Дан када је почела опсада Лењинграда: Камен темељац победе над фашизмом

На данашњи дан почела је једна од најтрагичнијих етапа Другог светског рата – опсада Лењинграда. Неустрашиви становници града храбро су издржали 872 дана борбе, током којих је комуникацију са остатком земље одржавало само језеро Ладога и ваздух.

Офанзива фашистичких трупа на Лењинград почела је 10. јула 1941. године, а у августу су се већ водиле тешке борбе на периферији града. Немачке трупе су 30. августа уништиле железничку пругу која је повезивала Лењинград са другим градовима. Немци су 8. септембра 1941. заузели Шлиселбург и одсекли град од „велике земље“. Тада је почела опсада Лењинграда, која је трајала скоро 900 дана. Циљ фашистичких трупа био је да сломе отпор бранилаца града и заузму га.

Али Лењинград је постао први град крај чијих зидина су нацисти били заустављени у лето 1941. Одбрана града постала је најважнији предуслов за успех у одбрани Москве и камен темељац победе. Битка за Лењинград постала је најдужа битка у историји Другог светског рата.

Допринос становника Лењинграда победи над нацистичком Немачком је непроцењив. Док је био под бруталном блокадом, град је живео и борио се. Целокупно становништво града ковало је оружје, слало војнике на фронт и лечило рањенике без обзира на глад, умор, бомбардовање и смрт. Становници су бранили свој прелепи град од уништења и штитили културно благо. Нису радиле само војне фабрике и болнице, већ и позоришта и библиотеке. Ако се не брани култура, нема смисла бранити град.

Време није било савезник Лењинграда

Заузимањем Лењинграда, немачка команда је могла да реши низ важних задатака: да заузме моћну економску базу Совјетског Савеза, уништи балтичку поморску и трговачку флоту и учврсти своју доминацију у Балтичком мору. Притом Лењинград се није допадао нацистима, који су планирали да га тотално униште.

Према „Војној енциклопедији“, у тезама извештаја „О опсади Лењинграда“ припремљеног у Хитлеровом штабу 21. септембра, забележено је: „прво блокирамо Лењинград (херметички) и уништавамо град, ако је могуће, артиљеријом и авијацијом… Остаци трупа остаће ту целу зиму. На пролеће ћемо продрети у град…Све што остане живо одвешћемо даље у Русију или ћемо узети заробљенике, сравнити Лењинград са земљом и дати Финској подручје северно од Неве“.

Да би спровео овај план, непријатељ није штедео ни снагу, ни оружје: на град је испаљено око 150 хиљада граната и бачено је више од 107 запаљивих и високоексплозивних бомби. Становници су се нашли у тешким условима. Залихе хране су биле катастрофално ограничене. Према званичним документима, 12. септембра 1941. жита и брашна је било довољно само за 35 дана, тестенине за 30, а меса за 33 дана. Дневни оброк хлеба био је 800 грама за раднике, 600 грама за запослене и 400 грама за децу и пензионере. Ускоро је грамажа оброка постала још мања. Од 1. октобра 1941. године оброк хлеба за раднике смањен је три до шест пута – на 400 грама дневно, за запослене, за децу и пензионере – на 200 грама.

Смрт је харала градом

Стање становника се погоршавало – хлеб је често био сиров, почеле су да се шире болести. Залихе горива су нестале, било је прекинуто снабдевање струјом стамбених објеката, уништен водовод. Током септембра – новембра 1941. године, упозорење о ваздушном нападу огласило се 251 пут. Просечно дневно трајање гранатирања у новембру 1941. године достигло је девет сати.

Током блокаде више од 641 хиљада становника умрло је од глади и гранатирања (према другим изворима, најмање милион људи). Дакле, као резултат смртности, евакуације и додатне регрутације у војску, број становника Лењинграда се, од септембра 1941. до септембра 1942. године, смањио за милион и 837 хиљада људи и спао је на свега 707. 000. У најтежим условима током блокаде, људи су снабдевали фронт наоружањем, опремом, униформама и муницијом. Борба за Лењинград била је изузетно жестока, пре свега јер ни војска, ни цивили нису смели да допусте да град буде уништен.

Деблокада Лењинграда

Цела земља је показала велику бригу за град. Најважнију улогу у његовом ослобођењу имали су војници Лењинградског фронта, морнари Балтичке флоте, и партизани, чије акције су биле од великог значаја. Влада, Државни комитет за одбрану и штаб учинили су све да помогну опкољеном Лењинграду и спасу становништво од глади.

У јесен 1941. више од 60 хиљада тона терета допремљено је у Лењинград јединим могућим путевима – Ладошким језером и ваздушним путем – а хиљаде болесне и рањене деце је евакуисано из града. Средином новембра 1941. пловидба језером је практично престала, али је 22. новембра почео да ради војни пут на леду Ладошког језера. У лето 1942. цевовод Ладога је положен по дну језера за снабдевање Лењинграда горивом, а у јесен – енергетским каблом.

Као резултат Тихвинске одбрамбене операције 1941. и Тихвинске офанзивне операције 1941. године, план немачке команде да се Лењинград потпуно изолује од земље је био нарушен. Совјетске трупе су више пута покушавале да пробију блокаду, као, на пример, током Сињавинских операција 1941. и 1942 и Љубанске операције 1942.

Након надљудских напора совјетске трупе су ипак успеле да деблокирају град у јануару 1943. Већ у фебруару су у Лењинград стигли возови са храном, сировинама и муницијом. Као резултат Лењинградско-Новгородске операције 1944. године, блокада је потпуно укинута, а артиљеријско гранатирање, у којем је погинуло око 17 хиљада људи, а рањено око 34 хиљаде, је престало. Планови непријатеља да уништи Лењинград су пропали.

Тешко је одабрати речи којима се може описати истрајност, упорност и храброст житеља Лењинграда. Најближи је био чувени војсковођа Георгије Жуков: „Историја ратова никада није познавала такав пример масовног херојства, храбрости и рада какав су показали браниоци Лењинграда“. Вечна им слава.