Толико близу да и милијардер Реј Далио овог викенда драматично упозорава: „Верујем да се налазимо на ивици ужасног грађанског рата (…) на преломној тачки између уласка у пакао борбе или повратка на заједнички рад у корист мира и просперитета“.

Наоружане милиције

Америка је „паралисана вирусом и поделама; није у рату, али није баш ни у миру“, суморно ће и „Вашингтон пост“, и за такво (не)расположење има обиље добрих разлога. Већ и зато што се не чини нарочито светлом будућност земље у којој милиције наоружане дугим цевима, ма колико то било легално, парадирају све отвореније.

Почев од споменутих „3-перцентера“, организације с подружницама широм државе којој се, како тврде, дневно придружује између 50 и 100 нових чланова; назив ове милиције, иначе, потиче од веровања да је само три одсто становника колонија активно учествовало у америчкој револуцији против британске империје.

Њима су блиски „Чувари заклетве“, који углавном окупљају ветеране и активне припаднике америчких оружаних снага и полиције. Њихова база података која је доспела до јавности показала је да су још 2015. имали око 25.000 чланова. А магазин „Атлантик“ у опширној репортажи описује окупљања стотина наоружаних чланова ове организације, попут ноћног скупа у планинама округа Керол у Вирџинији, за које каже да се одржавају широм САД.

„Утонули смо у грађански рат“, цитиран је Стјуарт Роудс, оснивач „Чувара заклетве“ који су се у више наврата налазили лицем у лице супротстављени наоружаним припадницима друге стране.

Од мистериозне „Антифе“ за коју мејнстрим медији тврде да је не финансира Џорџ Сорош али истовремено признају и да се заправо не зна ко стоји иза ње — што значи да би то ипак могао да буде и Сорош — до „Џон Браун ган клаба“, левичарске милиције са северозапада САД. О њој је са приметним симпатијама писао британски „Гардијан“ када су њени наоружани припадници, међу њима и једна транс-жена, у држави Вашингтон обезбеђивали „Трансвеститски час читања прича“ деци и њиховим родитељима, и потоњи „Транс марш поноса“ у Сијетлу.

Све више пажње привлачи и нова наоружана црначка милиција, намерно вулгарног и помало претећег назива „No Fucking Around Coalition“. Би-Си-Си и „Њујорк тајмс“ извештавали су и о појави муслиманских патрола, а све су присутнији и „Бугалу бојси“.

Упадљиви због својих аутоматских пушки и панцира навучених преко шарених хавајских кошуља, они се — пише ових дана магазин „Атлантик“ — „припремају за грађански рат“, „презиру Доналда Трампа“ и „навијају за слом државе, ишчекујући моменат у коме ће (…) земља упасти у крвави хаос… Они кажу да желе потпуно ресетовање друштва, иако нису баш добро промислили шта би, тачно, после тога требало да уследи“.

О коликом је, заправо, менталном растројству реч можда је понајбоље илустровао снимак, настао на улицама Ричмонда недавно током Дана Мартина Лутера Кинга, у коме један наоружани црнац, уз помало снебивања, критикујући беле либерале и Јевреје признаје како своја знања о историји црпи из читања једне поучне књиге – „Мајн кампфа“ Адолфа Хитлера.

Тоталитарне методе лечења друштва

А опет, иза свег овог галиматијаса све јасније почињу да се оцртавају и обриси плана који би требало да резултира тоталним поразом оног покрета тобожњих „домаћих терориста“ на чијем је челу Доналд Трамп. То је неопходно зарад оздрављења америчког друштва, оцениће колумнисткиња „Вашингтон поста“ Џенифер Рубин, и предложити низ тоталитарних метода за чишћење трамписта. Уз неувијену претњу: „Не може бити исувише лечења.“

Какве методе лечења предлаже „Вашингтон пост“, и како ће на то одреаговати Трамп и његови пацијенти? Колико заиста Америку дели од избијања новог грађанског рата? И како уопште помирити државу у којој „Чувари заклетве“, „Антифа“, „Бугалу бојси“ и црначке милиције на нишану држе једни друге?

