Часлав Д. Копривица: Москалі must sterben, или интеркултуралнопсихиолошко (мета)разматрања уз поново обновљену „Украјинску кризу“

Увод

Откад траје „Украјинска криза“? Од 2014, када је (гео)политички Запад координисао државни удар; од 2004, када се Запад помагао прозападног кандидата Јушченка, све док овај није на улици издејствовао понављање већ изгубљених избора, које је у „разигравању“ на концу добио; од 1991. када је Украјини дата државност; можда од 1596. (Брестска унија)…? Постоје народи или макар народолике скупине чија је читава повијест протекла у ковитлањима, будући да су се стално налазили на разним границама, размеђима, међупросторима. Тако бијаше и с нама. Но неки колективни идентитети посљедица су кризног бивања на граници – обично тако што се „идентитетизовање“, умјесто оног смјера којем природно нагиње, (споља) преусмјери. То је случај с „украјинством“, које је од некадашње посљедице перманентне кризе и нестабилности постало залога могућности спољашњег произвођења кризе и управљања њоме – у име заштите украјинске „слободе“. Згодно је ту и тамо имати понеку „Украјину“, тј. народ-кризу, нарочито у непосредној близини оних које сматрате својим противницима.

Ипак, у (поново подгријаној) „Украјинској кризи“ Украјина није главна тема, а камоли суштина – јер томе и служе „Украјине“: да самоувјерено преузму „главну епизодну улогу“, или још боље: мизансцена. Украјина је, уз сву своју просторну и демографску големост (тешко је рећи „величину“) – за Запад изразито ефемерна. Није ни чудо, јер, напокон, шта се тамо уопште зна о Украјини – осим да је вољна да служи њиховим интересима? А шта јесте права тема текуће кризе? То што Запад, најкасније почевши од пољске инвазије на Русију 1612, сваких 100 до педесет година (Сјеверни рат [1700–1721], Наполеонова агресија [1812], Кримски рат [1853–1856], Први свјетски рат, Други свјетски рат), покушава да „ријеши“ руско питање. Да, Русија као озбиљна држава с којом се мора рачунати – то је нешто на шта се Западњаци ево више пола миленија не успијевају да се навикну. Стога ментално Русе и њихову велику државу стално држе под знаком питања – да би повремено, у приличном правилним размацима, давали убилачког одушка тој својој запитаности Чему Руси? Укратко, када се хорски извикује „слободна Украјина“ – заправо се има у виду re-Drang nach Osten. То је суштина – што ћемо још назначити – али је за сврху ове анализе занимљивије како се од идеолошке појавности сада долази до старога порива [Drang] – продора [Drang] пут Русије.

1. Слобода и осјећања

Кључна ријеч садашње – иако се то, по правилу, превиђа – јесте осјећање; осјећање угрожености, осјећање сигурности, а то је, опет, повезано с осјећањима слободе и среће. И баш ту настаје заплет. Документима ОЕБС – Цариград 1999. и Астана 2010, чији су потписници и Украјина и САД – предвиђено је да је граница моје безбједности безбједност другога, тј. ниједна држава ОЕБС не смије тражити уточиште своје осјећања безбједности произвођењем небезбједности код других. Разумије се, ова ствар је осјетљива – и због тога што је сам говор о осјећањима „осјетљив“, али и стога што је тамо гдје међу различитим народима/држава дуго влада неповјерење, или још нешто „теже“, тешко избјећи неуравнотежености, тј. све је само не лако постићи равнотежу међу осјећањима безбједности. Било како било – таква су правила усаглашена. Уосталом, ако право треба да регулише стварни живот, тада оно мора имати посла с оним што је типично људско. У сваком случају, овакво схватање колективне безбједности може се разумјети као примјена на подручје безбједности либералног критерија да је граница моје слободе слобода другога. Притом осјећање безбједности од спољних угрожавања саконститутивно је за негативну слободу.

