У тим случајевима постоји једна легитимна забринутост славних за судбину планете, као и људска потреба да се учествује у таквим расправама, међутим, као и понекад у животу — „ви можете бити у служби нечега што не бисте хтели“.

„Имамо много случајева где видимо да је хуманитарни и етички активизам славних људи понекад доводио и до врло непријатних, па чак и трагичних последица“, наглашава наш саговорник.

Бернар Анри Леви против Де Нира и Дастина Хофмана

У том контексту, Стефановић подсећа на време распада бивше Југославије, посебно Босне и Херцеговине, где смо имали „читаву групу чудних људи, у суштини псеудохуманитараца“, односно политичких активиста, као што је Бернар Анри Леви.

Левијев ангажман не може се третирати као самосталан етички избор, већ као нека врста заступања одређених геополитичких интереса, а његов наводни хуманитарни рад од почетка је био лаж намењена да „разори ту несрећну земљу“.

„Уметнике би у том контексту требало издвојити од филозофа и социолога, јер се у њиховој природи меша више унутрашњих сила у човеку“, истиче саговорник Спутњика.

Стефановић подсећа и да је један део Холивуда током НАТО агресије на СРЈ врло храбро иступио против политике тадашњег америчког председника Била Клинтона.

„Сетимо се филма ’Ратом против истине‘, који је у суштини прича о томе како се медијским путем прави једна лажна, посредована историја, која служи да сакрије праву историју, и ми данас видимо да је све што су ти људи показали у том филму, у ствари, довело до тога да је Америка у системској кризи, а тиме повлачи и свет у системску кризу. Значи, у том случају су уметници били потпуно у праву, чак гледано и геополитички“, подсећа саговорник Спутњика.

Лењинови корисни идиоти

Међутим, уметници не морају бити потпуно у праву, али могу имати потребу или интуицију да се умешају у неке проблеме, јер их доживљавају као важну ствар, а такав проблем данас је мигрантска криза, коју је практично немогуће зауставити.

„У случају мигрантске кризе и мешања поп-културе у једну велику трагедију која се у Африци дешава већ неколико деценија, а ускоро ће и у Европи, требало би обратити пажњу на мотивацију људи који су директни активисти. У суштини, криза је тек почела и ми чак не можемо да проценимо ни где нас један симболички догађај, или нешто што је израз личног чина, какав је случај господина Гира, може историјски довести“, упозорава наш саговорник.

На питање колико је код звезда активизам ствар личног убеђења, а колико ствар личног маркетинга, Стефановић одговара да то зависи од звезде до звезде.

„Ви неке људе не можете ни сломити ни купити. Неке можете, неки су медиокритети који покушавају да се уздигну, а неки су, међутим, лењиновским речником речено, корисни идиоти. Сви смо ми, који смо се бавили уметношћу, имали прилике да будемо корисни идиоти, односно да се заложимо за нешто што је општа јавна ствар, а да се то на крају претвори у неку врсту преигравања једне фине шаховске партије, коју неко води у позадини“, истиче Стефановић.

Од Анџелине Џоли до Сузан Сарандон

„Међутим, ниједна од тих појава, чији су актери славни глумци, није се десила због чистог личног хира, или због чистог политичког интереса једне групације“, сматра наш саговорник.

„Ово су дубински токови, они су у вези са геополитичким силама, те силе су у вези са одређеним климатолошким и другим процесима, и ми сада на једном ситном елементу видимо много крупнију ствар“, сматра Стефановић.

Према његовим речима — у половини случајева славни људи правили су историјски грешке и до сада смо се нагледали људи са генијалним особинама који су, историјски гледано, погрешили.

„Славнима нико не може одузети право да буду активисти, али је проблем да се виде догађаји унутар којих они делују и куда нас они воде“, додаје Стефановић.

Када је реч о холивудским звездама, постоји више врста активизма.

„Једна врста је она којом се бавила Анџелина Џоли, која је била у директној служби одређених геополитичких интереса на Балкану, док наспрам ње стоји Сузан Сарандон, која је одлучила да од случаја до случаја диже свој глас“, закључио је Стефановић.