Британски музеј као Али-бабина пећина: Шта су све Енглези пљачкали по свету

Иако бројни музеји и колекционари враћају културна блага земљама из којих су потекла, чак и Ватикан, било добровољно или по судским пресудама које је лако донети уколико постоје докази да су артефакти незаконито отуђени, Британски музеј је доследан у томе да исте задржи, кријући се иза закона који је донео тамошњи парламент 1963. а који забрањује музеју да враћа било који од својих предмета.

Године 2005. у процесу који су против музеја повели наследници јеврејског колекционара из Чехословачке Алберта Фелдмана, чија је збирка од 750 цртежа пред Други светски рат сматрана једном од најбољих у Европи а коју су потом опљачкали нацисти, судија Високог суда Енглеске и Велса пресудио је да се четири рада старих мајстора (Мартин Јохан Шмит, Николас Блејки и Николо дел Абате) не могу вратити баш на основу горепоменутог закона.

И други национални музеји у Великој Британији, као што је лондонски Музеј Викторије и Алберта, такође су спречени да спроведу репатријацију дела према Закону о националном наслеђу из 1983. године.

Све ово се заправо може сагледати као вид културног насиља које је тек наставак колонизаторске историје за коју Уједињено Краљевство наводно жели да се искупи.

На прошлогодишњи упит „Асошиејтед преса“ Британски музеј потврдио је штуром формулацијом да су захтеви за репатријацију стигли из разних земаља, али није открио никакве детаље. Нити је саопштио да ли је икада вратио неки предмет из своје колекције земљи порекла.

Културно насиље као наставак колонизаторске традиције

Могуће је доћи до податка да је само између 2015. и 2019. примљено најмање шест званичних захтева за репатријацију, као и да музеј није реаговао на захтеве Нигерије да врати колекцију од 900 предмета из Краљевине Бенин, укључујући и бенинске бронзе из 16. века а које су британске трупе опљачкале 1897. године када су напале краљевство.

Досад је свакако најпознатија вишедеценијска борба Грчке за својим Партенонским мермером, познатим и као Елгинов мермер, што се односи на британског лорда Елгина који их је украо са Акропоља у 19. веку.

Такође, захтев Египћана да им некадашња колонијална сила врати камен из Розете, артефакт чије је откриће омогућило да се растумачи хијероглифско писмо.

Наполеонове трупе су га откриле 1799. године у близини Александрије у Египту, а у Лондон је донет 1802. пошто су Британци поразили Французе.

У египатској збирци налазе се бројне мумије, саркофази и посмртне маске, а одмах до чувене Розете су асирски рељефи обликовани пре скоро 3.000 година, затим римска копија грчке статуе Афродите, коју је британски краљ купио од италијанског војводе око 1620. године.

Розета је иначе једна од више од 100.000 египатских и суданских реликвија које се налазе у Британском музеју, а већина их је присвојена за време колонијалног периода од 1883. до 1953. године.

Такође, предмет потраживања је и чувена камена статуа Хоа Хакананаија, коју су британски морнари 1868. године однели са Ускршњег острва, а потом ју је краљица Викторија поклонила Британском музеју. Будући да се верује да управо она одражава дух предака на острву, Рапа Нуи инсистира на њеном враћању у домовину.

Међутим, не ради се само о уметнинама будући да Британски музеј нуди увид у целокупну људску цивилизацију. С тим у вези је захтев упућен из Аустралије (Торесов мореуз) за повраћај две људске лобање које се налазе у збирци музеја у Лондону.

Шта није пописано не може се вратити

Након недавног открића да је око 2.000 артефаката из колекције Британског музеја необјашњиво нестало у последњих 20 година, као и сумње зашто су тамошња полиција и поменути музеј одложили објављивање фотографија и детаљних описа украдених предмета појавио се невероватан податак о којем је писао „Гардијан“ – многи примерци несталог златног накита, драгуља и древних артефаката нису били каталогизовани. А пошто нису заведени, не могу се потраживати а самим тим ни пронаћи нити вратити музеју.

Трговац антиквитета Итај Градел, који је упозорио Британски музеј још 2021. године да је на интернету купио неколико уметнина које је препознао из каталога те институције, тврди да на стотине предмета никада није било адекватно заведено, тако да ће се тешко доказати њихова припадност појединим збиркама.

То је пак подстакло нове апеле из некадашњих колонија за повраћај артефаката који су нелегално однети у прошлости а захваљујући којима је увећавана колекција Британског музеја која сада броји око осам милиона предмета.

Нови захтеви стигли су из Кине, чијих се 23.000 реликвија налази у лондонском музеју, од којих је око 2.000 изложено дугорочно. Кинески предмети који датирају од неолита до данас укључују слике, керамику, бронзу, порцелан, артефакте од жада, свитке династија Ђин, Танг итд.

Иако је Кина свесна да је тешко утврдити на који је начин изузетно вредно национално благо напустило ову азијску државу, истиче да је већина колекција опљачкана у кулминацији Другог опијумског рата 1860. године када су британске и француске трупе опустошиле Стару летњу палату, или Јуанмингјуан, у Пекингу.

„Већина огромне колекције Британског музеја дошла је из других земаља, а значајан део је стечен неадекватним каналима, чак и прљавим средствима. Као резултат тога, Британски музеј је заслужио име највећег светског ‘примаоца украдене робе’ који излаже ‘украдена културна добра’. Другим речима, оно о чему Британски музеј не води бригу и оно што губи и ломи заправо су махом културна добра која припадају другим државама“, експлицитан је био кинески лист „Глобал тајмс“.