БОЖЈИ СЈАЈ СВЕТИЊЕ: Бешка – уточиште монахиња, вере и поезије

Светлост је једини траг којим се стиже до острва Бешке на Скадарском језеру, где се на земљи укрстише путеви кнеза Лазара и ћерки му – монахиње Јелене Балшић и њене сестре Оливере.

До Бешке се најбрже стиже ако се крене мислима и божјим путем, али се у то почивало вере и поезије – Бешку, јединствено острво на Скадарском језеру, стиже маленим чамцима, овде познатим као чуњеви, баш онако како су у оно доба до њега стигли Јелена и њен супруг Ђурђе Други. Саградише црквицу посвећену Благовестима и одмах покрај јединствен храм Светог Георгија који је недавно васкрснуо из рушевина.

А када се Јелена одрекла овоземаљског живота језером су, кажу предања, процветали жути локвањи који сада лепотом сведоче. Најпре оним делом воде коју је просекао Јеленин чуњ. Данас истим таквим чуњевима плове монахиње са овог острва. На вештини и храбрости скоро да би им позавидели гусари.

За Бешку нас преко 400 походника Благовести, славе Манастира, кренули смо са Плавнице у Зети, надомак Подгорице, бродом који нас је превезао до острва где су већ били пристигли гости из разних крајева Црне Горе, Србије, Скадра, Републике Српске…

Пре пристана дочекало нас је дивно појање крушевачког Црквеног хора „Свети кнез Лазар”, који сваке године из престонице светог кнеза долази на славу храма његове ћерке миљенице. Испред манастира митрополит Амфилохије са свештенством и двадесетак монахиња са овог острва даривао је божје речи многобројним поклоницима вере православне.

На слави задужбине Јелене Балшић, која је писала четири столећа пре Вука и Његоша, госте са свих страна дочекале су сестре-монахиње које већ деценијама савијају руке око сваког камена, вадећи и последњи грумен земље, правећи тако малене оранице где сеју паприку, парадајз, лук, салату и остало поврће. А мале зелен ливадице допуњене земљом донесеном преко језера отхраниле су сада већ повећа стабла трешње, вишње, брескве, смокве, винове лозе. А дивљег шипка није требало садити. Никао је на сваком кораку, као руком посађен. Но, и он је осетио љубав и пажњу монахиња које су га лепо „зачешљале”, окопале, прихраниле, па су од тада њихови плодови још већи и црвенији.

„Ово је сок од дивљег шипка, односно нара. То ми овде беремо и правимо. Није куван и нема никаквих адитива”, каже нам мати Фотини.

А сок је пакован у малим флашицама, али и већим од литра. И док чекамо да митрополит писцу из Београда Драгану Лакићевићу уручи награду за целокупно књижевно дело „Јелена Балшић” (коју Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године додељује истакнутим ствараоцима на српском језику), и Орден Светог Саве историчару уметности и кустосу Николи Кусовцу, у омаленој сувенирници нуде нам се бројанице израђене од беле и црне вуне и разни предмети – чаше, флаше, слике на платну и картону које су вешто исликале руке монахиња.

Владика Амфилохије каже да је Бешка велико и свето место по томе што вековима сведочи велику и свету тајну Благовести.

Пред многобројним верницима с орденом Светог Саве Никола Кусовац је говорио:
„Све што сам радио за осамдесет лета свога живота радио сам да би био достојан својих предака. У спомен на оца и моју милу мајку, ово ваше уздарје имам као велику обавезу и као нешто што ме чини да будем макар за трун срећан да нисам изневерио оне који су ми подарили живот.”

Међу поклоницима Бешке срели смо амбасадора Србије у Тирани Мирољуба Зарића, посланика у мађарском парламенту испред српске националне заједнице Љубомира Алексова, председника удружења Срба из Скадра „Розафа Морача” Павла Брајовића Јакоју, директора Клиничког центра Србије Миљка Ристића, бившег посланика Драгана Тодоровића, професора Симона Ђуретића, глумицу Вјеру Мујовић, председника општине Херцег Нови Николу Гојковића, председника Српског националног савета Црне Горе др Момчила Вуксановића, многобројне колеге новинаре београдских медија – и сви се слажу у оцени да је Бешка поново добила божји сјај захваљујући првом њеном становнику у време када је у порушеним храмовима на језеру једва птица могла заноћити.

Тагови: Бешка, Скадарско језеро