Доналд Трамп се вратио у америчку политичку арену. Говорио је пред хиљадама људи у Охају, дебитовао на новој веб платформи за видео хостинг Рамбл, која постаје све популарнија и конкурент Јутјубу Посетио је јужну границу САД и прилично отворено наговестио да је спреман да се 2024. године поново кандидује за шефа државе.

Анкете показују да је бивши председник Сједињених Држава и даље најпопуларнији републикански политичар и – лидер конзервативне Америке. Да се сада одржавају партијски примарни избори – нико не би имао шансе против Трампа. Бајден, с друге стране, постепено губи популарност и поверење Американаца.

Његов позитивни рејтинг је – према истраживању Ројтерса и Ипсоса – у односу на април опао за 10 одсто. Додуше, и даље је већи него што је Трамп као председник икада имао, али амерички грађани све мање верују Бајдену у економским и свакодневним безбедносним питањима. А сада та питања највише брину становнике прекоморске суперсиле.

Ово, наравно, не значи да су амерички конзервативци, предвођени Трампом, почели своју тријумфалну контраофанзиву, која ће резултирати прво заузимањем Конгреса 2022., а затим Беле куће 2024. године. Или можда значи?

Америчка либерална елита, која је успоставила контролу над Белом кућом и оба дома Конгреса САД, уопште се неће сама одрећи власти. Транснационалне корпорације, међународне финансијске групе и Велика Цифра, са осталима који стоје иза америчке Демократске партије, себи једноставно не смеју дозволити луксуз политичке нестабилности.

Америчка демократија је од 2016. године функционисала готово онако како то објашњавају вулгарни западни пропагандисти – дошло је до промене курса. Тада су сви ти пропагандисти назвали свог демократски изабраног председника „непријатељем демократије”. Исто су тврдили и за успешне европске странке и владе које су биле усредсређене на националне интересе и традиционалне вредности. Сада људе који подржавају Трампа у Сједињеним Државама називају „унутрашњим терористима”.

Ово што се сада догађа на уједињеном Западу јесте покушај успостављања либералне диктатуре. И то има своју злокобну логику. Противречности између „дивног новог света” глобалних шефова и традиционалистичке алтернативе не могу се решити у оквиру „смењивости власти”.

Немогуће је сваких четири до осам година реиндустријализацију замењивати „зеленом политиком”, заштиту државних граница њиховом потпуном порозношћу, признавању 46 џендера давати предност над заштитом породице, историјски понос порицањем достигнућа предака, национално јединство осуђивањем суверенитета итд.

То не могу издржати ни економија ни социјално ткиво. Не могу ни транснационалне корпорације нити национална предузећа. Сломиће се и финансијски механизми који су трошени деценијама на дефлацији дугова „тврдих” валута. Неко зато мора да преузме – и то систематски и задуго, бар на пар деценија – курс и кормило.

Демократска странка има план како то учинити. Она ће променити процедуру гласања, чинећи да се њоме лако манипулише и да је надгледа искључиво Конгрес, повећаће претходно број сенатора и конгресмена за рачун претварања дистрикта Колумбија у државу заједнице Даглас и потпуног укључивања у САД територије Порторика.

Још планирају да прошире састав Врховног суда и да га попуне либералним судијама… Ако све ово изведу, републиканци ће – о популистима да и не говоримо – постати вечита опозиција, чија ће улога преко медија и уличне „полиције морала” у виду Black Lives Matter и Антифе бити постепено маргинализована.

Предлог закона о промени изборног система, патетично назван „У име народа”, доњи дом Конгреса већ је одобрио и послао Сенату. Проста већина гласова у горњем дому тренутно није довољна за његово усвајање. Према важећим правилима, најважнији закони захтевају одобрење најмање 60 сенатора – квалификоване већине. Али, демократе су већ најавиле да су спремне да укину овај услов, а за то је, да иронија буде комплетна, потребан само 51 глас.

Наравно, ово би било без преседана, повреда ако не слова, онда сигурно духа закона. Али, то вероватно неће спречити демократе да обезбеде своју дугу једнопартијску владавину. И, ићи ће према том свом циљу брзо јер главне промене морају извршити пре новембра 2022, када ће се одржати међуизбори за Конгрес САД. Исход ових избора биће од велике важности не само за Сједињене Државе. Европски политичари и високе бирократе са великом пажњом посматрају шта се дешава у Сједињеним Државама.

