БОРИС НАД: САД, најратоборнија сила у историји света

Америчка „ратна машина“ се прегрејала, убилачки механизам је у квару, а дугови су пробили све замисливе лимите. Данашња Америка још има снаге да води „посредничке ратове“, као у Украјини, али више не би могла да поднесе нови Вијетнам, или нови Авганистан

Давне 1975. године, фотограф Хулберт ван Ес снимио је иконичну слику избеглица како се укрцавају у хеликоптер на крову америчке амбасаде у Сајгону, на крају Вијетнамског рата.

Две године раније, 30. марта 1973. последње америчке трупе напустиле су Јужни Вијетнам.

Године 1975, влада Јужног Вијетнама објавила је предају, пошто су снаге Севера заузеле Сајгон, који су касније преименовали у Хо Ши Мин, према покојном вођи Северног Вијетнама.

Рат у Вијетнаму, који је оцењиван као „дуготрајан“ и као „прескуп“, изазивао је дубоке поделе у самим САД. Подстакао је мировне и левичарске покрете, ојачао расне поделе и продубио друштвене напетости у америчком друштву.

После 20 година рата, америчко ангажовање у овој хиљадама километара удаљеној земљи завршило се тоталним фијаском. Сличан призор ће се, 46 година касније, поновити и у Кабулу, у Авганистану.

Као и у Вијетнаму, уочи повлачења НАТО трупа обавештајне агенције су процењивале да је „мало вероватно да ће Кабул пасти ове године.“

Режим у Кабулу није издржао ни две године као јужновијетнамски, он се срушио фактички одмах, као кула од карата, пошто су америчке трупе напустиле Авганистан.

Бајденов Сајгон

Рат у Вијетнаму изазвао је поделе у Америци и коштао је не само милијарде долара, већ и више од 58.000 америчких живота. Америка је много изгубила на свом престижу, посебно код сиромашних, „земаља у развоју“, које се данас називају земљама „Глобалног југа“.

Деценијама после Вијетнамског рата појавио се израз „вијетнамски синдром“, који означава неспремност Американаца да се војно ангажују у иностранству.

Године 2021. многи амерички политичари повлачили су паралеле између Сајгона и Кабула, али су пропустили да из тога извуку одговарајуће поуке.

„Ово је Сајгон Џоа Бајдена“, написала је на Твитеру Елиз Стефаник из Републиканске странке. „Катастрофалан неуспех на међународној сцени, који никада неће бити заборављен.“

Генерал Марк Мили, председавајући Заједничког начелника штаба САД, одбацио је оваква поређења: „Не видим такав развој догађаја“, рекао је генерал новинарима. „Можда грешим, ко зна, не можете да предвидите будућност, али талибани једноставно нису војска Северног Вијетнама. То није иста ситуација.“

И једна и друга ситуација ипак се окончала не само фијаском него чак и истим призором: хеликоптера који полеће са крова амбасаде.

Само шеснаест година мира у историји САД

Портпарол кинеског Министарства спољних послова Ванг Венбин недавно је подсетио на неке чињенице из америчке историје. Током 240 година историје, Сједињене Државе су провеле у миру само 16 година. САД су од завршетка Другог светског рата одговорне за око 80 одсто оружаних сукоба у свету.

САД су, такође, највећи прекршитељ суверенитета других земаља. НАТО ратови против Авганистана, Ирака и Сирије резултирали су са више од 900.000 погинулих, рекао је портпарол.

Веома је тешко побројати све случајеве војних агерсија и инвазија на суверене земље које су водиле САД. Ипак, већ на први поглед јасно је да је реч не само о најратоборнијој савременој већ и најагресивнијој сили у историји света.

Коначно, ако се дефиниција инвазије прошири на све случајеве у којима су америчке снаге ступале „у интеракције са страним земљама или територијама“, могуће је навести на стотине инцидената од момента оснивања САД. У ствари, према историчарима Кристоферу Келију и Стјуарту Лејкоку, САД су биле „војно укључене у све земље на свету“, изузев три: Андоре, Бутана и Лихтенштајна.

За то време, САД себе рекламирају као „светионик слободе“. Америчка пропаганда је, барем до сада, била углавном успешна.

„Америчка пропаганда има своје структуре дезинформација, употребе реторике, искривљавања језика, које су веома убедљиве, али су заправо гомила лажи“, констатовао је аустралијски новинар Џон Пилџер. „Они имају новац, имају технологију, имају сва средства да се извуку, а то заправо и раде.“

Пут милитаристичког империјализма

Другим речима, Америка већ неко време живи од рата и за рат. Зашто је то тако, објаснио је амерички писац Гор Видал, који се посветио писању политичких есеја и постао „бриљантни хроничар америчке политичке сцене.“

Америка није никакав „Град на гори“, тврдио је Видал, а још мање „шампион демократије“. Америка је држава којом хладнокрвно владају банкари, крупни бизнис и, изнад свега, свемоћни војноиндустријски комплекс, са својим безбедносним службама.

Укратко: „Сједињене Државе нису нормална земља.“ САД су окрутна империјалистичка сила нашег доба. Некадашња „домовина храбрих“ постала је земља „под војним управом и под војном контролом“. С америчком (утопијском) републиком је коначно завршено, тврдио је Видал, Сједињеним Државама данас влада „империјално председништво“.

