ЧЕТИРИ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ: Коме је сметао жив Гадафи?

Резултати рушења либијског председника Моамера Гадафија су раст исламизма и избегличка криза који дестабилизују Европу. Архиве Триполија указују да је, поред британских служби, са Гадафијевим обавештајним службама блиско сарађивала и ЦИА.

Четири године је прошло од када је свет готово уживо пратио мучење и убијање бившег либијског лидера Моамера Гадафија. Било је нечег ритуалног у овом иживљавању над човеком који је четрдесет година био недодирљиви „врховни вођа“ Либијске Џамахирије.

Овим симболичним актом којим је неприкосновени лидер сведен на сатрту животињу окончана је казнена експедиција Запада, чији је циљ био не само да га свргну са власти, већ и да му онемогуће да изнесе тајне које је делио са домаћинима Јелисејске палате и Даунинг стрита. Неке од ових тајни су ипак пронашле пут до јавности.

Међу документима који су пронађени у згради либијске владе након свргавања Гадафија било је и писмо Тонија Блера пуковнику Моамеру Гадафију из 2007. године, у коме се британски премијер захваљује на „одличној сарадњи“ обавештајних служби две земље на сузбијању тероризма. Било је то у време када је Велика Британија помагала Либији да уђе у траг либијским опозиционарима који су киднаповани и враћени назад у Триполи заједно са породицама, где су затворени и мучени.

Писмо које почиње присним „Драги Моамере“ и завршава се „Најлепше жеље, заувек твој Тони“ налази се међу документима које је сакупио правни тим из Лондона. Бивши Гадафијеви политички опоненти хоће да туже Блера због помоћи коју су либијском вођи пружале британске обавештајне службе, МИ5 и МИ6, како би им ушао у траг.

Архиве Триполија указују да је, поред британских служби, са Гадафијевим обавештајним службама блиско сарађивала и ЦИА.

У неауторизованој биографији Дејвида Камерона која је најављена као „најексплозивнија политичка књига деценије“ наводи се да је Блер покушао да спасе Гадафија уочи бомбардовања Либије, али је тадашња влада конзервативаца одлучила да јој је његово свргавање у интересу.

Разлоге да га вечно ућутка имала је и француска влада. Никола Саркози се ваљда највише истакао у ратнохушкачком ламентирању о злом диктатору који крши људска права, на шта „цивилизовани свет“ нема друге него да одговори бомбардовањем. После је испало да је Гадафи финансирао његову председничку кампању 2007. године са 50 милиона евра, што је показала истрага коју је водио угледни француски информативни сајт „Медијапарт“.

У једној од тајних епизода рата у Либији, којом се данас баве париске судије, Гадафијева подршка Саркозију је договорена на састанку двојице блиских сарадника либијског председника и француског министра Бриса Ортефеа, Саркозијевог пријатеља и човека од поверења. У никад разјашњеним околностима убиства Гадафија, кога су, према званичној верзији, убили побуњеници, помиње се и могућа умешаност француске обавештајне службе.
Италијански лист „Коријере дела сера“ је 2012. године цитирао дипломатске изворе из Триполија, који су навели да је либијског председника убио странац, највероватније Француз. Агент француске службе је, према овом извору, био у руљи која се дочепала Гадафија и пуцао му у главу.

Махмуд Џибрил, либијски политичар који је предводио опозицију коју је Француска у време грађанског рата 2011. године признала као јединог представника либијског народа, и кога су потом представљали као премијера прелазне владе, признате од већине чланица Уједињених нација, укључујући и Француску, изјавио је египатској телевизији да је „страни агент био убачен у револуционарне бригаде које су убиле Гадафија“. Као разлог за убиство навео је везе бившег француског председника са Гадафијем и финансирање председничке кампање.

Либија је у међувремену потонула у грађански рат и економски хаос, са ривалским оружаним групама које некажњено убијају цивиле и уништавају градове, аеродроме, пале нафтне рафинерије у настојању да се домогну богатства и утицаја.

Исламистичке формације широм Северне Африке успеле су да се докопају значајног наоружања и заведу терор. Резултати војне интервенције у Либији и рушења Гадафија су раст исламизма и избегличка криза који дестабилизују Европу.

Русија, која је била уздржана током гласања за резолуцију 1973 Уједињених нација, чији је циљ био да се заштити либијски народ, а која је злоупотребљена да би се оправдала војна интервенција и рушење Гадафија, не престаје да прави паралелу између Либије и Сирије када је реч о дометима западне коалиције.

Тагови: Годишњица, Либија, Моамер Гадафи