Да ли је Макрон извршио тихи пуч у Француској?

Од другог круга парламентарних избора у Француској прошло је више од месец и по дана, а нова влада у Паризу се не назире ни у обрисима. Ипак, иако је несумњиво реч о ванредној ситуацији, стиче се утисак да се председнику Емануелу Макрону баш и не жури да из ње изађе.

Ако је донекле разумљиво то што су преговори о новој влади били замрзнути током Олимпијских игара чији је Француска била домаћин – иако ни тај изговор није потпуно уверљив, с обзиром да је Макрон својевољно расписао изборе уочи Игара – чињеница да у преговорима још увек нема опипљивог напретка ни пуне две недеље након њиховог окончања делује у најмању руку чудно.

Разлог за то није недостатак кандидата за премијера, с обзиром да је левичарска коалиција Нови народни фронт (НПФ), која је на изборима освојила највише посланичких места, предложила Луси Касте, мало познату чиновницу из Париза, за место мандатара.

Макрон је, међутим, одбио да прихвати њену кандидатуру, тврдећи да је Француској потребан лидер који ужива „стабилну и широку“ подршку у парламенту, како би се избегла потенцијална блокада опозиције.

Иза његове одлуке се крије чињеница да владајући центристи не желе да сарађују са представницима Непокорене Француске Жан-Лика Меланшона, највеће партије у оквиру НПФ-а, који још чине и социјалисти, комунисти и зелени. Иако Касте није чланица Непокорене Француске, поједини министри би могли да дођу управо из те партије.

Није, међутим, најјасније како француски председник мисли да дође до „стабилне и широке“ подршке ако буде наставио да искључује сваку партију која му се не допада, била она на левици или на десници – осим ако не планира да „на неодређено“ Француском управља уз помоћ техничке владе.
У потрази за немогућом коалицијом

Партије центра и левице су се, уочи другог круга парламентарних избора, ујединиле како би спречиле победу десничарског Националног окупљања (РН) Марин ле Пен, које је освојило највише гласова на европским изборима 9. јуна, као и у првом кругу парламентарних избора крајем месеца.

Иако су у томе имали успеха – РН је завршио на разочаравајућем трећем месту, иза НФП-а и Макронових центриста – избори су окончани формирањем до сада „најшаренијег“ парламента у новијој француској историји, у ком ниједна политичка групација није ни близу већине.

НПФ је освојио највише посланичких места (193), али је и даље далеко од 277 гласова у скупштини, колико је неопходно за већину. Макронови центристи су завршили на другом месту са 166 посланичких места, али је француски председник до сада одбио да сарађује са партијама које сматра „екстремним“: Националним окупљањем на десници и Непокореном Француском на левици.

Конзервативци и РН се, такође, оштро противе именовању премијера из редова Меланшонове партије, претећи да ће позвати на гласање о неповерењу ако до тога дође. Непокорена Француска је, са своје стране, објавила да ће учинити исто ако кандидат за премијера не дође из њихових редова.

Представници Меланшонове партије су прошле недеље запретили да ће, ако Макрон поново одбије да прихвати кандидатуру Луси Касте, покренути процедуру о његовој смени.

Процес формирања владе у Француској тако се нашао „заглављен у блату“, без јасног решења које би било прихватљиво за све стране.
Шта чека Француску?

Након што је Макрон у петак коначно саопштио да ће почети разговоре са лидерима политичких партија о формирању нове владе, представници левице су саопштили да су „изузетно задовољни“.

„Након два месеца, председник почиње да схвата да је изгубио изборе“, рекао је високи функционер Непокорене Француске Мануел Бомпар, додајући да би Макрон сада требало да преузме улогу „судије, а не селектора“.

Меланшон је, с друге стране, препознао да се председник налази у проблему, због чега је прешао у офанзиву: он је Макрона отворено питао да ли је спреман да повери мандат Луси Касте ако у влади не буде министара из његове партије.

Ексцентрични левичар је ускоро добио подршку својих коалиционих сабораца, који су подржали његове захтеве – стављајући додатни притисак на француског председника.

Како је то на Иксу примерио француски предузетник Арно Бертран, Меланшон је на тај начин Макрону „бацио рукавицу у лице“: уколико буде одбио његов предлог, председник би практично признао да му није стало до воље народа исказане на парламентарним изборима.
Центристи узвраћају ударац

Макронови сарадници су моментално кренули у контраофанзиву, нападајући лидера и политички програм Непокорене Француске.

Посланик и некадашњи портпарол партије Препород Бенжамен Хадад је на Иксу написао да би свака влада повезана са Меланшоновом партијом била очигледно неприхватљива, док је некадашњи Макронов министар Франсоа Бајру рекао да је програм Непокорене Француске „веома опасан“.

Оштра реакција француских центриста указује да Макрон неће моћи лако да помири партије умерене деснице, центра и левице, чији су му гласови потребни за формирање „стабилне и широке“ већине – поготово зато што је економски програм НФП-а фундаментално непомирљив са његовим реформама, попут померања старосне границе за одлазак у пензију која је прошле године изазвала широко незадовољство у француској јавности.

Консултације о формирању нове француске владе званично су почеле у понедељак, а на наредних неколико дана ће показати да ли Макрон има неког „кеца у рукаву“ или ће француска влада до даљњег функционисати у техничком мандату.