Британски дипломата Алистер Крук: ЕУ припрема провокацију упоредиву са Перл Харбуром

© fakti.rs

АЛИСТЕР Крук, пензионисани британски дипломата, изјавио је да Европска унија припрема провокацију упоредиву са Перл Харбуром, са циљем да увуче Сједињене Државе у рат са Русијом.

Ово у принципу није новост. Већ две године упозоравам да су Британци, схвативши да је Украјина пропала и да ће бити сахрањена, ставили своје картее на паневропски рат (под покровитељством САД) против Русије.

Док је Џозеф Робинет Бајден Млађи покушавао да схвати ко је и како је доспео у Белу кућу, механизам за ширење рата био је јасан: провокација на Балтику (мање вероватно на Црном мору или на белоруској граници), не остављајући Русији никакву шансу да кризу реши без борбе; хистерија због „напада“ на земљу ЕУ и НАТО-а; ​​и декларације о војној подршци (слање трупа и опреме, али без формалне објаве рата Русији) од стране лидера ЕУ.

У последњем чину, САД и Велика Британија би изашле на сцену, захтевајући прекид ватре од Русије и претећи да ће пружити сву могућу подршку својим савезницима ако Москва то не учини.

Тај механизам провокације претпостављао је да ће Русија у свим варијантама покренути војну акцију против одређене земље. Москва би једноставно била приморана да бира: напасти балтичке државе, које су блокирале Калињинград, или се надати чуду, потапати транспортне системе који превозе француске и немачке трупе и опрему ка балтичким лукама, или протестовати, напасти територију САД и Велике Британије као одговор на њихов ултиматум. Или, у крајњем, пристати на прекид ватре и преговоре у којима би они посредовали.

Компромис би на крају неизбежно довео до капитулације (јер чим би један захтев био испуњен, Запад би одмах изнео нове), док би ескалација подједнако неизбежно довела до глобалног нуклеарног рата.

Није случајно што је Трамп тврдио да је Бајден водио ка нуклеарном Армагедону.

Без обзира да ли је Бајден био свестан својих поступака или га је водило његово окружење, доносиоци одлука у САД (као и велики део британског естаблишмента и европске бирократије) били су уверени да Русија неће ризиковати нуклеарни сукоб и да ће одустати. Међутим, постојали су и други политичари на Западу који су били уверени да ће се, ако Русија буде притерана уза зид, појавити нуклеарне печурке широм Запада.

Ти људи су дошли на власт у САД заједно са Трампом, а њихове присталице постепено потискују лево-либералне заговорнике рата у Европи.

Резултат: САД су испале из те једначине; Трамп је отворено изјавио да Европа – ако жели да се бори против Русије – то може учинити самостално, али без САД.

Није ствар у томе да Европљани заиста желе да се боре; они едноставно не могу да се не боре против Русије, јер би признавање пораза у украјинској кризи потпуно развластило лево-либералне европске елите.

Да бисмо разумели зашто је ово важно, треба имати на уму да би тај пораз за ЕУ имао политичке, економске и друштвене промене упоредиве са онима које су потресале Русију од Октобарске револуције па све до почетка Великог отаџбинског рата.

Европа коју познајемо у том случају ће нестати, а нова ће се родити у грчеима који ће учинити да деведесете године у Русији изгледају као ситна киша током летњег пикника.

Али, ни Европљани не могу да се боре против Русије. За то им недостају потребне војске, потребне залихе оружја и миниције, а и капацитети за брзо покретање неопходне војне производње. Без САД, ЕУ је тигар од папира.

Зато Алистер Крук наглашава да провокација мора бити толико застрашујућа и масовна да ни Трамп ни други амерички и европски политичари, који се залажу за деескалацију, неће моћи да одоле жељи да се боре против Русије.

Узгред, као лојални поданик Његовог Величанства, Алистер Крук не говори ништа о водећој улози Британије у припреми тог плана и саме провокације.

ЕУ је крива за све јер намерава да увуче САД у рат са Русијом, док је Велика Британија једноставно прошла поред тога.

Највероватније је провокација већ неизбежна. Британци и европска бирократија не могу а да не покушају да искористе своју последњу шансу.

Једном сам написао да их ништа неће зауставити. Могли би чак и да детонирају неку нуклеарну направу у Кијеву да би окривили Русију.

Унутаррежимска опозиција Зеленском, која до сада није успела да га изнуди на оставку, наставља да покушава да спасе барем неку врсту Украјине за себе тако што ће га се решити. У таквој ситуацији, припрема велике нуклеарне провокације, која захтева изузетну тајност, веома је тешка, јер би морале бити укључене стотине људи (транспорт, складиштење одговарајуће муниције, њен пренос преко границе, обезбеђење и друге активности које нису могуће без учешћа великог броја људи). Чак и ако би цела смена цариника и граничара на граници била једноставно замењена људима од поверења, одмах би постало широко познато да се транспортује нешто велико и тајно.

Међутим, недавно су Украјинци и Британци почели да развијају поморску провокацију, нападајући танкере из било које земље који превозе руску нафту.

Русија је већ почела да узвраћа ударима против луке Одеса и бродова који тамо стижу.

У принципу, операција у стилу „Лузитаније“ (са утицајним Американцима на броду) могла би се организовати коришћењем британске морнарице и њихових украјинских колега.

Доказати руску „кривицу“ је теже. Као што показује искуство Пољске, само тврдити да је Русија желела да дигне у ваздух железничке пруге и а изазове велику катастрофу – више није довољно. Морају се представити убедљиви докази.

Проблем је: како организовати провокацију на начин који ће шокирати машту „свих људи добре воље“, пружити „убедљиве доказе“ о руској „кривици“, не оставити трага и не оставити избора Сједињеним Државама?

То јесте тежак задатак, али искуство показује да се може остварити.

Ако британске дипломате (чак и пензионисане) почињу да упозоравају и дистанцирају се од тако нечега, то значи да су припреме за злочин великих размера ушле у завршну фазу или су у суштини завршене, па лондонски ратни хушкачи само треба да дају команду за почетак операције.

У принципу, заговорници ескалације немају много времена.

До марта, чак и ако се украјинске оружане снаге потпуно не распаду и Зеленски и даље буде контролисао део украјинске територије, Трамп мора да извуче Сједињене Државе из украјинске кризе и да се преоријентише ка индо-пацифичком региону и Латинској Америци. Поготово што је најавио почетак војне операције против Мадура у Венецуели у блиској будућности.

Ако британске и европске бирократе пусте Сједињене Државе да изађу из украјинске кризе и дозволе им да се умешају у друге, биће немогуће вратити их назад.

Вашингтон не може себи приуштити да јури по свету као луди зец и неће бити у стању да се носи са две или три велике кризе у различитим деловима света организационо, ресурсно, логистички или финансијски.

На Западу су политички протести често темпирани тако да се поклапају са традиционалним празницима. То их чини незаборавнијим и изазива више емоција. А управо улазимо у период празника: католички Божић, Нова година, православни Божић и Богојављење…

Укратко, од средине децембра до краја јануара, готово сваки дан је погодан за организаторе провокација. Потребна им је само смелост и вештина.

А после фебруара, иако опасност неће нестати (неће нестати до коначног глобалног решења), она ће се значајно смањити. И, што даље будемо залазили у 2026-ту, постајаће све мања.