ЧОМСКИ: Историја хомо сапијенса дели се у две ере: пре и после нуклеарног оружја

Познати амерички филозоф Ноам Чомски у својој колумни наводи поводом посете председника Барака Обаме Хирошими да је своје излагање комбиновао причом о одустајању од нуклеарног оружја и планом да се уложи трилион долара за ново наоружање. Историја хомо сапијенса могла би да се подели на еру пре или после нуклеарног оружја, јер је човек посебна врста која је развила све начине да уништи себе али не морални и интелектуални капацитет да контролише своје инстинке.

Ако би нека ванземаљска врста писала историју Хомо сапијенса, могли би да поделе календар на две ере: ПНО (пре нуклеарног оружја) и ЕНО (ера нуклеарног оружја). Потоња ера, наравно, почела је 6. августа 1945, првог дана одбројавања до нечега што ће можда бити неславни крај ове чудне врсте, која је развила интелигенцију да открије ефектне начине да уништи себе саму, али – тако барем говоре докази – не и морални и интелектуални капацитет да контролише своје најгоре инстинкте.

Први дан ЕНО био је обележен „успехом“ Литл боја (Little boy), једноставне атомске бомбе. Четвртог дана, Нагасаки је искусио технолошки тријумф Фет Мена (Fat Man), нешто софистициранијег дизајна. Пет дана касније дошло је оно што званична историја Ер форса зове „велико финале“, напад са хиљаду авиона – немали логистички успех – на градове Јапана, напад који је убио на хиљаде људи.

Заједно с бомбама падали су и леци на којима је писало „Јапан се предао“. Труман је обзнанио предају пре него што је последњи Б-29 стигао натраг у базу.

То су били први дани ЕНО-а. Сада, када улазимо у 70. годину, треба да са чуђењем размишљамо како смо успели да преживимо. И можемо само да погађамо колико је година остало.

Када је Хрушчов преузео контролу над Русијом 1953.г. схватио је да СССР не може војнички да се такмичи са најбогатијом и најмоћнијом државом у историји. Ако је желео да заустави економско пропадање и преокрене уништавајуће ефекте последњег светског рата, морао је да преокрене и трку у наоружању. Он је зато предложио обострано смањивање офанзивног наоружања. Али, будућа Кенедијева администрација је одбацила понуду, и наставила брзу војну експанзију, иако је већ имала велику предност.

Совјетска реакција било је постављање нуклеарних ракета на Кубу у октобру 1962. Та криза била је, према речима историчара Артура Шлезингера, „најопаснији тренутак у историји планете“. А Шлезингер је био саветник председника Кенедија.

Ни у пост-хладноратовском добу акције и доктрина не могу баш да нас утеше. Клинтон се водио девизом „мултилатерално када можемо, унилатерално када морамо“. Али, Клинтон је наставио програм свог претходника Џорџа Х. В. Буша, који је ширио НАТО упркос договору постигнутом са Михаилом Горбачовим. То и даље има последице на светску политику.

А Барак Обама изговарао је лепе речи о одустајању од нуклеарног оружја, и комбиновао их са планом да потроши један трилион долара на нуклеарни арсенал у наредних 30 година. Он се играо с ватром зарад политичке добити, а највећи пример за то је убиство Осаме бин Ладена, за које је и сам рекао да је носило „огромне ризике“.

Први нуклеарни рат, сазнајемо то сада, умало је избио између Пакистана и САД, а не Русије и САД или Кине и САД. Само пуком срећом избегнута је катастрофа досад. Али, што више зачикавамо судбину, то ћемо мање смети да се уздамо у чудо и срећу.

Тагови: Ноам Чомски, Нуклеарно оружје