Међутим, руско осјећање угрожености ширењем НАТО и размијештањем ракетних система по источној Европи, нико на Западу не узима обзиљно. Дакле, у неким случајевима Американци и војно-политички Запад склони су да игнориишу ово начело у међународним односима, иако је оно темељно за унутардруштвену праксу слободе у западњачким друштвима. Примјера ради, када је ријеч о разним „мањинама“ – расним и сексуалним – њихово осјећање дискриманције, угрожености и сл. сматра се безмало беспризивним судом у ствари да ли има или нема дискриминације, док се осјећање угрожености код Руса – које је притом егзактно потврдиво – најотвореније пренебрегава. Да ова паралела у операционализовању – да не кажемо (зло)употреби – осјећања у унутардруштвеним и међудржавним односима није произвољна, види се по томе што на Западу и те како „брину“ за осјећања – стварна или тобожња, неважно је – угрожености од Руса код његових источноевропских, антируских сателита.

Према својима се показује саосјећање, а према не-својима, да не кажемо према ономе ко се „конструише“ у непријатеља – потпуна безосјећајност. Ништа ново, напокон – није ли то неукидиво људско својство? Дакако, али овдје није ријеч о „психологији“, о некаквом „управљау емоцијама“, већ о претварању, односно претворивости осјећајности у геополитичке величине, каткад и безмало константе. Занимљиво је, међутим, да је та омиљена тема западњачке, нарочито америчке јавне геополитичке реторике овога пута покренута од стране Русије. Не желимо, разумије се, рећи да нема никакве, вјероватно и суштинске везе између геополитичког опажања и културалних осјећања дугога трајања. Но, свеједно, особеност ове ситуације је у томе што је Русија та која је нашла за сходно да глобалносценски проговори о својим (државно-цивилизацијским) емоцијама – да ли због своје новостечене (војне) снаге, да ли због „догорјелости до ноката“, или пак из оба разлога, у то овдје нећемо залазити.

Полазна тачка руске, стратешки осмишљене, полемичке реторике према НАТО поводом ове кризе јесте да се највпространија земља свијета поводом наоружавања војно све агресивније Украјине, а нарочито у свјетлу најава да је тој земљи отворен пут чланства у НАТО, објективно осјећа угроженом. Узгред, својевремено се у натовској јавној реторици говорило да у НАТО могу ући само земље ријешеног питања спољних граница, што има смисла, да се не би нестабилности одређених простора „увозиле“ у западњачки војни савез. Овај критериј Украјина, очигледно, не испуњава, пошто претендује на територију коју не контролише (слободни дијелови Донбаса), односно која сада припада другој држави (руски Крим). Но такве „ситинице“, судећи према натовском заокрету ка политици отворених врата и за земље спорних граница, више није препрека за пријем. Из тога се дâ закључит да је Западу Украјина потребна макар као истурени простор за базирање наоружања према Русији. Но будући да је Украјина прогласила окупацију Крима, било би могуће да те земља, као члан НАТО, увуче западњачки војни савез у рат против Русије. Заправо, сва је прилика да је у САД/НАТО преовладала воља да се допусти, или боље – инсценира своје увлачење у тај потенцијални рат, и то тако што ће путем координисаног повлачења агресивних потеза Русија бити увучена у рат, и то тако што би се то представило као руска традиционална агресивност. Утолико би требало бити разумљивија руска дубока узнемиреност постојећим тенденцијама.

Историјску лекцију из сучељавања емоција, односно из залагања властитих осјећања као залоге сучљавања, представља Ракетна криза из 1962, која се у неком виду и сада „понавља“. Тада је највећи дио свијета разумио, па и уважио амерички страх од совјетских ракета. Додуше, у „игри“ су биле и америчке, већ постављене ракете у Турској, које нијесу биле помињане од стране Совјета – иако су оне највјероватније биле повод за совјетску узвратну акцију. Данас се, међутим, Русији ускраћује право да својим осјећањем небезбједности, изазваним понашањем САД/НАТО, могу обавезати било кога другога.

