Да ли европски војници могу да помогну Украјинцима: Француске жеље и сурова реалност

Након самита европских лидера у Паризу, председник Француске Емануел Макрон изјавио је да постоји могућност слања војника из европских држава на фронт у Украјини и додао да ће савезници Кијева створити коалицију за слање ракета средњег и дугог домета.

„Нема консензуса о слању трупа у овом тренутку. Ништа не треба искључити. Учинићемо све како Русија не би победила“, рекао је Макрон, што у преводу значи да ипак постоје одређене земље, тј. званичници који су за слање трупа на фронт.

Изјава француског председника је само потврда онога што је словачки премијер Роберт Фицо изјавио дан раније о томе да поједине земље Европске уније и НАТО размишљају да пошаљу своје војнике у Украјину.

„Бојим се да се Запад креће ка доношењу најгоре могуће одлуке у вези са ситуацијом у Украјини“, изјавио је он уочи састанка европских лидера у Паризу.

Ипак, упркос најавама француског лидера, спремног на „све како Русија не би победила“, треба поставити питање да ли су европске државе способне за слање својих војника у СВО – сукоб у ком је до сада погинуло или рањено више стотина хиљада људи, будући да се неке од најјачих оружаних снага у ЕУ већ годинама муче да достигну број војника неопходан за мирнодопске услове.
Неспособност европских оружаних снага

Француски лидер који позива на директну интервенцију и последично могуће изазивање трећег светског рата, би прво требало да се упозна са стањем у редовима војске његове државе.

Наиме, француска војска која је дуго важила за „најснажније оружане снаге ЕУ“, се суочава са повећањем „испаравања“ њеног особља. Тако је у 2023. години, према писању локалних медија, забележен недостатак између 1.500 и 2.000 регрута, што је само наставак тренда из 2021. када је забележен пораст од шест одсто људи који су напустили војску.

Главни проблем, како многи сматрају јесу лоши услови и нижа плата у односу на компаније у приватном сектору, а према прогнозама појединих високих официра овај проблем ће наставити да мучи француску војску у неколико наредних година.

Још гора ситуација је у Немачкој, па је тако у војсци ове државе у 2023. било седам одсто мање нових регрута у поређењу са 2022. годином.

Стога и не чуде оцене појединих посланика Бундестага и изјава генералног инспектора Бундесвера Карстена Бојера да „немачка војска у свом садашњем стању није у позицији да брани сопствену државу и савезнике унутар НАТО“, а сулудо је и помислити да има довољно људи да намири украјински фронт.

Са друге стране, министар одбране Борис Писторијус намерава да повећа број војника са 181.600 на 203.000 до 2031. године, а због страха од тога да би увођење обавезног служења војног рока довело до незадовољства народа, немачки министар осмислио је много боље решење – регрутацију људи без држављанства.

Да Писторијус није нарочито иновативан, указује изјава Вићенца Бове професора политичких наука са британског Универзитета у Варвику о проблемима регрутације са којима се суочавају војске европских држава:

„Имиграција би могла бити решење. Шпанија, Француска и Португал већ разматрају начине како да запосле имигранте у војсци, који би након неколико година службе добили држављанство“.

У помоћ својој браћи из ЕУ би тешко могла да притекне војска Велике Британије, чији се број активних припадника смањио са 179.000 из 2012. на 142.000 у 2023. години. Проблем са регрутацијом нових војника је гори него у набројаним земљама ЕУ, па је тако у 2023. војску напустило 5.800 људи више него што јој се придружило.

Све ово навело је поједине високо позициониране војне званичнике да све више говоре о „регрутацији“ (обавезном служењу војног рока) или стварању „грађанске војске“, као методима за попуну састава оружаних снага, поготово због могућег „сукоба НАТО и Русије“, до ког би сигурно дошло ако се Макронове сулуде идеје реализују.