Британски обавештајац: Наратив о злој Русији и Путину води Европу у катастрофу

Један посланик Фицове партије Смер рекао је проевропској опозицији у парламенту да се премијер бори за живот због њихове мржње, а потпредседник Андреј Данко, лидер Словачке националне партије, питао је опозицију да ли је најзад задовољна, пише бивши британски дипломата и обавештајац Алистер Крук за сајт „Ел мајадин“.

Словачка је постала дубоко поларизована земља, са агресивном проевропском фракцијом, која презире премијера Фица због његовог супротстављања политици Запада у Украјини. Иначе, за последњих 18 година, Фицо је био премијер 11 година.

Реакција на покушај убиства Фица у великим деловима Европе показала је потпуни недостатак саосећања. Кампања вођена против Фица била је токсична. Премијер је оптуживан да је проруски оријетисан, да је „путинофил“, да омета подршку Украјини…

Као што је научио мађарски премијер Виктор Орбан, подршка Украјини постала је улазница за вођење било какве политике у ЕУ.

Фински председник је само један пример некога ко следи ту обавезну линију: „Украјина мора да добије овај рат, без обзира на све.“ Украјина се, према његовим речима, суочава са „агресором који одбија да поштује правила ратовања“.

Да ли фински председник озбиљно предлаже да се Европа мобилише како би напала Русију? Зар он не примећује да ни Украјина, па ни НАТО, не може да победи Русију?

Овај испад финског председника треба схватити као пуки наратив. Ништа у њему не треба узимати озбиљно. ЕУ не може чак ни да размишља о рату против Русије. Овакви предлози су једноставно апсурдни.

Без обзира на то, језик владајућих слојева у ЕУ данас је прожет милитаризам и на сваком кораку се призива рат. Али, то нису рационалне пароле, то пре нешто што пре личи на масовну хипнозу. Европске елите су очајне јер се њихов пројекат „геополитичке Европе“ урушава. Грешке у политичком и економском расуђивању постају све очигледније док ЕУ клизи у дубоку политичку и економску кризу.
Гашење слободе говора на Западу

Европске елите схватају да Путин и Русија могу да се искористе као архетип злог непријатеља, као оног мрачног „Другог“. Непријатељ обавезно мора да буде „другачији“.

Признавање, а затим и уништавање противника постаје кључна компонента транснационалног идентитета ЕУ: „Демократија се бори против аутократије.“

Ова формулација егзистенцијалног „непријатеља“ имплицира да је са њим комуникација немогућа. Разговор са таквим непријатељем значи прелажење границе прихватљивог грађанског понашања. Парола „Путин и Си су диктатори“ је смишљена да угаси сваку слободу говора на Западу.

Циљ тога је да уплаши критичаре елите и легитимише казне. У Европи је Русија постала главни објекат мржње. У САД су на том месту, поред Русије, и Кина и Иран, као нова „осовина зла“.

Последица овог приступа је да се наратив на концу распада, стварајући ситуацију из које нема излаза. Појачавање наратива заправо је једина опција.

А то је пут који води право у катастрофу.

Путин не блефира. Када западне трупе почну да се враћају кући у ковчезима, пита се британски обавештајац, шта ће урадити европске елите.