БОЈ БЕЗ ШАНСИ ЗА ПОБЕДУ: Кошаре у Авганистану

У близини пакистанског града Пешавара, 26 априла 1985. године, совјетски ратни заробљеници дигли су побуну у тајном затвору. Било их је свега двадесет и данима су се борили против авганистанских муџахедина, њихових америчких инструктора и пакистанске армије. Држали су се против моторизованих јединица, тенкова, артиљерије и хеликоптера.

Фудбал иза бодљикаве жице

У селу Бадабер у близини Пешавара налазио се камп за расподелу хуманитарне помоћи, који су изградили Американци. У сваком случају, то је била његова званична намена. Фактички, у посебно припремљену базу Американци су сместили центар за обуку авганистанских муџахедина из партије „Исламског друштва Авганистана“. Тамо су они прошли основну обуку баратања са експлозивним направама, увежбавали заседе и тактику герилског ратовања. Американци су утврдили Бадабер на почетку хладног рата као одељење ЦИА-е за Пакистан. Држали су тамо и заробљенике – двадесет совјетских војника и четрдесет Авганистанаца. Једни су умирали, или су их некуда одвозили, а други су заузимали њихова места. Ратне заробљенике су искоришћавали као бесплатну радну снагу, често су их тукли, слабо хранили и убеђивали да приме ислам.

Затворски услови су били неподношљиви, а наде на ослобођење – никакве. Стога су совјетски ратни заробљеници почели да планирају план побуне. Један од будућих вођа бунта, професионални војник Николај Шевченко, који је био заробљен три године раније у околини Херата, изазвао је команданта страже логора на борбу песницама. Као награду за свој тријумф, Шевченко је тражио да се одржи фудбалска утакмица између логораша и њихових чувара. Разуме се да изнурени заробљеници нису могли да се носе са стражарима, а и нико није водио рачуна о правилима игре. У току меча, Авганистанци су беспоштедно ударали заточенике по ногама и одгуривали их од лопте. Али главни циљ је био испуњен, успели су како ваља да осмотре све позиције стражара.

Могуће је да би припрема побуне трајала и дуже, да се није десио немили случај. Заробљеници су изгубили стрпљење када су једног бившег војника „Авганистанске револуционарне армије“, ухватили у покушају бегства и почели да га муче. 26. априла, у шест поподне, за време муслиманске молитве када је већина стражара била заузета, заробљеници су започели своју акцију.

По верзији вође „Исламске ослободилачке армије“ Бурханудина Рабанија, све је почело када је један од совјетских војника успео да разоружа стражара, који му је доносио храну. После тога, ослобођени заточеници су покушали да се пробију до капије. Али један од авганистанских заробљеника, Мухамед Ислам, је побегао како би упозорио исламисте о побуни, и на одбегле војнике су код капије отворили ватру. Када су се заробљеници повукли, почели су да се пробијају пут радио-торња, како би се повезали са совјетском амбасадом, али их је и ту чекала невоља.

Безнадежна одбрана

Цео гарнизон базе је био подигнут на узбуну – више од 3000 бораца заједно са њиховим америчким, пакистанским и египатским инструкторима. Али до тог времена, војници су успели да елиминишу шест стражара и да отворе арсенал, који се налазио у древној тврђави из времена династије Џингис-кана. Заузимање оружарнице је било непријатно изненађење за муџахедине – бивши ратни заробљеници су их напали крупнокалибарским наоружањем, минобацачима и противоклопним ракетним бацачима.

Побуну је предводио Николај Шевченко, који је у заробљеништву користио име Абдулрахман, јер су муџахедини забрањивали заточеницима да користе руска имена. Судећи по томе, колико је прецизно био организован план заузимања арсенала и одбране тврђаве, Шевченко није био обичан ратни заробљеник, већ тајни официр специјалних снага. Преживели сведок побуне Носиржон Рустамов, који није учествовао у одбрани арсенала, није знао право име тог заробљеника, али је добро упамито његово лице, а потом га је препознао са фотографије.