Осјећања – колективна (нпр. једног народа), односно корпоративна (нпр. једне државе) – која постану лако „разумљива“, „поновљива“ и из перспективе другога, имају изгледа да исходују угођај објективности, и да утолико буду кудикамо упечатљивија и од „само“ субјективних осјећања, макар она одликовала и читаве (партикуларне) колективе, и од „без-осјећајних“ рационалних анализа. Осјећање, дакле, може постати моћно оруђе (предоружаног) удара – био он одбрамбени или нападачки. У том смислу Русија показује претензију не само да изрази своја страховања – што само по себи једва да би имало икакву тежину – него и да очекује да се с њима рачуна као с релевантном објективном чињеницом међународних односа. Запад политичке врхушке засад показује потпуно пренебрегавање те намјере, потурајуће друге „чињенице“, односно интерпретације, као једино релевантне за тумачење понашања руске државе посљедњих мјесеци.

Један од тестова за установљавање да ли је неко суштински признат у међународним односима јесте да ли се његови страхови уважавају као саставни дио свјетске, мећународне стварности. Ако је људски страховати, тада је признање права на (разборито образложиви) страх саставни дио признања нечије људскости. Када други, нарочито мој противник, призна моја осјећања као објективна, он ме је тада заправо суштински признао као субјекта. У случају Русије, то право политички Запад игнорише, што је посредна индикација рецидива вишестољетне пропагандане дехуманизације обрасца Руса – почевши од времена Ивана „Грознога“ па све до данас.

Додуше, постоји још један модалитет избјегавања уважавања нечијих страхова, а то је, да се, као у случају Срба у бившој Хрватској и БиХ, њихов страх од понављања геноцида извршеног над њима у НДХ сматра само пуким страхом, дакле нечим што је „ирационално“, и што није неопходно, или чак уопште прихватљиво узимати у обзир. То што се испоставило да је тај страх, нарочито код Срба у бившој Хрватској, био врло оправдан, будући да је, у другачијој форми, геноцид тамо поновљен између 1991. и 1995, на Западу једва да данас икога дотиче. То се сматра свршеном, а поврх тога углавном и пожељном чињеницом. Другим ријечима, то показује да је у калкулус туђег страха укључено – често као најважнији момент – процјена да ли се са становишта властите геополитичке визуре „исплати“ признавање туђег страха – не као „само (ирационалног) страха“, већ као реалног страха. Када осјећање изађе из сфере само-осјећајности – тада је то знак да је „унутаршњост“ онога чији је страх признат као објективан субјективисана, умјесто да буде само „субјективна“.

Да бисмо ову тему боље разумјели, потребно ју је освијетлити анализом (јавне) перспективе супротне, у овом случају западњачке стране. Други ниво одбране права политичког Запада да се војно шири куда му је воља – а формално, тамо гдје НАТО позову локални сателити – јесте „увјеравање“ Русија како ширење НАТО уопште није усмјерено против ње. Својевремено, када су почеле медијско-политичке припреме за размијештање ракетних система у источној Европи, Американци су то „образлагали“ „пријетњом“ од иранских или чак сјеверnокорејских ракета. У међувремену су заборавили на тај „аргумент“, због његове очигледне колизије са стврношћу, за шта је довољно погледати на карту свијета тек коју секунду. Тактичка реторика се, видимо, прилагођава, али се стратешке смјернице не мијењају.

Ипак, и даље се тврди да америчке ракете у источној Европи само штите савезнике, али да не угрожавају Русију. Ако би се ово прихватило као беспријекорно – а то натисти очекују не само од савезника, тада би сâмо руско страховање од ширења НАТО представљало наводну „индикацију“ руске „агресивности“; јер зашто би се (нпр. Руси) бојали „демократског“, „доброћудног“ НАТО – ако никоме зло не мисле. Сама сумња у добронамјерност западњачког војног савеза имала би се сматрати сигурним показатељем (руске) „злонамјерности“. Дакле, довођењем у питање „добрих намјера“ злонамјерника, Русија – према овој „логици“ – себе не само одаје него и дисквалификује, те утолико, у крајњем „оправдава“ лоше намјере натиста, које су, узгред, иницијално биле образоване, независно од конкретног става Русије, од тога који је систем у њој на власти – само зато што она јесте Русија.

