БУШОВА ПУДЛИЦА: Тони Блер – политички јастреб и највећи заговорник ратова

Дугокоси правник и адвокат Тони Блер био је кандидован за британског Џона Кенедија и наду социјално обесправљених сталежа крајем деведесетих година прошлог вијека, али је постао политички јастреб и највећи заговорник ратова, који су довели до енормних страдања људи и држава.

Блер је по доласку на власт издао лабуристичке снове о праведнијем друштву и преузео велики дио програма конзервативаца -торијеваца.

Већ 1994. године, када је постао вођа Лабуристичке странке, Блер је тражио да странка из Статута избаци дио у којем се изражава „приврженост јавном власништву над средствима за производњу и размјену“, у чије име је та странка спровела национализацију великог дијела британске привреде.

Амбициозни Блер практично је преписао „торијевце“ обесмисливши њихов политички програм. Када је 5. јуна 2001. године поново добио мандат већ је иза себе имао један рат и припремао се за други.

У оба случаја ријеч је о политичким, војним и материјалним интересима, који су били правдани фразама о „људским правима“ и „тајном оружју за масовно уништење“. Прво је нападнута СР Југославија, односно Србија, уз оптужбу о „етничком чишћењу Албанаца“.

Тони Блер је био највећи заговорник разарања те земље, што је признао у својим мемоарима. Блер је написао да је тадашњи амерички предсједник Бил Клинтон имао резерве у вези са том акцијом, али да га је он на крају наговорио да САД и НАТО чак употријебе и копнене снаге против Србије.

Како је Блер правдао дивљачко уништавање српске инфраструктуре и убијање народа? Тврдио је да Срби „убијају, пљачкају, силују и прогоне Албанце“.

Позната је Блерова изјава да „рат против Срба није више само војни сукоб, већ је то битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“. Ту поруку Блер је послао Србима, британским савезницима у два свјетска рата.

Друга Блерова порука Србима изговорена 1997. године на берлинској конференцији европских званичника гласила је да би Срби „требало да пређу на исламску вјероисповијест, да би се изједначили са жртвама“.

„Њихова /српска/ потреба за крвљу мора се опрати цивилизованим путем“, изјавио је тада веома популарни британски премијер, који ће своје мандате завршити као презрени политичар, коме су леђа окренули сви, чак и његова странка.

Ако је на Клинтона имао „ђавољи утицај“, онда је са наредним америчком предсједником нафтним магнатом, ратоборним Џорџом Бушом имао другачији однос. Због честих путовања у Вашингтон и сједења на Бушовом каучу у Бијелој кући Блера су прозвали „Бушовом пудлицом“ и „кућним инвентаром Бушових“.

Радо је подржао разарање Ирака, а британска штампа је уносно извјештавала о „тајном Садамовом оружју“, за које ће се касније испоставити да га никада није ни било, као што на Косову и Метохији није било десетине хиљада убијених Албанаца.

Сви виђенији Британци, политичари и медији који би се дрзнули да скептичније гледају на ратове, били су скрајнути, а било је и случајева „необичних смрти“.

Постојала су и сензационална свједочења некада блиских Блерових сарадника о природи Блерових односа са неким свјетским лидерима. Замјеник шефа Горњег дома британског Парламента Џон Сјуел снимљен је како објашњава да је бивши премијер Велике Британије „био заљубљен у некадашњег лидера САД“.

Сјуел је ухваћен како шмрче кокаин и оргија са проституткама, а у снимку је изнио тврдње о бившем пријатељу и шефу Тонију Блеру које су саблазниле јавност.

Обучен у наранџасти брусхалтер и женску кожну јакну, док пуши цигарету, Сјуел је причао проституткама да су Блер и Буш „били у љубавној вези“.

„Блер је страшно погријешио са политиком у Ираку. Ушао је у рат у тој земљи јер је имао ту врсту љубавне афере“, говори Сјуел и додаје како је Блер „успио да због свега тога заради много новца“.

Сјуел, кога су британски медији звали „лорд кокаин“, поднио је оставку, а о том случају била је покренута и истрага. Али, проблем је што је Сјуел био у Блеровим лабуристима. Сам Блер га је 1997. година поставио за министра за Шкотску, а посједује и титулу лорда.

Блера су након одласка са премијерске функције пратили остаци изневјерених очекивања и ратнохушкачке прошлости.

