Дан после Брегзита: Ко је највећи губитник „трагичне геополитичке катастрофе“?

Коначно се и то догодило. Три и по године после референдума на којем је гласала за одлазак, Велика Британија је од поноћи 31. јануара 2020. престала да буде чланица Европске уније. Што значи да најважнији део Брегзита заправо тек следи, јер сада је начињен само први корак у непознато…

Осим што су и иначе већ заустављене, европске интеграције Брегзитом су и дефинитивно постале (делимична) дезинтеграција. Уједињено Краљевство мораће да потражи нову улогу у свету, а свет ће се, почев од трансатлантских односа Европе и Америке, суочити са другачијом Европском унијом, другачијом већ и стога што у њој неће бити британског утицаја какав је до сада постојао.

Одушевљење Мајка Помпеа

У формалном смислу, у поноћ је окончан процес који је фактички отпочео у запањујућој ноћи 23. јуна 2016, када је пребројавање гласова показало да је готово 52 одсто Британаца, танка, али довољна већина, гласало за излазак њихове земље из бриселске уније. Уследили су дугачки, заморни и често неразумљиви преговори о условима изласка.

Дан Брегзита, ипак, не значи да је с преговорима завршено. Већ 1. фебруара отпочиње транзициони период од 11 месеци, током којег ће Велика Британија наставити да примењује бриселску регулативу све док, до 31. децембра ове године, не буде договорено како ће убудуће изгледати односи Лондона и Брисела.

Међутим, политички гледано разлаз се догодио. И „ја мислим да је то фантастично. Мислим да је то фантастично за Сједињене Државе. Мислим да је то фантастично за Уједињено Краљевство“, готово да је ускликнуо амерички државни секретар Мајк Помпео када је допутовао у Лондон непосредно уочи Дана Брегзита.

А опет, указује „Вашингтон пост“, то не значи и да ће се обистинити наде заговорника Брегзита да ће британским изласком из Европске уније с лакоћом бити ојачан „специјални однос“ Лондона и Вашингтона. Штавише, наводи се, „само је питање времена када ће се окончати медени месец између (председника САД) Доналда Трампа и (премијера Велике Британије) Бориса Џонсона“. А сигнал упозорења представља овонедељна одлука Џонсонове владе да кинеској компанији „Хуавеј“, упркос снажном америчком противљењу, омогући „ограничен, али ипак водећи“ приступ 5Г мрежи у Британији.

Окови империје

А ту је и питање будућег политичког односа Лондона и Брисела. Док „Британци планирају прославу Брегзита достојну потлачене колоније која се ослободила окова империјалистичке владавине“, указује „Блумберг“, у Бриселу преовлађује „озбиљност као на сахрани“. Јер, сматра холандски министар финансија Вопке Хукстра, Брегзит је „трагична геополитичка катастрофа“. Већ и зато што ће се Лондон и бриселска унија убудуће надметати за позиционирање у глобалним оквирима и тек им, наводи „Блумберг“, предстоји „стварна подела по питањима трговине и геополитике“.

А европска комесарка за конкуренцију и дигитално друштво Маргарета Вестагер упозориће на све то и да ће „француско-немачка осовина Европске уније штуцати без Британаца“, јер је „британска енергија помагала Паризу и Берлину да раде заједно“.

Па стога оснивач „Стратфора“ Џорџ Фридман упозорава да, после Брегзита, Европској унији прети и даља фрагментација.

Како ће Брегзит утицати на све ове процесе? Шта ће његово формализовање значити за односе у троуглу Лондон-Вашингтон-Брисел? И шта ће ова „трагична геополитичка катастрофа“ значити за укупне односе у свету?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали аналитичар Бранко Павловић и др Милош Јовановић, доцент на Катедри за међународно право и међународне односе Правног факултета у Београду и председник ДСС-а.