Ово није само показатељ извртања нормалног тока закључивања, врхунац двоструких стандарда него и врло сликовита демонстрација онога што стоји иза њих – културну расизам. Наиме, оно што је под одређеним околностима (изложености удару оружја друге стране, у чије се добре намјере очигледно не може безусловно вјеровати) допуштено нама (политичком Западу) и нашим савезницима (из источне Европе), то се („субалтерном“) другоме – макар то била и велика држава, још веће културе – у потпуности ускраћује. Овакав степен и модалитет дехуманизације рускога другога од стране политичоврхушкога и јавномњењскога Запада указује на то да је у суштинском смислу рат Запада против Русије већ отпочео, будући да је, познато је, „најбољи“ начин да ударите на другога да га најприје (у својој/глобалној јавности) обезљудите. Истини за вољу, то није било тако тешко изводљиво, будући да је велико питање да ли је на Западу икада уистину извршено признање саљудкости Русā. Како би се, иначе, како поменусмо, у посљедњих четиристо година с таквом лакоћом увијек изнова могла вршити духовна мобилизација за агресивне подухвате против Русије?

2. О „коначном рјешењу“ англо-америчке геополитичке нелагоде

Тако стоје ствари с осјећањима, односно с њиховом дискурзивном конверзијом и/или употребом. А како ствари заправо стоје, тј. шта је права позадина плански обновљене кризе? Ријеч је о надметању за геополитички простор, односно, преведено на рјечник некадашње њемачке геополитике – за Lebensraum. За неке мјеродавне на Западу Русија заузима „превише“ простора, па јој га треба одузети, или имобилисати – макар било ријеч о сувереном простору руске државе и макар цијена тог геополитичког коцкања био рат. Својевремено је уредник Економиста „открио“ да није „фер“ да Русија располаже толиким природним ресурсима (!), захваљујући („непоштено“ пре)великој територији коју покрива, из чега, поред осталога, црпе своју моћ. Иза концентрисаних пропагандних удара англо-амероцентрична Запада и пуштања сценских суза поводом судбине „јадне“ Украјине, крије се сулуди покушај ревизије територијалних резултата посљедњих петсто година руске повијести. Русију треба оградити, просторно сузбити, скупити, сабити – да њена огромна пространства постану једноставнија за „руковање“.

Ипак, овај историјски тренутак се за англо-америчке русофобе издваја из дуге историје њиховог непријатељства према Русији по томе што је сада – о чему говоре многи показатељи – не само неповратно дошао крај америчком униполаризму и унилатерализму у међународним односима, него се, по свој прилици, озбиљно љуљају темељи англо-америчке глобалне империје. Два су главна разлога за то – снажна Русија и Кина које се не либе да самоувјерено и самосвјесно владају на међународној сцени, умјесто да, као у ранијим годинама, пристају на улогу другоразредног посматрача америчких геолополитичких „вратоломија“. Војно изузетно снажна, економски самодовољна Русија, која и даље доминира највећим дијелом копна на сјеверној полулопти, вјероватно представља првог пројектованог противника, поред још снажније Кине, која с Русијом, у обостраном егзистенцијалном интересу, одржава блиске стратешке односе. Англо-амерички стратези, претпостављамо, настоје да у својим разрадама избјегну истовремени сукоб с објема силама. Иако је зазорно и наглас разрађивати такве могућности, судећи према понашању САД и њихове хушкачке „авангарде“ Британије, неко у Вашингтону и Лондону, изгледа, озбиљно размишља о томе да би могао добити (велики) војни сукоб с Русијом, чиме не би само био уклоњен најозбиљнији геополитички такмац (док би Кина била приморана на дефанзивни став) него би, могуће, према аналогији с полетом САД послије 1945, такав развој догађаја могао преокренути силазну путању англо-америчке империје.

