БЛЕК: Милошевић је у Хагу можда био отрован, али је његова смрт свакако – убиство

Председник Слободан Милошевић умро је 11. марта 2006. у затвору у Хагу. Због његове смрти још увек нико није позван на одговорност.

Током свих 9 година протеклих од завршетка његове усамљене борбе за одбрану себе и своје земље од лажних оптужби које су фабриковале NATO-државе, а само је једна држава – Русија – захтевала јавну истрагу околности те смрти. Оним што је изговорио министар иностраних послова, Сергеј Лавров, Русија је ставила до знања да није спремна да тим поводом прихвати уклањање од одговорности Хашког трибунала и да зато захтева спровођење независне истраге смрти С. Милошевића на ванпартијској и међународној основи.

Трибунал је спровео сопствену истрагу чији су закључци наведени у извештају који је написао тадашњи потпредседник Међународног суда за бившу Југославију, судија Кевин Паркер, а у којем је, како се и очекивало, трибунал скинуо са себе сваку одговорност због смрти заточеника.

Међутим, смрт не може да остане без истраге, будући да многа питања која се односе на околности у којима је она наступила остају без одговора, а они који су криви за ту смрт остају некажњени.

Свет не може да прима рат за мир, а бруталност за демократију.

Свет не може да се односи толерантно према владама које презиру мир, хуманост, суверенитет народа, самоопредељење народа и владавину закона.

Смрт Слободана Милошевића очигледно се показала као једини излаз из ћорсокака у којем су се нашле земље NATO-а пошто су наступиле као његови тужиоци пред трибуналом у Хагу.

Пропаганда против Милошевића попримила је размере без преседана. У западним медијима сам процес је представљен као највећа историјска драма, као позоришни комад у којем злочинац на крају мора да одговара за све своје злочине. Али, пошто такви злочини нису били откривени, сем оних које је починио NATO, сви напори да се фабрикује кривични предмет против Милошевића претворили су се у фарсу.

Са становишта NATO-а сам тај процес био је неопходан да би се оправдали агресија против Југославије и пуч који су извеле обједињене снаге демократске опозиције у Београду и који је подржао NATO.

Као резултат тог пуча, демократија у Југославији је коначно уништена, а Србија сведена на статус протектората попут Норвешке у време В. Квислинга.

Уследило је нелегално хапшење Милошевића, које су фактички извеле снаге NATO-а у Београду, затим његово незаконито задржавање у Централном затвору Београда и исто тако нелегално одвођење у бивши затвор Гестапоа у Шевенинген, близу Хага и каснији шоу са судским процесом – све су то били делови драме која је извођена за светску публику и која је могла да има само два исхода: осуду или смрт председника Милошевића.

Будући да осуда Милошевића није била могућа после свих доказа које је суд чуо, његова смрт постала је једини излаз за NATO силе. Јер, ослобађање бившег председника срушило би читав систем ратне пропаганде NATOмашине и нанело ударац интересима земаља Запада, које су ту алијансу употребиле као челичну песницу.

Очигледно да NATO није очекивао да ће Милошевић моћи да се успешно брани, тим пре, са таквом смелошћу и одлучношћу. Почетак процеса медији су константно преносили, новине су на насловним странама објављивале саопштења на ту тему. Суђење Милошевићу требало је да буде највећи догађај века.

Међутим, убрзо је медијско расветљавање тог процеса било прекинуто, а информисање о процесу остало на последњим страницама различитих издања. Ствари су кренуле страховито лоше по NATO страну и то од самог почетка.

Тужилаштво, односно САД и њихови савезници, нису очекивали да ће Милошевић почети стварно да брани сам себе. То је произлазило из неадекватних и контрадикторних закључака које је доставило тужилаштво, као и из његове потпуне неспособности да поднесе неки доказ који би издржао бар површну истрагу. Судски предмет се распршио готово на самом почетку, али пошто је већ почео, морао је и да се наставља.

Да је оптужба укинута или да је Милошевић ослобођен, то би имало огромне геополитичке и геостратешке последице. NATO би морао да објасни реалне разлоге агресије против Југославије, а лидери тих истих земаља суочили би се са оптужбама за ратне злочине. Пад престижа било би тешко измерити. Једини излаз за NATO био је да се процес заврши и да не допусти ослобађање Милошевића и признање читаве истине о рату. Из тога је логично произлазила смрт Милошевића у затвору и прекидање процеса.

Паркеров извештај садржи чињенице које показују да је током лечења Милошевића трибунал допустио поступке који имају својства кривичног дела. Представницима трибунала речено је и стално понављано да је Милошевић озбиљно болестан, да има проблеме са срцем и да му је након потребних испитивања болести неопходно одговарајуће лечење и потпуни одмор пре обнављања судског процеса. Међутим, трибунал је константно игнорисао савете лекара и приморавао Милошевића да учествује у процесу потпуно свестан да ће га убити напетост која је присутна на заседањима суда.

Лечење у Русији, које су лекари препоручили, трибунал је одбио очигледно из политичких разлога, а интересе организатора тог судилишта, у чему год да су они били, ставио изнад здравља Милошевића. Другим речима, они су свесно одустали од неопходног лечења схватајући да то може проузроковати његову смрт. Са становишта кривичног права сам тај немар може да се квалификује као убиство.

Међутим, у Паркеровом извештају постоје и неке необјашњиве чињенице које захтевају даље проучавање пре него што се искључи варијанта о коришћењу отрова или лекова јаког дејства који би могли да нашкоде здрављу Милошевића: у његовом телу су откривени трагови употребе таквих лекова као што су „рифампицин“ и „дроперидол“. У вези с тим није спроведена потребна истрага, а тај податак остао је без јасног објашњења.

Ове чињенице заједно са необјашњеним кашњењем приликом предавања тела медицинском особљу ради патолошко-анатомске анализе, изазивају озбиљна питања на која још увек није добијен одговор.

Без обзира на све нелогичне закључке који омогућавају да се са трибунала скину све оптужбе, Паркеров извештај даје основ да се поведе јавна истрага околности под којима је наступила смрт председника Милошевића. Према документима која је објавио WikiLeaks, Т. Мекфаден, управник затвора ОУН у којем се налазио Милошевић, достављао је америчким властима информације о Милошевићу током боравка у затвору и судског процеса, а чињеница да је Милошевић написао писмо руској амбасади неколико дана пре смрти, уверила га је у мишљењу да је председник отрован. Нажалост, Милошевић је умро пре него што је писмо стигло на одредиште за одговор.

Све ове чињенице захтевају јавну међународну анализу читавог скупа околности које се тичу смрти председника Милошевића. Анализу треба извести не само ради њега самог и ради његове удовице Мире Марковић и њиховог сина, већ и ради свих нас који живимо у условима константних агресивних поступака и пропаганде NATO.земаља.

То захтева правда, то захтевају мир и безбедност.

(ауторски текст објављен у московском дневном листу „Известија“)
Кристофер БЛЕК, потпредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића (Канада)

Тагови: Кристифор Блек, НАТО, Слободан Милошевић