Као што је и званично „обећао Бајден-Харис“, ништа се суштински неће променити после јануара 2021, констатује Пепе Ескобар: „То ће поново бити хибридни рат против Кине пуног спектра, и то је нешто што је Пекинг савршено добро разумео.“ Биће то само „наставак хибридног рата против Новог пута свиле“ дуж његових „слабих“ тачака, у кинеској терминологији познатог и као „Појас и пут“ (БРИ), као што то дефинише Закон о одобрењу националне одбране на 4.517 страна, тежак неких 717,5 милијарди долара, и то наставак рата свим расположивим средствима. Овде се, наиме, ради о финансирању Пентагона за следећу годину. Спровођење овог закона, у духу повратка у „златно доба демократије“, формално ће надгледати генерал Лојд Остин, упамћен као последњи војни командант у Ираку.

Укратко: санкције према Кини не само да остају на снази већ ће бити ојачане. План укључује „јачање Квада“ („Квад“, или „Квадрат“ – неформални савез између Сједињених Држава, Јапана, Аустралије и Индије, који се базира на полурегуларним самитима, размени информација и одржавању војних вежби између земаља чланица), затим „масивне контраобавештајне операције“, офанзивни наступ против (кинеске) „дужничке дипломатије“, те „реструктурирање глобалних ланаца снабдевања који воде у САД“.

Ту је и примена широког притиска на разне државе да не користе (кинеску) 5Г мрежу, као и јачање Хонгконга и Тајвана, све у циљу дестабилизације Кине. Све оно, дакле, што смо гледали и током претходног мандата. Односно, све оно што је започео или само наставио 45. председник САД, који се у битном угледао на 44, на свог претходника Обаму. Директор Националне обавештајне службе Џон Ретклиф је „свему дао (одговарајући апокалиптички) тон“: „Пекинг намерава да доминира САД и остатком планете економски, војно и технолошки.“ Или: „Плашите се, веома се плашите зле Кинеске комунистичке партије, ’највеће претње демократији и слободи широм света од Другог светског рата’.“

С мање дипломатских обзира, парола гласи: „Си (Ђинпинг) је нови Хитлер.“ Кинески председник придружује се дугом списку вођа који су упоређивани с Хитлером, почев од Садама Хусеина до Владимира Путина, то је јасан знак да је доспео на списак непоправљивих, оних с којима се „не преговара“. Није ли то ипак и знак све веће, растуће панике која обузима Белу кућу и Пентагон?

Сун Цуов савет

„Седам година након што је председник Си Ђинпинг покренуо Нове путеве свиле или Иницијативу појас и пут, прво у Астани, а затим у Џакарти“, примећује Ескобар, „они све више слуђују америчку плутократску олигархију.“

„Неумољива параноја око кинеске ’претње’“ има и те како везе с „глобалним Југом“ и положајем који му је трајно намењен: положајем вечитог дужника, дужничког роба ММФ-а и Светске банке, али се подједнако базира на непознавању историје и искривљавању оног што је на Западу утврђено и добро познато. „Предвидљиво, параноични вулкан се храни токсичном мешавином ароганције и суровог непознавања кинеске историје и културе.“ Председник Трамп је можда предњачио, али само захваљујући томе што је његов наступ био лишен сваког дипломатског такта: отуда, на пример, и његове изјаве о „кинеској куги“ и „вирусу из Вухана“, или признање да су америчке трупе присутне у Сирији само како би крале сиријску нафту.

Кинески модел значи додатне изворе прихода за владе домаћина, уз једну важну последицу: „ослобађања од тврдих неолибералних диктата ММФ-а и Светске банке“. И „то је оно што је у срцу озлоглашеног кинеског win-win-а“: „Појас и пут“ је пројекат који ослобађа „глобални Југ“ из замки дужничког ропства, и то путем заједничког развоја, на обострану корист. У том смислу „’Појас и пут’ треба сматрати крајњим постколонијалистичким механизмом“.

Заправо, то је пројекат који се одликује применом – у области геоекономије – савета за ратовање Сун Цуа: „Никад не прекидајте непријатеља када греши“. „Затим употребите његово сопствено оружје – у овом случају новчану ’помоћ’ – да дестабилизујете његову превласт.“ Оружје Запада, којим је држао у покорности „глобални Југ“, сада је усмерено против њега. Паралеле с Покретом несврстаности, с духом педесетих и шездесетих година прошлог века, када се покренула плима „борбе против империјализма“, намећу се саме од себе: У крајњем: данас се огромни део „глобалног Југа“ поново конфигурише као Покрет несврстаних, „као да је Пекинг пронашао начин да оживи дух Бандунга 1955. године“. У Бандунгу је одржана прва велика конференција новопроглашених држава, у духу азијско-афричког пријатељства, и начињен је важан корак ка стварању несврстаног покрета.