Размена ватре је трајала пет сати. У 23 часа, Бурханудин Рабани је предложио опкољеним војницима да се предају, уз обећање да ће њихови животи бити поштеђени. „Шурави“, како су Авганистанци називали совјетске војнике, су им испоставили своје захтеве: тражили су да им дозволе да се повежу са представницима амбасаде СССР-а, Демократске Републике Авганистана, Црвеног крста и УН-а.

Рабани то није могао да уради, све и кад би хтео. Званично није било никаквих совјетских ратних заробљеника у Пакистану, као што није било ни логора авганистанских муџахедина и складишта препуних оружја. Због тога је као одговор на захтеве совјетских војника наредио нови јуриш. У напад су кренули регуларни војници пакистанске армије, уз подршку артиљерије и минобацача, а из ваздуха су тврђаву циљали и гађали борбени хеликоптери. Како би се стекла представа о размери те битке, довољно је знати да је логор са војном базом заузимао огромну површину од 500 хектара.

Бој је трајао целе ноћи. Вођа „Исламске ослободилачке армије“ Рабани замало и сам није погинуо, услед гранатирања из минобацача. Без обзира на артиљеријске ударе, тенковске пројектиле и нападе из ваздуха, опкољени војници су држали позиције у тврђави. Они нису имали никаквог излаза и нису имали шта да изгубе, осим својих живота. Авганистански муџахедини који су учествовали у борбама, са поштовањем су се касније сећали храбрости и снаге својих противника. „То су били прави ратници, – рекао је учесник тих догађаја, терориста, који је после повлачења совјетске армије постао начелник авганистанске полиције. – Они су се борили до краја.“

У осам сати ујутро, арсенал је експлодирао као резултат масовног артиљеријског напада. Све је полетело у ваздух: камење, људи, возила… Кратер од експлозије је био 80 метара у пречнику и из њега је куљао дим. Цео логор је био покривен рушевинама и људским остацима. Први пут у неколико дана, Бадабер је прекрила потпуна тишина.

Кроз неко време, ту и тамо су почели да се придижу са земље муџахедини. Кретали су се у правцу кратера, где су наишли на неколико још живих совјетских војника и докрајчили их.

Право остати непораженим

Са стране нападача погинуло је у том боју: 100 муџахедина, 90 пакистанских војника (из чега 28 официра), 13 представника пакистанских власти и шест америчких инструктора. У експлозији је у потпуности срушен затворски архив, па су зато многа имена погинулих совјетских војника остала непозната до данашњих дана. У уништеном арсеналу се налазило довољно технике и муниције да се наоружа читав пук.

Када је израчунао све губитке, лидер „Исламске партије Авганистана“ Гулбедин Хекматијар је издао наређење: „Не узимајте руске заробљенике!“ Од тог тренутка све „шуравије“ је требало убити на лицу места.

Без обзира на наређење да се под казном смрти не сме причати о томе шта се десило и забрани уласка у државу другим лицима, ова битка није могла да се сакрије. „Муслиманске новине“ Пакистана објавиле су чланак о овом инциденту и одмах су о томе почели да пишу сви западни медији. Тумачење догађаја, је међутим, било различито: док су европски медији писали о неравној борби руских заробљеника, „Глас Америке“ је известио само о моћној експлозији, у којој је погинуло петнаест руских заробљеника.

Званична реакција совјетске амбасаде је била изненађујуће млитава. Тек много касније је совјетски амбасадор окривио Исламабад за погибију ратних заробљеника. Ипак, незванична реакција није закаснила: за годину дана је на територији Пакистана било ликвидирано више од 200 муџахедина, а затим је дигнуто у ваздух складиште оружја (тада је погинуло више од 1000 терориста).

Бурханудин Рабани, који је постао председник Авганистана 1992. године и стекао огромни утицај у тој малој држави, односио се са нескривеним поштовањем према својим бившим противницима и трудио се да подржи добре односе са Русијом, све до своје смрти када га је убио бомбаш самоубица из покрета Талибана.

Тврђава Бадабер је и до данас разрушена. Те развалине служе као споменик храбрости совјетских војника, који су ступили у бој без шанси за победу и без нади да ће ико о томе сазнати. Они су доказали своје право да остану непоражени, као што је некада на Бородинском пољу Наполеон рекао за Русе.

Дмитри Беличенко

С руског Александар Ђокић