Као и 1914, а поготово 1941, ријеч је о борби за (туђи) простор, на који се „право“ полаже демонизовањем оних који сада на њему живе. Москалі must sterben из наслова овога прилога парафраза је злогласне крилатица бечке штампе послије Сарајевског атентата: Serbien muß sterbien (Србија мора мрети). Сада су у првом реду локалних „статиста“ Украјинци (који Русе погрдно зову „Москаљи“), док главни тон глобалној кампањи хушкања против Русије дају англо-амерички must-говорници, чији злослутни пропагандни говор има двије модалноглаголске константе: Украјина/Запад може (смије) – Русије мора (не смије). А то што би Русија тобоже морала сводило би се на то да скрштених руку посматра како јој „Слободни свијет“ спрема макар геополитичку егзекуцију – као релевантне регионалне (евроазијске) државе. Наиме, онога тренутка када би се натовски ударни нуклеарарноракетни системи нашли на неколико минута лета од Москве (а одавно се помиње подручје од Харкова до Полтаве као могуће мјесто њиховог лоцирања) – што би била коначна посљедица и прави циљ натовске тезе да Русија нема право вета када је ријеч о пријему Украјине у тај савез – највећа словенска држава би у геополитичком смислу била „укинута“ као европска држава. Тада би се читаво подручје европске Русије, гдје живи већина становништва Русије и гдје се налази већина ресурса те државе, морало почети посматрати као дубока тампон-зона, макар до даљњега, „сибиризоване“ Русије. Крајњи геополитички и геоисторијски циљ најновијег натовског Drangа nach Osten јесте оно што је својевремено Мадлена Олбрајт огласила – дакако, не као своју тезу, већ као стабилно опште мјесто англо-америчке геополитичке уобразиље – Русију треба подијелити на три или четири државе којима ће бити „лакше“ управљати, наравно, не од стране Руса, већ Американаца и Британаца.

Паралела с 1914. није случајна. Читава ова застрашујућа инсценација наликује на покушај понављања 2014, када је организацијом државног удара у Украјини Запад настојао да Русију увуче у свјетски рат – тако што би Москва интервенисала против нове, нелегалне, нескивено нацистичке власти у Украјини. Русија тада није била спремна на нешто такво. Узгред, до оба свјетска рата – уз сву комплексност ратних циљева – могло је доћи управо стога што Русија оба пута за њих није била спремна. Но 2014. она је пронашла ингениозан, асиметричан геополитички одговор – тако што је повратила Крим (не и „анектирала“, као што се и код нас јавно говори и пише, копирањем формулација из западњачких медија) и тако што је у Донбасу дала (умјерену) подршку побуњеницима против украјинске нацистичке диктатуре. Тиме је избјегла двојну замку оружане интервенције и окупације већег дијела или читаве Украјине, на једној страни – што би вјероватно изазвао сукоб свјетских размјера, али и посматрања ћутке како им Американци спремају геополитичка вјешала – да је којим случајем било допуштено инсталирање НАТО на Криму, односно „чишћење“ побуњеника у Донбасу. Англо-Американци тај успјешни маневар Русији нијесу опростили и седам година су спремали освету – охрабривањем и наоружавањем Украјине за насилно рјешење кризе – не само према Донбасу него и према руском Криму.

Пошто Русија 2014. није напала Украјину, сада је пронађено „рјешење“ за обнову кризе – па могла би Украјина напасти Русију (Крим), односно Донбас, за чији посебан статус јамчи не само Русија него и никада спроведени Мински споразум. То би поново дало прилику да се, послије инсценирања украјинског напада на Русију, помогне, ето, „нападнутим“ Украјинцима. Надахнута и подржавана Западом, украјинска политичка и друштвена врхушка, која је дошла на власт и стекла моћ послије државног удара 2014, живјела је од духа освете – Русима, рускојезичном становништву Украјине, уопште Русији – до те мјере да је у својим неурачунљивим конструкцијама изгубила додир са стварношћу, за прављење разлике између разумнога и неразумнога, каткад се чини и за раздвајање морално допустивога и недопустивога. У Украјини је од државног удара 2014. у току тотална ревизија историје не само Украјинаца него и Руса, тако да су некадашњи издајници постали јунаци, а јунаци – достојни презира. Примјера ради, претходни предсједник Украјине, Порошенко, подигао је споменик Ивану Мазепи, који је својевремено колабрисао са Швеђанима (и у украјинском памћењу био забиљежен као издајник – све до најновијег „проевропског“ заокрета у званичној политици сјећања и на давна времена), док је недавно у истом граду уклоњен споменик војсковођи Суворову. Споменици Жукову уклоњени су широм Украјине. Нове интерпретације историје треба да генеришу нову историјску самосвијест – тако што би се украјинство реконституисало завјетном русофобијом. Зар је могуће тако неодговорно располагати националним идентитетом и шта њега заправо сачињава када може бити тако „мек“, те податан пластичним захватима? Са старим, добро заснованим нацијама, то је неупоредиво теже радити, али с изумљеним и/или споља пројектованим нацијама то иде кудикамо лакше. Довољно је да се сјетимо како се и послије темељитог етничког чишћења Хрватске национални идентитет савремених Хрвата саконститиуише србофобијом – унаточ тисућуљетној хисторији; о „Дукљанима“ и „Бошњацима“ да и не говоримо…