У годинама после Другог светског рата, САД су неопозиво закорачиле путем милитаристичког империјализма, а Америка је претворена у праву „ратну машину“, у најгору ноћну мору човечанства, која никог не ослобађа већ једино поробљава.

После Другог светског рата, САД формирају у целости милитаризовано друштво, потпуно посвећено освајањима. Америка ни данас не престаје да се наоружава. Коначно, „ми (Американци), односно наши цењени савезници, наоружали смо до зуба цео свет“. А са тим пада још један лажни амерички мит: онај о америчкој демократији.

Епизода у Перл Харбуру

Стварање „државе националне безбедности“ везује се за 1950. годину. После тог датума, САД су учествовале у приближно три стотине ратова у различитим деловима света, и то без одобрења Конгреса као што захтева Устав.

Последњи рат који се водио са овим одобрењем био је онај који је започео јапанским нападом на луку Перл Харбур 1941, после чега су САД ушле у Други светски рат.

То није био никакав чин алтруизма; у том рату САД нису никог „ослобађале“, нити су биле невина жртва. „Рузвелт је“, тврдио је Гор Видал, „желео да Сједињене Државе уђу у рат против Хитлера, али је, такође, знао и да је 80 одсто Американаца против тога. Знао је и да је једини начин да се то промени велики шок, и зато је одлучио да испровоцира Јапанце, који су били савезници Немачке и Италије, тако што ће их одсећи од залиха нафте. Напад на Перл Харбур је Рузвелту вредео више него неколико дивизија.“

Нацистичку Немачку није сломила Америка, подсећа Видал, победу над Хитлеровим Трећим рајхом извојевао је Совјетски Савез, уз огромне жртве, што је после рата сасвим погрешно представљано. Стаљин и СССР су претворени у непријатеља горег и од Хитлера, у лажну претњу за америчку нацију.

Контрола над целокупном планетом

Антикомунизам тада постаје „званична религија САД“, а СССР „империја зла“, јер је Америци био неопходан архинепријатељ, како би, током наредних деценија, могла да буде створена милитаристичка „држава националне безбедности“. Званично, ова „држава у држави“ настаје доношењем Закона о националној безбедности (1947), који на снагу ступа 1950. године.

О тој „болесној империјалистичкој амбицији“ америчких елита Видал пише: „Труманова доктрина јасно каже шта занима САД након Другог светског рата – постизање контроле над целокупном планетом. Американци се, међутим, опиру улози светских полицајаца. Та језива амбиција мучи само државне вође.“ Амерички народ треба једино да плати скупу цену, прави данак у крви, ове „високе амбиције“.

Председника Џорџа Буша Млађег Видал назива „најсмртоноснијим бранитељем корпоративне Америке“. Видалова књига „Непрекидан рат за непрекидан мир“, посвећена Бушовом „бескрајном рату против тероризма“, у Америци се, очекивано, суочила са завером ћутања.

„Ипак, доживели смо неуспех у сваком аспекту наших настојања да покоримо Блиски исток“, констатовао је писац. А то је тек почетак краха САД. „И сам ’рат против тероризма’ био је измишљотина.“

Прескупи и узалудни пројекат „државе националне безбедности“ је од самог почетка био осуђен на пропаст. Америчка империја, писао је Видал, пропала је тачно 16. септембра 1985, када је Министарство трговине објавило да су САД постале земља дужник.

Кварови у америчкој ратној машини

Истину о свему томе требало је сакрити. А требало је сакрити и крваве трагове злочина „државе националне безбедности“, у Америци као и у „остатку света“. То је посао коме се већ деценијама посвећују „пси чувари“ америчке империје.

Гор Видал је упозоравао да захукталој машини америчког милитаризма предстоји неизбежни слом: „Наше ослобођење од овог система догодиће се као резултат економског краха. То је неизбежно, имајући у виду огромне дугове које смо нагомилали. И то, у неком моменту, мора довести до распада економског система. Све је то врло очигледно.“

Данас је све то још очигледније него пре једну или две деценије (Видал је умро 2012). „Ратна машина“ се прегрејала; убилачки механизам је у квару. Дугови су пробили све замисливе лимите. Америчке политичке елите се данас, дајући милијарде долара за Украјину, праве да то не примећују.

Данашња Америка још има снаге да води скупе „посредничке ратове“, као у Украјини, али више не би била у стању да поднесе „нови Вијетнам“ или „нови Авганистан“.

Све у свему, како закључује Пилџер: „Током мог живота, Сједињене Државе срушиле су или покушале да свргну преко 50 влада, углавном демократских. Оне су се мешале у демократске изборе у 30 земаља. Бацале су бомбе на народе у 30 земаља, већином сиромашних и беспомоћних. Покушале су да убију лидере 50 земаља. Бориле су се за сузбијање ослободилачких покрета у 20 земаља.“

„Обим и размере овог масакра углавном нису препознати (код куће),“ додаје Пилџер, „а исти званичници и даље доминирају англоамеричким политичким животом.“