Цивилизацијски лом: Зашто Европа срља у самопоништавање

© Sputnik / Alexey Vitvitsky

Европа је ушла у завршну фазу самопоништавања: одбацивањем хришћанских и универзалних вредности изгубила је културу, идентитет и моћ, упозорава социолог Слободан Рељић у књизи „На гробљу европских вредности. Запад данас не брани принципе, већ интересе, док клизи у нову, софистицирану тоталитарност.

Књига „На гробљу европских вредности“, аутора Слободана Рељића, није типична политичка или историјска анализа – аутор приступа цивилизацијским, филозофским и социолошким питањима и користи много примера из савремене политике, медија и друштвених феномена да би илустровао своју централну тврдњу: да се западне вредности урушавају и да тај процес има озбиљне последице по глобалну моћ и унутрашњу кохезију Европе.

Рељић тврди да Европа више нема оно што се историјски сматра европским вредностима — просветитељску рационалност, јаку моралну и религијску основу, стабилне институције и културу самоспознаје. Западна либерална идеологија није успела да замени традиционалне вредности и довела је до унутрашњег празног хода: тржиште је постало доминантно, а идеологија либерализма изгубила везу са реалношћу. У књизи, Рељић истиче да је Европа постала „помоћник Америке“ у глобалној контроли, а не аутономна цивилизацијска снага.

Одбацивање религије и традиције, при томе, један је од главних разлога пропадања западних друштава јер, према Рељићевом мишљењу, друштво без религије губи моралну основу, а самим тим и цивлизацијску снагу.

Европа на сопственом гробљу

Отварање Олимпијских игара у Паризу није било само спортски догађај, већ, како примећује социолог и публициста Слободан Рељић, отворена демонстрација дубоке цивилизацијске кризе. Естетски шок, идеолошка провокација и намерно разарање симболике нису, према његовом тумачењу, случајни ексцеси, већ порука – Европа више не стоји иза вредности које деценијама пропагира као универзалне.

„Кључна, основна ствар европске пропасти је дистанцирање од хришћанства. Пошто је у основи европске цивилизације хришћанство: пада Рим, долазе хришћани, подиже се нова комплетна појединачно друштвена структура на хришћанским вредностима. И онда то тако иде све до краја Средњег века. Потом почиње оно што зовемо Нови век. Ту Европа полако почиње да се ослобађа хришћанства, да би данас стигла до потпуно другог контекста. Када гледате Олимпијаду, видите да су они већ код Сатане, да су отишли тако далеко“, наводи Рељић.

Поређење са отварањем Олимпијских игара у Пекингу 2008. и отварање последњих Олимпијских игара одржаних у Паризу, које се често појављује у јавности, додатно осветљава разлику између две цивилизацијске путање. Док је Кина тада демонстрирала дисциплину, континуитет и јасну поруку државне и културне самосвести, Париз је понудио слику хаоса, самопрезира и идеолошког експериментисања над сопственим идентитетом.

Рељић упозорава да се иза тог спектакла крије много дубљи процес – процес у којем Европа свесно разграђује сопствене темеље, убеђена да се може одржати без њих.

Од универзалних вредности до идеолошке симулације

У књизи „На гробљу европских вредности“ Рељић инсистира на разлици између стварних, универзалних вредности и њихове данашње западне имитације. Однос власти према народу, идеја праведности, постојање друштвеног реда и моралних ограничења – то су вредности које су постојале у различитим религијама и културама, и које су чиниле темељ европске цивилизације.

Међутим, савремена Западна Европа, тврди Рељић, те вредности више не живи, већ их користи селективно, као политичко средство. Оне више не служе да ограниче моћ, већ да је оправдају. Уместо моралног компаса, постале су идеолошка декорација.

Посебно је опасно, сматра он, то што се друштвени односи препуштају уском кругу економски најмоћнијих, који „глуме Бога“ и уређују свет искључиво према логици профита. У таквом систему, пљачка нема границу, а друштво остаје без икакве оријентације.

„Запад је нихилистички. То је нихилистичко стање у коме је вера избачена. У комунизму, они имају непријатељски однос према религији, они су против тога, али они толеришу веру. То је сукоб и толеранција заједно – они религију нису поништили у смислу да је нема, него они не верују у то. Али, овде, у Западној Европи, религија просто нестаје, немате никакав однос према томе“, истиче Рељић.