Ова патолошка етнопојеза у Украјини поклопила се с интересима и англо-америчког Запада и русофобне „Нове Европе“ (од Румуније, преко Чешке и Пољске, до Прибалтика). Наиме, Антло-Американци су пронашли неког спремног да гине за њихове пројекције (не можемо рећи и интересе, јер рат с Русијом, вјерујемо, није у интересу ни Америке, а нарочито не Британије). Притом не изблиза није свршена ствар до које мјере је становништво данашње Украјине хомогено у русофобији, односно у антируски преображеном украјинству. Наглашени притисак и државних органа и бројних нацистичких скупин, које годинама неконторлисано харају широм те несрећне државе, на јачање националног антируског консенсуса посљедица је сазнања да је Украјина и даље пуна „издајника“ – и то не само само милиона Руса који тамо живе него и Украјинаца невољних да се построје иза нацистичке „генералне линије“. С друге стране, русофобијом заслијепљене нове НАТО-нације источне Европе загријане су надом да би ојачана Украјина могла постати широка тампон-зона према Русији, и тиме предохрана њихових – стварних или умишљених – страхова.

Криза око Украјине суштински је саставни дио продужене кризе изазване проширењем НАТО на исток, које све вријеме објективно угрожава Русију, будући да је усмјерено само и исккључиво против ње. Фактички, ту су у игри не само Украјина, гдје би потенцијално могли бити постављени ударни ракетни системи САД него и Пољска и Румунија, гдје су они већ сада постављени, или то може бити веома лако учињено – чак и без знања и сагласности локалних, према Америци идолатријски настројених влада. Потенцијално, и државе Прибалтика (гдје је нешто тако врло замисливо) и Чешка (гдје је то сасвим изводљиво) и Словачка (гдје је то мање вјероватно) могле би бити мјеста инсталирања офанзивних рактених система.

Призивање солидарности с „нападнутом“ Украјином, која се спрема да се оружано обрачуна са „својим“ грађанима у Донбасу, и да на исти начин „поврати“ Крим (узгред комунистички „поклон“ из 1954, који историјски ни на који начин не припада Украјини, као, уосталом, примјера ради, ни Одеса) заправо значи подршку агресивној авангарди „Слободног свијета“ према „деспотској“, „пријетећој“…и што је, након свега, „најгоре“ – „одвећ“ руској Русији. Зато читав Запад, и „стари“ и „нови“, и медијски и политички, жмури на оба ока на очигледне чињенице: да је у Украјини у току реконструкција „националног“ идентитета на неонацистичким основама, да „Украјинац“ није етноним, те да „Украјинци“ историјски нијесу засебан народ, већ један, етнографски специфичан огранак руског народа (отуда историјски старији назив за становнике кудикамо уже територије од данашње Украјине – Малоруси, и отуда се, у недостатку бољих темеља, интензитетом мржње према својима [безусјешно] покушава изумјети своја „нерускост“); да читава црноморска обала данашње Украјине, с дубоким залеђем на сјевер, не спада у историјску Украјину (уколико је уопште могуће говорити о фиксним границама „историјске Украјине“), већ у Новорусију, подручје коју је у Русија у XVIII стољећу ослободила од Османлија (прије више од хиљаду година управо су на Криму крштени Руси, а не „Украјинци“, којих тада није било ни у „најави“); да је данашња Украјина стекла независност супротно вољи већине житеља чак и тадашње Украјине (на референдуму марта 1991), да је Украјина умногоме економски, институционално неуспјела држава у којој је стање људских слобода на изузетном ниском, безмало „трећесвјетском“ нивоу итд, итд.