Да ли је Вимблдон првак света у категорији шовинизма

Дефинитивним затварањем капија за учествовање руским и белоруским тенисерима, Лондонски тениски турнир Вимблдон се кандидовао за највећи отворени шовинизам у свету спорта од Олимпијаде у Берлину 1936. године.

Међутим, подсећања ради у Берлину је амерички тамнопути атлетичар Џеси Овенс могао да се такмичи и да освоји најпрестижнија одличја. Чини ли то онда Вимблдон прваком у категорији шовинизма? Најстарији и најпрестижнији гренд слем који представља бели спорт овим потезом је налепио масну црну мрљу попут галеба у катрану коју ће тешко моћи да спере са себе.

Паралелно са пројекцијом шовинизма према ,,неподобним” народима, медијски скакавци су унутар своје домовине, у либералним системима каквим себе називају, створили мантру за домаћу публику која се укалупила у одрамбене тезе да је нови Хитлер заправо са друге стране и то оне која се данас ,,кенслује” пред очима света. Историјски ревизионизам достигао је неке нове висине.
Председник Украјине Владимир Зеленски на годишњицу окончања Другог светског рата изјавио да се зло поново враћа у Европу, са чиме се могу сложити. Када се погледа ретроспектива претходна четири месеца и како су иза сенке пале маске, зло је изспливало на површину. Тако је на пример минхенски градоначелник Диетер Реитер кренуо у лов на руске уметнике. Први се на листи неподобних који је добио отказ нашао главни диригент Минхенске филхармоније Валериј Гергијев, а одмах за њим и сопран Ана Нетребко која је добила отказ у Баварској државној опери. Ако су сопрани и спортисти ,,погрешне националности” проблем модерне Европске уније онда нешто дебело није у реду са начелима у таквом животном амбијенту. Хвалити се и подржавати овакву врсту прогона, а кроз невладине организације у другим земљама пројектовати идеју либерализма и грађанских слобода је перверзни трик шефова држава који пред камерама изгледају као јако добри глумци са добрим оделима и широким осмесима. Међутим, када се загребе мало око тих кулиса и костима иза којих се крију, долази се до историјски наталоженог осећаја одговорности.

Колонизаторске тежње Запада

Одговорности над онима чији се крици сегрегације, експлоатисања и неправде чују, држања робова зарад акумулирања богатства на туђем раду. Колонизаторске тежње никада нису напустиле запад колико год покушавали да то представе на другачији начин.

Да читава ситуација изгледа невероватније него што јесте, уколико је то уопште могуће, чини се као да иза притисака за прогоном руских уметника стоји ни мање ни више него човек који је данас недодирљив у Берлину и кога нико не сме да прогласи персоном нон грата. У питању је Украјински амбасадор у Немачкој – Андреј Мељник. До скора је једини такву врсту нелагоде код немачке владе изазивао амбасадор за време администрације председника Доналда Трампа, пре него што је проглашен за специјалног известиоца за Балкан, у питању је Ричард Гренел. Ипак, Мељник је нешто сасвим друго, ако се Гренел одликовао као играч без длаке на језику, Мељник се понаша као да има позицију у најмању руку вицеканцелара. Према Мељиковом мишљењу Степан Бандера, иначе овеколичени нациста је херој Украјине. Истини за вољу, Бандери је бивши украјински председник Виктор Јушченко постхумно 2010. доделио орден Хероја Украјине, док је Европски парламент тада осудио такав чин.

Данашња констелација ствари се нешто променила па Европској унији не само да не смета плашт Бандериног херојства, већ се отворено глорификује, уз редовно одавање почасти на минхенском гробљу где је сахрањен након што су га агенти КГБ-а убили 14 година након краја Другог светског рата. Европским парламентарцима изгледа не смета ни што је Зеленски суспендовао 11 опозиционих странака у земљи. И док Зеленски руководи земљом из кабинета уз ,,добронамерне” шаптаче, Мељникова моћ у Берлину можда се најбоље огледа кроз пример када је први човек немачке флоте и један од шефова немачког министарства одбране Бундесвера – Кај-Ахим Шенбах био принуђен да поднесе оставку у јануару ове године. Након изјаве Шенбаха да се Крим неће вратити Украјини и да је то свршрна ствар, Мељник не само да је извршио притисак да се он смени, што је и учињено, већ је тражио и покретање судског процеса против Шенбаха. Мељник има своје савезнике у Влади, онај који се највише истакао у слању наоружања Украјини је вицеканцелар Роберт Хабек из редова Зелених.

,,Сви Руси су непријатељи”

Путем Твитера Мељник је тражио од канцелара Шолца да упути директан ултиматум председнику Русије. Отворено су му сметали руски музичари на концертима солидарности које су немачке власти организовале, док је за немачки лист Франкфуртер алгемајне цајтунг изјавио русофобну реченицу су ,,Сви Руси су непријатељи”. Током интервјуа тврди да никад није ни имао пријатеље међу Русима те да је уверен да ће и после рата Русија остати непријатељска држава. За Бечку конвенцију о немешању амбасадора у унутрашње послове земље, Мељник не мари превише. Овакви ставови говоре о томе да такозвана – ,,амбасадократија” – понашање амбасадора страних земаља као да су власт, није само присутна на Балкану већ и у много већим земљама.

Толико спомињани Хитлер као да је писао поједине реченице које данас наилазе на одобравање у медијима и јавном животу. Зло се јесте вратило у Европу како би рекао Зеленски само испод чијег шињела? Опасност у допуштању селективне политике шовинизма и мржње у медијима и на друштвеним мрежама попут оне од компаније Фејсбук која говори да неће кажњавати у појединим земљама говор мржње упућен ка руској страни, дугорочно може довести до катастрофалних последица захваљујући стимулисању таквог понашања. Наочиглед целог света осим оних који изгледа живе у Матриксу као да се отвара на мала врата Пандорина кутија која призива злокобну Кристалну ноћ из 1939. године и то не само да се призива већ се увелико на жалост и најављује у европским престоницама.
Живот је како кажу алегорично, најближи позицији Авганистана – вечитом сукобу ниског интензитета. На жалост сведоци смо како авганистански сценарио прелази у нешто много више од тога.