Политика Брегзита

„Процес изласка Велике Британије из ЕУ потрајао је овако дуго превасходно из политичких, а не правних разлога, будући да Члан 50 Уговора о ЕУ доста јасно, иако релативно штуро, описује процедуру иступања из Уније“, објашњава Милош Јовановић. „Узрок оволиког отезања лежи у дугом противљењу естаблишмента како у самој Британији, тако и у Бриселу, да прихвати резултат референдума који нико није очекивао.“

Мишел Барније, главни преговарач Европске уније у процесу Брегзита, каже да је ово „ситуација у којој обе стране губе“. Насупрот томе, актуелна администрација у Вашингтону због Брегзита изражава неприкривено задовољство.

„Док је Запад остваривао успехе, оваквих тензија на релацији Лондон-Брисел-Вашингтон није било. Тако да се у садашњој ситуацији преламају много дубљи односи и процеси“, напомиње Бранко Павловић, који предвиђа „склапање трговинског споразума између Велике Британије и САД, макар оквирног пре новембарских председничких избора у САД, али и јачање француске преговарачке позиције унутар ЕУ у односу на Немачку, због страха свих преосталих чланица ЕУ од претераног утицаја Немачке. Британија пак неће све ставити на карту својих односа са САД, већ ће настојати да изгради и стратешке односе са Кином, из простог разлога што без тога не може да рачуна на одрживи економски развој.“

Француско-немачки проблем

Брегзит, као први случај обртања процеса европских интеграција, са собом носи велику симболику, али не само то јер, како указује „Блумберг“, Велика Британија са собом односи и 14 одсто БДП-а Европске уније, 40 одсто њене војне моћи и 13 одсто становништва.

И зато, указује Милош Јовановић, „није кључно питање како ће се Британија снаћи у новим околностима, него како ће Европска унија да се снађе. Великим проширењем на 10 држава Централне и Источне Европе 2004. године, које је било изазвано америчким геополитичким интересима и показало се као погубно за саму ЕУ, европске интеграције већ су изгубиле своју динамику, а излазак Велике Британије сад само додатно продубљује то стање“.

При чему, истиче Бранко Павловић, „додатну потешкоћу за нову ЕУ представља огромна разлика у макроекономском положају између Француске и Немачке, на велику штету Француске. А то значи да је ЕУ у самом свом темељу суочена с огромним и несавладивим проблемом, јер не постоји заједничка политика која може да одговара и Француској и Немачкој“.

Пат позиција

С друге стране, некадашњи француски министар за европске послове Алан Ламасур за „Монд“ указује да су „Британци били перманентни проблем још од 1973.“, а да „Брегзит подиже ручну кочницу са Европе“.

„Такво виђење могло је да буде тачно пре 30 или 40 година, када је бриселска унија била у стању да Грчкој, Шпанији или Португалији обезбеди брз просперитет. Али ми одавно више нисмо у таквој ситуацији; уосталом, да је другачије, данас не бисмо ни говорили о изласку Велике Британије из Европске уније, јер она за то не би имала економски интерес какав је имала 1973, па је зато и постала њена чланица“, коментарише Милош Јовановић.

„Британија оставља Европску унију у пат позицији и ако се тај одлазак покаже успешним, то ће проблеме ЕУ само продубити, већ и зато што у свакој од њених чланица постоје евроскептичне снаге. Тако да је много извеснији сценарио њеног даљег слабљења, а не изненадног процвата захваљујући Брегзиту.“

Истовремено, указује Бранко Павловић, „излазак Британије додатно ће антагонизовати и односе између ЕУ и САД, које ће — после трговинских споразума у Северној Америци, са Кином и Великом Британијом — неминовно доћи у сукоб с немачком привредом која јој је конкурентна у свим областима. Позиција САД ће бити надмоћна и зато ће њихови захтеви према ЕУ бити све радикалнији“.

Сва та превирања на Западу која ће Брегзитом бити и додатно подстакнута, закључује Павловић, „нису узрок ширих промена на глобалном плану, већ управо њихова последица. И зато ће у будућности само продубити процесе неминовног слабљења Запада и истовременог јачања Истока, који су већ у току.