БРАТСТВО И ПО ОРУЖЈУ: Русија једини прави савезник Србије

Руска царевина, као традиционални заштитник балканских Словена, већ на почетку Великог рата пружала је помоћ српском народу. Још током Јулске кризе, Цар Николај II је стао на страну Србије.

Руски амбасадор у Србији Николај Хартвиг толико је био погођен положајем српског народа – да је чак умро приликом ишчекивања да буде примљен код аустроугарског посланика на састанак.

„То је сматрано знаком његове привржености, неприхватања тог сценарија који је био припремљен Србији“, објашњава историчар Чедомир Антић.

Још на почетку рата руско Министарство морнарице преузело је на себе организовања и слања војне помоћи Србији па је формирана „Експедиција посебне намене“ (ЕПН). Задатак ЕПН-а је „дотурање и спровођења ратног материјала за Србију“, тако што би се материјал транспортовао преко Дунава. Експедиција је формирана 16. августа 1914. године на челу са капетаном прве класе М. М. Весјолкином (у каснијем току рата Весјолкин је унапређен у контраадмирала).

За превоз робе одређени су капацитети Црноморске флоте царске Русије, мада за ову операцију нису могли бити искоришћени и велики бродови због немогућности да уплове у Дунав. У састав експедиције били су укључени шлепови и трговачки бродови, а ЕПН је потчинила себи и Руско дунавско паробродство. Убрзо су и од руског Министарства морнарице добијена знатнија материјална средства за куповину нових транспортних бродова.

Све што је ЕПН превозила сматало се „робом специјалне намене“, што језначило да се материјал приоритетно пропушта железницама и воденим путевима упоредо са материјалом за руску војску, а све на рачун руске благајне.

Руска лука на Дунаву, Рени, изабрана је за почетну тачку док су српске луке Радујевац и Прахово, представљале места истовара. Руска морнарица је обезбеђивала конвоје за случај сусрета, односно сукоба са аустроугарским бродовима, авионима или наиласка на мине.

Прву експедицију је чинило седам пароброда и шеснаест баржи. „Мало се зна да је сва храна за српску војску током 1914. и 1915. године пристизала из Русије. Али постојао је проблем: како расподелити ту храну српским трупама након искрцавања, јер су српске железнице биле преслабе за те капацитете“, каже историчар Данило Шаренац.

Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице… Руска војска је слала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод „Тираспољ“.

Београд је током прве две ратне године редовно бомбардовала аустроугарска речна морнарица, а Србија није сама могла да се избори са моћним мониторима. Топови, торпеда и мине стигли су заједно са руским инжењерима и минерима

Прва руска војна мисија је била састављена од сто шест морнара на челу са капетаном Јуријем Волковицким. Ова група је обучавала српске војнике, па је касније формиран „Одред заповедно речно минерство“, што је и прва организована јединица речног минерства у Србији.

„Србија је добила неколико десетина мина модерног типа. Оне су могле да се пале и на додир и са обале. За први успех српске војске у борби против монитора захвалност дугујемо руској мисији која је активирала те мине“, додаје Шаренац.

Када је реч о артиљерији, помоћ само два, иако велика, руска обалска топа делује симболично. Међутим, та два топа су заједно са неколицином британских и француских топова, сасвим препречила пловидбу Дунавом и онемогућила мониторе приликом бомбардовања.

Значајне су биле и руске медицинске мисије у којима су учествовали бројни лекари и медицинске сестре. Стизала је помоћ и у одећи. Забележено је да је српска влада примила око 200.000 пари чизама, 19.000 шињела, 12.300 војничких кошуља, 14.300 чакшира, па чак и око 11.000 шајкача.

На Солунском фронту је учествовало око 30.000 руских војника, што није много јер је било 600.000 савезничких војника а међу њима 150.000 Срба.

Руска јавност је углавном подржавала Србију, као и цар Николај II.

„То се није могло рећи за његовог шефа дипломатије Сазанова, а слично је било и са парламентарним вођом, министром у Думи – Павелом Миљуковом, који је отворено био против Срба. Многима у Русији се чинило да је Русија олако ушла у рат уместо да се реформише и опорави. Тако би можда избегли револуцију“, каже Антић.

Односи између Србије и Русије нису у сваком моменту били сјајни.

„Било је осцилација у односима, пре свега када је у питању Македонија – где је Русија била највећи заговорник поделе Македоније и одређених уступака које је српска влада требало да учини не би ли у некој будућој расподели територија могла да рачуна на компензације, што је за српску страну свакако представљало проблем. То питање Македоније и Бугарске, заједно са инсистирањем на офанзиви на аустроугарској територији, представљало је нешто што је током рата кварило српско-руске односе, а можемо рећи и да их је у неким моментима доводило у критичну фазу“, истиче Шаренац.

Према речима историчара Чедомира Антића, Русија је ипак одиграла кључну улогу 1915. – када се српска војска повлачила преко Албаније. Британци и Французи су планирали да напусте балкански фронт и посвете се одбрани Египта и колонија, што је снажном интервенцијом спречио руски цар.

После телеграма Николаја II, западни савезници су били приморани да убрзају евакуацију и помогну српској војсци, тако да не треба да чуди што је руска царска породица била тако цењена у Србији.

И дан-данас Србија има дуг према Руском царству, управо због Првог светског рата, закључује Антић.

Тагови: Николај Хартвиг, Рат, Русија