„Штавише, укупни стратешки фокус ’Појаса и пута’ на развој инфраструктуре не само широм Евроазије већ и Африке, обухвата велику геополитичку промену игре. ’Појас и пут’ поставља огромне делове глобалног Југа како би постали потпуно независни од дужничке замке коју им је наметнуо Запад.“ Пројекат звани БРИ полако али сигурно преображава „глобални Југ“, али и свет у целини, и то не само да преображава већ га преображава набоље. „Глобални Југ“, земље „Трећег света“, огромна маса обесправљених, ослобађају се неоколонијалне замке Запада, последње која их је држала у покорности.

„Савезници“ или партнери?

Постоји, најзад, још једна важна разлика у приступу између САД и Кине. „У старом поретку, политичко-војне елите рутински су подмићиване у замену за несметан корпоративни приступ ресурсима својих држава, заједно са go go приватизационим шемама и директном штедњом (’структурно прилагођавање’).“ У пракси, то је резултирало „политиком савезништва“: циљана држава је постајала „савезник САД (Запада)“ уколико је послушно следила понуђене шеме, у духу Вашингтонског консензуса. У супротном: постајали би жртва неке од „операција промене режима“.

Кинеска политика је другачија: то је политика „партнерства а не савезништва“. Нека држава постаје партнер задржавајући у потпуности свој суверенитет, без било каквих условљавања. Пекинг једноставно не занима какав је режим на власти; то је унутрашња ствар сваке државе. „Политика ’партнерства, а не савезништва’ није се променила и мало је вероватно да ће се променити у будућности“, тврди Суе Ли, директор Одељења за међународну стратегију на Институту за светску економију и политику Кинеске академије друштвених наука. Што се тиче „политике савезништва“, сматра Пепе Ескобар, „неоспорна је чињеница да је систем ’савезничке дипломатије’, који преферирају западне државе, избор неколико земаља у свету, док већина држава бира несврстану дипломатију. Осим тога, већина њих су земље у развоју у Азији, Африци и Латинској Америци.“

Закључак? „Атлантисти су заправо очајни јер је ’систем савезничке дипломатије’ на издисају.“ Отуда стална харанга против пројекта „Појаса и пута“, који се у западним медијима непрекидно описује као „лоше дефинисан“, „лоше управљан“ и као нешто што „очигледно пропада“. У новом хладном рату Америка покушава да образује око себе систем „савезничких“ земаља, принудом или подмићивањем, а који ће поновити успех „слободног света“ из Хладног рата вођеног против СССР-а. Да ли је, међутим, очигледно да је кинески модел партнерства „лоше управљан“ и „да пропада“? То је „’очигледно’, али, наравно, само за ексцепционалисте“. Кинески модел узима све више маха, посебно међу земљама у развоју.

С једне стране је грандиозан план за преуређење света, који „глобални Југ“ ослобађа из лихварских канџи вечитог дужничког ропства, с друге је провинцијална, хистерична и деструктивна антикинеска параноја у САД. До сада је ту кампању, на свој немаштовити начин али доследно, предводио Мајк Помпео, уз суфлирање са стране, уједињујући против Кине оба крила америчке политичке сцене, и демократе и републиканце, у један и јединствен, заједнички фронт. Добили смо само „јадну дијатрибу на ’кинески изазов’“. Помпео данас говори о Кини која је „све ауторитарнија и агресивнија у свом непријатељству према слободи“; о Кини чија је „крајња амбиција препад на Сједињене Државе“, и о Кини која је „отуђила нашу цењену интелектуалну својину и пословне тајне, проузрокујући губитак милиона радних места широм Америке“ – исто оно што ће „Бајден-Харис“ говорити сутра.

За то време гледамо како „америчка морнарица поново покреће Прву флоту, која ће вероватно бити смештена у Перту, да би одржала ’поморску доминацију у ери велике конкуренције моћи’“ и омогућила „несметану, слободну пловидбу“. Шта друго можемо очекивати од крајње себичне, аутистичне политике, без слуха за промене, а која се већ деценијама гради на најцрњој колонијалној експлоатацији и најгорем пљачкашком империјализму? Америчка спољна политика није се мењала још од Другог светског рата, сматра амерички аутор и аналитичар Дан Ковалик, ризикујући да постане анахрона у свету који не престаје да се мења.

Та политика ће бити настављена, јер је овде реч о стратешкој одлуци, а то није ниво о којем одлучују амерички председници. „Униполарни тренутак“ у светској историји, о којем је говорио Чарлс Краутхамер, био је и прошао, и неће се вратити, ма шта о томе мислили у Пентагону, како би се претворио у „америчко столеће“. Имају ли Пентагон и Бела кућа довољно слуха за ове промене у свету?