Када је прије пар година свједочио пред комисијом која је истраживала повезаност медија и власти у оквиру афере прислушкивања, у чијем је средишту био угашени таблоид „Вијести из свијета“ /Неwс оф тхе Wорлд/ медијског магната Руперта Мардока, дошло је до скандала.

У просторију је упала особа која је Блеру довикивала да је – ратни злочинац и да треба да буде ухапшен. Ријеч је о филмском режисеру и ратном ветерану из Ирака Дејвиду Лолију Вејклину, који је у судницу ушао кроз пролаз за судије.

И каснији лидер лабуриста Џереми Корбин и његови љевичари оптуживали су Блера за ратне злочине и лагање у вези са ратовима, првенствено у Србији.

Корбин је Блера у више наврата назвао „ратним злочинцем“. Он је отворено изнио став да мотиви за рат у вези са Косовом и Метохијом „представљају лажан геноцид и исфабриковану представу“.

Блер и савезници су без икаквог права и одобрења УН напали територију једне суверене земље, како би одбранили оне који су ту земљу покушали да распарчају и униште. Послије тога, кривце су прогласили жртвама, а Србе, који су праве жртве тог злочина, назвали геноцидним. Корбин је подржао ову тезу.

Сам Блер признао је у својој књизи да није предвидио, како је описао, „кошмар“ који се догодио у Ираку након свргавања тадашњег ирачког предсједника Садама Хусеина.

Он „дубоко жали“ због изгубљених живота током војне кампање у Ираку, али сматра да би останак Хусеина на положају био опаснији по међународну безбједност.

Блер пише да га је тадашњи амерички лидер Бил Клинтон критиковао зато што су се у америчкој штампи појављивали текстови у којима се говорило да британски премијер врши притисак на САД да пристану на слање копнених трупа на Космет, уколико ваздушни напади не буду дали резултате.

Блер је из свих ратова које је започео и на којима је инсистирао изашао као богат човјек, али чак и неки његови лабуристи нису жељели да приме, како су то јавно наводили, „крвави новац“.

Иако је Блер за „Њузвик“ тврдио да је његово богатство резултат „срећних околности“, као и да сву своју имовину улаже у инфраструктуру која га окружује, многи му не вјерују.

Јавност је била затечена када је донирао лабуристима 106.000 фунти за предизборну кампању, подијеливши по хиљаду фунти сваком од 106 кандидата.

Тада су се у медијима појавиле информације о Блеровој умијешаности у контроверзне и уносне послове са ауторитативним владама, па је лабуристкиња Лесли Бренан одбила Блеров „крвави новац“.

Медији су писали да је Блер преко своје консултантске фирме „Тони Блер асосијејшнс“ приходовао скоро седам милиона фунти само од савјетовања предсједника Казахстана Нурсултана Назарбајева.

Мада је био огорчени противник, како је говорио, „диктатора /предсједника СР Југославије Слободана/ Милошевића“, Блер није био гадљив на новац Назарбајева, којег је британска влада називала „ауторитативним“.

Блера медији често повезују и са нафтним компанијама из Саудијске Арабије.

Тако је нада британске љевице аванзовала код адвоката крупног капитала, заговорника империјалистичких ратова, звијезду сензационалних и бизарних афера и, на крају, бизнисмена који нуди велики, али сумњиви новац.

Бивши премијер Шкотске Алекс Салмонд поручио је својевремено Блеру да се „не може ускочити у нелегални рат са ужасним посљедицама, као што је то учинио Лондон, а да на крају нико за то не одговара“. Шкотска је деценијама, иначе, важила за бастион лабуриста у Великој Британији.

О Блеру све најгоре мисли и најпознатији британски филмски режисер и лабуриста Кен Лоуч, који, такође, сматра да Блер мора да одговара за своје поступке.

У међувремену је у Великој Британији објављен званични извјештај владине комисије о Ираку, на чијем је челу био сер Џон Чилкот.

Истрага је званично показала да је инвазија Велике Британије на Ирак, спроведена под притиском САД, била у супротности са националним интересима земље, те да није било разлога за тај војни акт.

„Инвазија је била акт агресије заснован на намјерним лажима“ – један је од закључака Комисије, који би се могао примијенити и на Блерову биографију.

Насиље, лаж, материјални интерес – свето тројство „успјешне“ каријере Тонија Блера, британског Робина Худа који се одмах након освајања власти пресвукао у политичког Џека Трбосјека.

Тагови: Тони Блер, Џон Кенеди