтер“.

„Кабинет из сенке“ чине Џон Негропонте — бивши директор америчке националне обавештајне службе, Еми Поуп — бивша саветница америчког председника за националну безбедност, Фабрис Поатје — бивши руководилац одељења за планирање НАТО-а, Александар Вершбоу — бивши амбасадор САД у Русији, Џејн Лут — бивша заменица министра унутрашње безбедности САД, Евелин Фаркас — бивша заменица министра одбране САД, Ден Фрејд — бивши заменик државног секретара САД за односе са Европом, Џејн Хартман — директорка Центра Вилсон, Кристоф Хојсген — стални представник Немачке при УН, и Александар Квасневски — бивши пољски председник.

Ти утицајни представници америчке политичке елите, међу којима су се нашли и два представника европске политичке елите, истакли су две основне тезе — да је Русија геополитички непријатељ број један, за разлику од Северне Кореје која је ништавна и Кине која представља својеврсног непријатеља из будућности, али и да је Путинова власт, као и власт саме Русије, слабија него што се чини, те да се та слабост пројављује у Украјини.

Сам план за „укроћивање“ Путина, према мишљењу те десеторке изгледа овако:

1. Запад ни у којем случају не сме да препусти Украјину Русији. Неопходно је очувати контролу над макар одређеним делом Украјине, а ако је могуће — над већим делом земље.

2. Тај део Украјине који остане под ингеренцијом Запада потребно је демократизовати и „вестернизовати“.

3. Приморати Европску унију да се запита како би то нови статус Украјине изгледао, будући да је јасно да та земља никада неће постати пуноправна чланица, већ је неопходно измислити нешто попут „млађе“ или „придружене“ чланице.

Како тврде стручњаци, тај план би требало да буде довољан да се уруши кредибилитет и легитимитет Путина, како би се руски народ замислио зашто Русијом управља ауторитарна власт која спроводи клептократију, док се Украјина успешно „вестернизује“.

Тај план, према оцени аутора блога, заснива се управо на томе да руски народ почне да завиди успесима „вестернизованих“ Украјинаца и пружи отпор Путину у кључном моменту, који ће уследити приликом наредних председничких избора у марту 2018. године.

„Иако нисам социолог, моја слободна процена је да је тај план осуђен на пропаст — руско друштво упорно одбија да завиди Украјини, док је опште расположење у народу такво да на ту ’вестернизацију‘ Украјинаца гледа са гађењем и жаљењем“, истиче Данилов.

Истовремено, „кабинет из сенке“ практично признаје да Русија постепено побеђује у информационом рату, као и да САД одбијају да се понашају као лидери слободног света, те да је за то крив актуелни председник Доналд Трамп.

Међутим, у целокупном извештају појављује се и једна здраворазумска мисао — једини начин да Русија и Запад изађу из врзиног кола у којем се налазе јесте да Путин започне модернизацију руске економије, што ће захтевати имплементацију западне технологије, пише Данилов. Шанса да се то покрене, сматра стручњак, указаће се управо на пролеће 2018. године, уочи самих избора у Русији, и тада ће бити неопходно максимално активно вршити притисак на Путина.

Данилов истиче да је то, како год да звучи, заправо добра вест, јер показује слепило утицајне западне елите, будући да је модернизација руске економије већ покренута и то од стране руског председника лично.

„Наши противници на неки волшебни начин нису у стању да увиде да је Русија са великим успехом решила питање ограничења увоза развијањем домаће производње, да је реализовала многобројне пројекте Националне технолошке иницијативе, формирала читаву мрежу дечијих технолошких паркова, а не треба ни занемарити успехе руских младих научника и програмера“, подвлачи аутор.

Истовремено, о давању одређених уступака у замену за западну технологију не треба ни говорити, оцењује он, с обзиром да Русија већ дуже време сву неопходну технологију директно купује од западних компанија или преко азијских посредника и то без икаквих геополитичких условљавања.

„Вероватно ће у будућности стручњаци тог тима кукати да Русију опет нису успели да убеде да је трансформација те земље у америчку колонију обавезан услов технолошког процеса, али засигурно им неће бити јасно како то да управо ти вестернизовани Украјинци са тугом и завишћу гледају на Русе, а не обрнуто“, закључује Данилов.