Узори из кинеске историје

Аутори плана пронашли су своје древне узоре у кинеској и светској историји. Најчешће се реферира на XIII век и на период династије Јуан, у време кадa су огромни крајеви Азије, а посебно Кине, цветали захваљујући изнова откривеним копненим и поморским трансконтиненталним путевима. Било је то доба невиђеног просперитета, доба које је забележило „огромно убрзање трговине дуж монголских Путева свиле“: „Све владе под контролом Монгола привилеговале су локалну и међународну трговину.“ Они су положили основе за неопходну инфраструктуру за трансконтинентална путовања и „отворили путеве за вишеструке трансцивилизацијске размене Истока и Запада“. „И то се претворило у процват тржишта, пореза, добити – и престижа.“

„Кључне осе су пролазиле кроз Индијски океан, између јужне Кине и Индије, и између Индије и Персијског залива или Црвеног мора. Терет је копном путовао до Ирана, Ирака, Анадолије и Европе; морем, преко Египта и Медитерана, до Европе; и од Адена до источне Африке.“

Користи од Пута свиле су, заправо, имали сви: и Исток и Запад. Заједно с трговином, шириле су се и идеје; несметана размена се једнако одвијала и на културном плану, на пољу идеја, полажући темеље за будући културни процват. Ова „махнита комерцијална активност, која је била нека врста прото-БРИ-ја, свој врхунац је досегла 1320-их и 1330-их, све до пропасти династије Јуан 1368. године, паралелно са ’црном смрћу’ у Европи и на Блиском истоку“.

Кинески научници често цитирају кинески царски приручник из XIII века, према којем би политичке промене требало да користе народу: „Ако корист имају само корумпирани званичници, резултат је ’луан’ (хаос)“. То јест оно што око себе данас посвуда шири „америчка дипломатија“, заснована на прикривеној претњи „обојених револуција“. „Планери Новог пута свиле за XXI век имају очигледне користи од дугог историјског сећања.“

Мека и тврда моћ Русије

Руска спољна политика је комплементарна с кинеском. Руску спољну политику обично критикују истичући њену дефанзивност. Али, како примећује руски политички аналитичар Марк Слебода: „Геополитички се на први поглед чини да је Русија увек у дефанзиви, да увек и свуда делује само са закашњењем, увек само реагујући, и да њене победе треба тумачити у смислу контроле штете, отпора, замрзнутих сукоба и онога што се може спасити (Украјина, Сирија, Грузија, Молдавија…).“

Руске успехе заправо треба мерити другачијим мерилима. Они су конструктивни и јасни: постављање цевовода (Кина, Пакистан, „Северни ток 1 и 2“ итд.), изградња енергетске инфраструктуре (изградња нуклеарних и хидроелектрана у другим земљама), продубљивање стратешког савеза и војна сарадња (Кина), војнотехничка истраживања и интеграције (Индија), подизање мултилатералних и мултиполарних формата и институција (БРИКС, БРИКС банка, ШОС, Евроазијски економски савез), модернизација војних снага, дипломатски успеси (сиријски хемијски споразум о наоружању, ирански нуклеарни споразум), пружање помоћи државама да преживе и да се стабилизују (уместо да их руше), комуникација са страним медијима (РТ, Спутњик).

То није, тврди Слебода, толико „секси“ ни „гласно“ – али јесте цивилизованије, конструктивније, дуготрајније и реалистичније од америчке, агресивне и примитивне спољне политике, увек обузете идејом „смене неког режима“ из „осовине зла“. Русија не проглашава санкције, није у потрази за непријатељем на којег ће се обрушити свом силином него за оним који су спремни да полажу темеље и граде инфраструктуру за будућност. При томе, Русија не заборавља ни своју „меку моћ“. Само што је она другачије врсте од америчке. И има је много више него што је већина западних земаља спремна да прихвати или призна, називајући њено деловање „малигним руским утицајем“. Када делује на такав начин, то се увек јасно манифестује, упркос хистеричној галами коју, као око „Северног тока 2“, подижу западни корпоративни медији.

На сличан начин Русија располаже и својом „тврдом моћи“. Можда она није толико снажна као у случају САД и није толико разметљива. Она не показује мишиће читавом свету. Није срачуната да импресионира или следи крв у жилама. Њени одговори су асиметрични, али увек „суздржани, разборити и пропорционални у својој примени“. И до сада Русија је показала да уме да је користи, али увек тако да не доноси корист само једној страни.

„Русија ће увек дати предност својим националним интересима“, рекао је у недавном интервјуу за ТАСС руски министар спољних послова Сергеј Лавров. Али тако да ће увек бити спремна да их „искрено и равноправно усклади са националним интересима било које друге земље, на основу међународног права“. И то је „најважнија ствар која се догодила и руској спољној политици и медијском простору који покрива односе Русије и Запада у последњих петнаест година“.

Што се тиче Запада, за њега и даље важи исто, данас више него јуче: „Што мање стварних чињеница стоји иза оркестрираних медијских кампања, то они постају све више агресивни“ (С. Лавров). Када је реч о Иницијативи БРИ, закључује Пепе Ескобар, игра се састоји у следећем: „Пронађи и уништи слабо место на кинеском Путу свиле.“ Или, како каже Александар Дугин, његов утицај широм света (а све више и код куће) своди се на једноставну девизу: што више Америке, то више хаоса.

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

Извор Печат