Паљевина Рајхстага

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили публициста и историчар Срђа Трифковић и новинар из Лондона Синиша Љепојевић.

„Можда ће и бити локалних сукоба различитих наоружаних група, али много је жешћи грађански рат унутар америчких елита који је у току, а које користе ове наоружане групе за остваривање својих циљева“, указује Синиша Љепојевић.

„Избијање класичног грађанског рата у Америци није толико близу колико либерални медији, попут магазина ‘Атлантик’ и ‘Вашингтон поста’, покушавају да створе лажни утисак да десница припрема наоружане паравојне формације, и да оно што смо видели приликом упада на Капитол 6. јануара представља само врх леденог брега“, објашњава Срђа Трифковић.

„А то чине да би, криминализацијом другачијег мишљења, оправдали читав низ тоталитарних мера које власти припремају. Тоталитарна квазилиберална левица, наиме, има за циљ да искористи догађаје на Капитол хилу на исти начин на који су нацисти искористили паљевину Рајхстага 1933. Због тога, предстоје тешки дани за све неистомишљенике актуелног режима Џозефа Бајдена и Камале Харис“.

Борба против „домаћег тероризма“

У том смислу пажњу привлаче најаве оснивања специјалне Конгресне комисије, по узору на комисију задужену за истрагу терористичког напада 11. септембра, „Вол стрит џорнал“ с тим у вези наводи и да ће Бајденов приоритет да буде „усвајање закона против домаћег тероризма“ те да га наговарају да у Белој кући створи функцију која ће „надзирати борбу против идеолошки инспирисаних насилних екстремиста“. А Џејмс Коми, бивши директор ФБИ-а, и сасвим отворено наводи да „Републиканска партија мора да буде спаљена… Она једноставно није здрава политичка организација.“

Кад је већ о здрављу реч, и споменута Џенифер Рубин у „Вашингтон посту“ предлаже методе оздрављења које укључују захтеве за чистком и преваспитавањем: да из оба дома Конгреса буду избачени сви његови чланови који су се противили сертификацији изборних резултата, да корпоративни донатори трајно откажу финансијску подршку свима који су се противили електорским гласовима, да буде формирана комисија која ће истражити у коликој су мери безбедносне службе, државне и федералне, инфилтриране од стране присталица насилних екстремистичких група, те да „десничарски медији, коментатори и ТВ лица, који су подржавали лаж да је било распрострањене изборне крађе, повуку своје тврдње и потврде да нема чињеничног основа за те тврдње“.

„Ово је нова фаза једне дугогодишње кризе која потреса то друштво чији је модел потрошен, кризе која није само идеолошка и политичка већ и економска. И зато ова земља сад улази у унутрашњу блокаду чије је последице тешко предвидети,“ коментарише Синиша Љепојевић.

„Дошло је до потпуног распада политичког система, поверење је потпуно изгубљено, и уопште није незамисливо да ћемо у будућности на улицама америчких градова гледати оно што се догађало у Немачкој двадесетих и тридесетих година 20. века“.

Ипак, сматра Срђа Трифковић, „неће се ићи са шок терапијом, већ ће се стратези тоталитарног затезања стега определити за модел ‘споро куване жабе’. Несумњиво ће бити заведени ригорозни облици контроле на друштвеним мрежама и средствима комуникације, али се неће одмах прећи и на отворени лов на вештице; не зато што мисле да је то недопустиво, већ зато што су закључили да им је са техничке стране реализације пројекта далеко упутније да своје намере спроведу поступно“.

Но упркос томе што сукоб две стране можда неће бити моментално заоштрен до краја, како пише Френсис Фукујама у тексту „Труо до сржи“ у магазину „Форин аферс“, „услови који су довели до ове кризе остају непромењени. Влада САД још увек је заробљеник моћне елите која искривљује њену политику у своју корист и тиме поткопава легитимитет читавог режима. А систем је притом и даље исувише ригидан да би самог себе реформисао“.

И у томе, напоменуће Срђа Трифковић, „амерички систем показује упадљиву сличност са Совјетским Савезом“.

А зна се како је он завршио…