Бајденова Бела кућа је обећала да ће до краја 2021. одржати такозвани „Светски самит демократија”. Заправо, то ће бити резимирање прве фазе квалификација за нови западни блок. Можда у њега буду укључене неке развијене азијске земље, али земље Старог света се можда неће баш све „квалификовати”. Нови велики европски изборни циклус започеће на јесен 2021. године. У септембру ће бити одржани општи избори у Немачкој, 2022. ће Французи поново бирати председника, 2023. ће се гласати у Италији и Шпанији, 2024. у Аустрији.

Брисел, Берлин и Париз, наравно, покушаће да учине све да спрече други популистички талас у Старом свету. Ефикасност у одолевању овом таласу биће део „квалификације” за укључивање у Запад 21. века према верзији либерално-глобалистичке елите. Али, докле ће се европски естаблишмент усудити да иде, у великој мери зависи од успеха „старијих другова” у Вашингтону.

Биће од велике важности хоће ли Демократска странка Сједињених Држава успети да избегне „прво проклетство” у јесен 2022. године – статистички готово неизбежан губитак најмање једног конгресног дома. Ако се догоди, то неће значити само губитак потпуне контроле над Капитолом, већ и повратак на власт популистичких републиканаца на челу (формално или неформално) са Доналдом Трампом.

Ако, захваљујући законодавним и политичким технолошким иновацијама, демократе задрже Конгрес, то ће бити јасан сигнал да либерална елита контролише ситуацију и да више неће бити изненађења. План Демократске странке је јасан и чини се да је добро промишљен.

Да ли је у овој ситуацији могућа противигра популистичке опозиције? И да ли имају прилику да преокрену ток борбе? Једно је сигурно. Републиканци и Трамп имају план. На федералном нивоу бавиће „саботажом”. Блокирањем закона који радикално трансформишу америчку стварност. Што више – то боље. Засад им се та игра исплати.

У Сенату су се већ заглавили закони о о изборној реформи и округу Колумбија (са одговарајућим преименовањем) статуса државе. Створена ситуација сасвим одговара конзервативцима-трампистима, јер су избори 2022. године све ближи и ближи, а америчке савезне државе у међувремену раде на исправљању сопствених грешака.

До данас је двадесет држава САД или усвојило или се спрема за усвајање својих регионалних изборних закона, који су по садржају управо супротни реформи коју су предложиле демократе. Најгоре за њих је што се то дешава у кључним државама за председничке изборе – Флориди, Џорџији, Аризони итд.

Ако ови закони не буду укинути федералним законима и касније одбрањени у Врховном суду САД, демократе неће моћи поновити „трик” из 2020. године. Биће на низбрдици. Још је гувернер Тексаса Грег Абот затражио од других гувернера да му помогну да „затвори јужну границу”, будући да је Бајденова влада одустала од тог задатка.

Флорида, Небраска и Ајова одазвале су се његовом позиву, пославши Аботу своју СВАТ полицију. А недавно је гувернер Јужне Дакоте Кристи Ноем послала јединице своје Националне гарде да помогну Тексасу (у Сједињеним Државама гарда није подређена савезном центру, већ властима држава).

Све је ово велико и врло непријатно изненађење за Вашингтон. А шта ако се још Аризона и Нови Мексико придруже тексашкој иницијативи? Мирно посматрати тај „празник непослушности” или слати федералце да угуше „побуну”? Засад Бајден није нашао „лек” за побуну држава, а то значи да може остати и без полуга за управљање изборима.

Вероватно ће морати да удари жестоко, али је то ризично јер САД могу не преживети други „случај Капитол”. Јер, може доћи до малог грађанског рата са непредвидљивим последицама. Због свега, прерано је за оцену да се либерална власт у САД потпуно учврстила. Бајден је добио широко међународно признање, али је оно у доброј мери засновано на страху да још једна замена либерала трампистима, са још једном сменом вашингтонског курса, може довести до потпуног хаоса у свету.

Закључак је једноставан. На средњорочну еволуцију уједињеног Запада неће пресудно утицати ни глобализација, ни економски модели, ни такозване либералне вредности, нити надгорњавање са Кином. Пресудна ће бити фундаментална унутрашња нестабилност Запада.

Аутор Дмитриј Дробњицки

Извор Факти, 07. јул 2021.