Нова тоталитарност без логора и бодљикаве жице

Једна од централних теза Рељићеве анализе јесте да се Запад данас налази у процесу стварања нове врсте тоталитаризма – тихе, технолошки софистициране и идеолошки оправдане. За разлику од класичних тоталитарних система 20. века, овај модел не захтева отворену репресију, већ функционише кроз забрану мишљења, друштвену стигматизацију и институционални притисак.

Све оно што је Запад деценијама приписивао „недемократским режимима“ – надзор, цензуру, контролу говора – данас се нормализује у име „виших циљева“.

„Све оно што су причали о Стаљину – забрана другачијег мишљења, контрола, надзор – данас се остварује у Западној Европи. Ако немате ’одобрен’ интерес, ви немате право да мислите другачије“, објашњава Рељић указујући да Запад губи способност унутрашње дебате – кључни предуслов сваке стварне демократије.

Антируска кампања, на коју Рељић посебно указује, показала је до које мере је дозвољено суспендовати рационалност, плурализам и слободу изражавања уколико то одговара геополитичком интересу.

Рељић се ослања и на анализе белгијског теоретичара Матијаса Шторма, који указује на парадокс западног либерализма.

„Иранска теократија је искренија. Она има емоцију и свест о томе чега се држи. На Западу тога нема – овде је све хладно, прорачунато и сведено на исплативост. И то се на крају претвара у терор“, објашњава Рељић.

Поништавање хришћанства као цивилизацијски лом

Према Рељићевим речима, кључни узрок европског слома лежи у свесном одбацивању хришћанства као цивилизацијског темеља, не као пуке религијске праксе, већ као вредносног и културног оквира у којем су настали европска уметност, филозофија, право и политичка мисао.

Европска култура, наглашава он, никада није постојала ван тог оквира – чак и када му се супротстављала, чинила је то изнутра. Када се тај оквир уклони, култура губи смисао, правац и критеријуме.

Резултат тога види се у свим областима: од уметности и спорта, преко образовања, до демографије. Идеологије које промовишу самонегацију, одбацивање биолошког и културног континуитета, представљају, по мишљењу нашег саговорника, логичан завршетак тог процеса.

„Однос власти према народу, праведност, ред – то су универзалне вредности. Не постоји религија која у својим основама нема те елементе. Када то избаците и препустите друштво онима који имају највише новца и који себи дају право да глуме Бога, пљачка постаје бескрајна. То је крај цивилизације“, констатује он.

Кина као огледало европске слабости

Насупрот европском дисконтинуитету, Рељић указује на Кину као пример друштва које је успело да споји модернизацију и традицију. Њена снага, наглашава он, не лежи у марксизму, нити у пуком преузимању капиталистичког система, већ у јасном вредносном координатном систему.

Капитализам је у Кини средство, а не циљ. Иза економског модела стоји друштво које разуме зашто тај модел користи и у чијем интересу. Конфуцијански континуитет, осећај одговорности према заједници и дугорочно размишљање омогућили су Кини да постане глобални актер.

Европа, с друге стране, више нема ни ред, ни континуитет, ни јасну представу о сопственој будућности.

Имиграција, демографија и нестанак Европљана

Једна од најозбиљнијих последица европске кризе, каже Рељић, јесте демографски слом. Европа стари, не рађа се, и постаје простор у који долазе биолошки и културно виталнији народи.

Проблем, међутим, нису миграције по себи, већ губитак способности интеграције. Некада је Европа могла да нове народе претвара у Европљане – кроз културу, образовање и вредности. Данас, када тих вредности више нема, интеграција постаје немогућа.

Позивајући се на Мишела Уелбека и Александра Зиновјева, Рељић упозорава да Европа улази у фазу у којој ће простор остати, али ће европски народи нестати.

„Биће људи, биће вина, али неће бити Француза“, гласила је Зиновјевљева опомена.

Америка – последња фаза европске цивилизације

У тој слици пропадања, Америка се појављује као последњи, али не и спасоносни облик европске цивилизације. Иако се у САД повремено јављају покушаји повратка религијском контексту, Рељић упозорава да су они често инструментални.

Пример селективне бриге за хришћане – у Нигерији, али не и на Косову – показује да се и вера користи као средство геополитике, а не као универзални принцип. Без принципа, ни религија не може обновити друштво, закључује наш саговорник.