ЧОМСКИ: У Сједињеним Државама грађански рат све до данас није престао

Ноам Чомски је познат по својим радикалним левичарским ставовима, као и по критици спољне политике владе САД.

Он (за разлику од Славоја Жижека) није подржао Трампа. Чомски сматра да у Сједињеним Државама грађански рат још није завршен, и шокиран је победом Трампа.

„Уздизање Трампа подсећа на успон фашизма у Немачкој“ – каже он и додаје да су се главне странке распале, а левица и десница су постале екстремније. И „свима је познато шта је даље било“. Он види претњу која се надвија.

„Повећана атомизација друштва и изолација људе тера да се осећају немоћно против спољних сила. У таквој клими није проблем да се стимулишу страхови и подстичу гнев и мржња према имигрантима, мањинама, влади. Постоји разлика између онога што грађани добијају од владе и онога што сматрају да добијају. Много тога што добијају они мрзе. У државама као што је Мисисипи постоји антивладино расположење, али они живе углавном од субвенција.

Њујорк и Масачусетс субвенционишу људе који живе у државама као што је Арканзас. Али, влада је свеједно представљена као „неко ко краде од њих“. Идеја о „трудољубивим Американцима“ (америчким радницима) – жртвама владе с којима влада не саосећа учврстила се у умовима.

Тед Круз и Доналд Трамп су изградили своје кампање око те идеје. Људи су на крају упали у те замке. Био сам изненађен непримереношћу чињеница (током Трампове кампање) – независно од тога да ли су оне биле истините или лажне. Он је стално понављао да су куле-близнакиње напали муслимани. Или да је мексичка влада сама организовала криминалце и насилнике како би их послала преко границе.

Он није бринуо о томе шта људи мисле о њему – што је веома чудно.

Евангелисти сматрају да је Трамп један од њих.

Пре неколико година већи део афроамеричке заједнице сматрао је да је Бил Клинтон био први тамнопути председник“ – каже Чомски.

„Европа се креће у правцу опадања. Континент који је требало да буде гарант слобода и грађанских права тоне у варварство и празнину – све је више ауторитарне власти. Европа пролази кроз најтежу кризу у својој новијој историји – она је изабрала гори пут, један од оних који су, како смо мислили, искорењени.

„Неједнакост се свуда само повећала“ – наставља мисао Чомски. „То је један од ефеката неолиберализма. Али, она се још више повећала у англосаксонским земљама, нарочито у Сједињеним Државама.

Међународна организација Oxfam је 2014. године у свом годишњем извештају навела да свега 90 људи поседује половину светског богатства. Док је 2015. године то било 62 људи: из Кине, Саудијске Арабије, Русије и Сједињених Држава.

Берни Сандерс је био једини ко је о томе говорио током своје кампање.

Како се Републиканска странка нашла у својој садашњој ситуацији? Све се променило временом, нарочито 1960-тих година, када је покрет за људска права довео до ефекта поларизације.

Никсон и Реган су схватили да би могли да користе антагонизам и расизам југа у своју корист. Многи не воле да говоре о томе, али само погледајте Реганову кампању. То је био последњи светски лидер који је подржавао апартхејд у Јужноафричкој Републици. Он је чак одбијао да призна да он постоји. Говорио је да је то био само сукоб племена.

Реган је ставио вето на санкције против те афричке земље које је усвојио Конгрес САД. Тај рат против дроге је проистицао из расистичких аргумената – лишавања слободе тамнопутих мушкараца. Републиканска партија наставља традиције расистичког Југа. Ако погледате председничке изборе 2012. године – црвене и плаве државе, тј. републиканци и демократе, и погледате на карти – то се тачно поклапа са картом грађанског рата. У јужним државама многи не говоре о грађанском рату, већ о „рату Југа за независност“.

Тврдите да се на политичком плану борба још увек води у систему грађанског рата?

– Сједињене Државе никада нису развијале политички систем који се заснива на класама. Овај географски и политички систем потиче из времена грађанског рата. Рат никада није ни престао. Никсон је користио тај стари анимозитет и страхове…

Када бисмо имали демократско друштво, порези за богаташе би били много већи. Амерички порези су нижи у поређењу са другим земљама, зато инфраструктура и пропада…

Какву улогу има религија у америчкој политици?

– Базу Републиканске странке чине евангелисти и хришћански фундаменталисти. Веома упада у очи (и то је занимљив аспект) да су Сједињене Државе изузетно религиозно друштво. Нема ничег сличног у другим развијеним земљама. Не постоји друга таква земља у којој трећина становништва сматра да је свет настао пре неколико хиљада година. Две трећине становништва очекује „Други долазак“ Месије.

Републиканска странка је то искористила, зато што јој је потребна база. Током предизбора сваки кандидат се трудио да изгледа као верник у поређењу с осталим противницима. То није нешто ново.

Три кандидата – Картер, Реган и Андерсон – су ’80-тих година започела ту традицију, наглашавајући своју религиозност да би добили гласове верника. Од тада су сви кандидати за место председника религиозни. А у инат онима који то нису – као што је Бил Клинтон – појављује се Доналд Трамп.

Увек сте се критички односили према финансирању политичких кампања. Зашто? Финансирање је кључни фактор приликом предвиђања будуће политике. То ограничење ће имати велики значај. Медијски екосистеми су се променили. Имате нове хипотезе о томе како друштвене мреже утичу на формирање јавног мњења?

– Постоје људи који користе интернет да би добили приступ додатним информацијама. Али, мислим да је то веома низак проценат. Истраживања показују да људи верују сајтовима с којима се и иначе слажу. Друштвене мреже су њихов ехо.

Један од најјачих ефеката је ширење теорија завере. То је као да чињеница више немају значаја. Друштвене мреже, уместо укључивања, воде изолацији. Сваки млади човек има телефон и он прича с неким ко му је, по његовом мишљењу, пријатељ. Имате веома површне контакте… Нико ништа не чита. Листају. Крајичком ока или за три секунде погледају нешто и прелазе на друго. Становништво је необразовано. И то има политичке последице…

Зашто мислите да дебате између интелектуалаца више немају тежину као у претходној епохи?

– У многим европским земљама, чак и у Латинској Америци, у средствима јавног информисања се воде дискусије којих нема у Сједињеним Државама. Једном сам био позван у Хавану како бих говорио о стању бизниса на Куби и нормално разговарао. Сваки пут када ме зову на иранску или руску телевизију, могу да оштро критикујем владу САД. Али, али ја то не могу на својој рођеној америчкој телевизији. Осим тога, ако сте на америчкој телевизији, имате само 30 секунди … критичко мишљење се некако губи.

Не може се негирати да је дошло до значајних промена код последњих генерација. У извесном смислу, Америка је најслободнија земља. Када сам 1955. године дошао на Масачусетски технолошки институт, држали су га бели, послушни људи, који су радили свој посао. Сада је све потпуно другачије. И то се догађа у целој земљи.

Нажалост, нема активиста. Кампања Бернија Сандерса била је интересантна управо из тог разлога, успела је да пробуди оно што је спавало у одређеном делу америчког друштва. Само морате да га раздрмате“ – рекао јеЧомск  у интервјуу за Misiones Cuatrо.

Тагови: Ноам Чомски, САД